Tvoj život, tvoja briga – Moj život, žongliranje

Živimo u vreme sveopšteg haosa i cirkusa. Ako ne umeš da presipaš iz šupljeg u prazno i da od ničega napraviš nešto, obrneš, okreneš, prevrneš, pokreneš, dodaš, oduzmeš, sastaviš, rastaviš, pri svemu tome da ne poludiš, možeš nekako i da preživiš. Mislim da nema snalažljivijih i šašavijih ljudi od nas.

Gledam pre neki dan snimke sa decom kad su bili bebe, pa prosto ne mogu da verujem. Divota, lepota, ali dobro sam uopšte pamet, koliko toliko sačuvala. Šta nam se sve izdešavalo od onda do sada, sačuvaj Bože, a kada pogledam sa ove tačke gledišta, meni sve to normalno bilo, i onda, a i sada je.

Je l’ ta Ivana sa snimka ista ova koja sad to gleda? Ako jeste, kako jeste, ako nije, šta se to kod nje promenilo? Uglavnom je ista, sem što je sada više boli dupe za sve. Kažu da tokom godina naučimo da sve više tolerišemo druge ljude i njihove potupke, međutim čini mi se da kod mene nije tako. Ne mogu brate nikoga i ništa da trpim. Jesam li postala veći nadrk nego što sam bila?

Ništa i ni sa kim ne mogu da raspravljam, ma ni o čemu. Ne mogu ni da slušam, ni da čitam gluposti. Istina je da drugi koji to pričaju i pišu misle da je to baš pametno, verovatno i jeste, ali mene ne interesuje, pa se stoga i ne mešam u tuđa posla, razmišljanja i stavove.

Znači li to da sam postala površna, da mi se sve smučilo ili sam jednostavno postala čiler, kuler, džoker, smoker… Običan žongler pomorandžama?

I dalje volim da sa drugima podelim njihove uspehe i sreću, da pomognem koliko god mogu, ako žele pomoć, da se ponudim da pomognem ako i ne traže, ali ako ne žele ne uzbuđujem se, pa makar mi bili i najbliži. Tvoj život, tvoja briga.

Voleo/la bi da ti nekako pomognem, da te saslušam, kažem šta mislim o tome što ti se dešava, dve su glave pametije od jedne, ako me pitaš reći ću ti, ali ako počneš odmah da me ubeđuješ, pa se boriš da zadržiš svoj stav, kalup na koji si navikao, zbog koga verovatno i jesi u problemu u kom si, mogu samo da ti kažem: „Dobro. U pravu si. Samo tako piči… „

Neće ljudi da shvate da bi bilo šta promenili, treba prvo da promene sebe, svoj stav i gledište. Da bi se bilo kakav problem rešio, treba ga prvo jasno i glasno obeležiti. Ako ni to ne umeš ili nećeš, dobro, u redu je samo piči dalje. Naravno da nisam uvek u pravu, ali ako već mene pitaš…

Znači prvo. Šta je problem? – Moj problem je to i to, taj i taj, tako i tako.

Drugo. Šta mogu sam da učinim, preduzmem, promenim da bih rešio taj problem? – To i to.

Treće. Ko može i želi da mi pomogne pri rešavanju ovog problema? – Taj i taj, ti i ti.

Četvrto i najvažnije. Želim li da rešim svoj problem ili sam se toliko saživeo sa njim, da mi uopšte više i ne predstavlja problem? – Želim. Ne želim.

I peto. Kada želim da rešim problem? – Sada i odmah.

I gotovo. Problem rešen. AKCIJA!

Tako ja, za druge ne znam. Kako mislim, tako pišem, a tako i živim. Pravi pravcati praktičar. Nema tu nikakvog filozofiranja. Nema šta ako… i sličnih nedoumica.

Obično ljudi zapnu na samom početku. Šta je problem? I ti ga lepo naširoko i nadugačno saslušaš. „Ne mogu više ovako da živim. Deca me ne slušaju, muž/žena ko zna šta radi, nema više ljubavi, nemamo para, svađamo se. Na poslu mi kolege… Ne mogu sve da postignem, da donesem, odnesem, ponesem, skuvam, operem, ispeglam, radim, zaradim, vaspitam, slušam… Zejeb’o me ovaj, duguje mi onaj, hoću ovo, plašim se da, želim ono, ali… prijatelj, devojka, šef, muž, žena, momak, otac, sestra, onaj moj ujak od tetke sa majčine strane od mog brata… povredila me je, slagao me, prevario me, nervira me, uzeo mi, nije mi dala… „ Eheeeej! Alooo!

Saslušaš, podeli svoju muku sa tobom, lakše mu bude, pogledaš sa svoje tačke gledišta i recimo kažeš: „Mislim to i to, bilo bi možda pametno da uradiš ovako ili pokušaš da promeniš to i to… „ Ako ta druga osoba, počne rečenicu sa „Ali… „ nema dalje priče. Šta me koji andrak uopšte i daviš i trtljaš i pričaš u prazno, trošiš mi vreme i ovo malo preostalih moždanih ćelija?

Uvek i svi dobijamo tačno ono što nam treba i što želimo. Svima nam je dato pravo i slobodna volja  da biramo i sve se može rešiti ako čovek to želi, ako ne želi naći će gomilu izgovora i razloga da nastavi da trpi, pa ma šta to bilo. Da se samosažaljeva i kune „prokleti život“, nepravdu, druge ljude, Boga, oca, sve, samo neće ni prstom da mrdne, očekujući da će neko drugi rešiti njegov problem. Ako se to i desi i taj ostane bez tog problema, nema problema, za čas posla će naći drugi, jer postoje ljudi koji ne umeju da žive, a da ne brinu o nečemu i da ih nešto ne muči. „Šta ti je navika? Navikli samo sa ovim da ih bijem.“ 😀 (M.Manojlović – Mi nismo anđeli)

Verovatno baš iz razloga što ovako razmišljam, i uspevam da se izborim sa svim i svačim. Nedavno sam razgovarala sa jednom nešto starijom ženom od sebe. Posle neke priče pitala me je:

–          A kako ti to sve uspeva?

–          Šta to?

–          Pa to, da sve to tako lako živiš i da se pri tom još i smeješ i zezaš sa svakakvim problemima koji su te snalazili?

–          Kakvim bre problemima?

Pogledala me je kao najvećeg ludaka na svetu.

–          Nisu to nikakvi problemi i nije to ništa strašno. Sve je to samo običan, najobičniji život. Neko ga živi, neko ne. Sve je stvar odluke i sve je dobro dok smo živi i zdravi. Ostalo su sitnice.

–          Ih lako je to reći, ali kad pritegne sa svih strana. Mlada si ti još, videćeš tek. Mada svaka ti čast… Ja sam, bla, bla, bla… –  Za čas posla okrenu priču.

–          Dobro u pravu si. Razumem te potpuno. – Šta drugo uopšte reći? Navikla žena.

Ma samo slatke pomorandže hoću za sebe. One kisele i trule i ne pokušavam da zadržim. Nemam vremena. Sve je to igra u kojoj svi pišemo pravila sami za sebe. Samo nek’ je veselo.

žongler

2+

Comments

comments

Leave a Reply