Za početak ovog posta ću da iskoristim komentar koji sam ostavila kod Mahlat. Ne umem baš da mislim, verovatno ima uticaja i to što sam na terapiji ostavljanja pljuga, pa nisam ni cela, ni svoja.

Zbog svega što si pisala i opisala, mene niko nikada ne shvata ozbiljno. Kad sretnem svoje drugarice iz srednje škole i sa fakulteta i kad vidim na šta su se napravile, bude mi drago što sam ovakva kakva jesam, pa neka se čudi ko god hoće, a i ne moraju da me shvataju ozbiljno, boli me ćoše. Sve postale gospođe. Kad je pitam “kako si, šta radiš”… odgovori kao po kalupu… “eto dobro sam, udala sam se, rodila dete/decu, znaš već kako je”… na to kažem “ne znam”. Pa šta ako se udala i rodila decu? To podrazumeva frizuru, suknju, bundu, kilo šminke, ne razumem i nikada neću.

Sve ono što je tim gospođama strašno i nezamislivo, po njima je, meni lako i nije to ništa. Kad sam ja bila samohrana majka, to je svima bilo, “ma lako je njoj, baš nju briga”. Uopšte ne znam odakle im pravo da tako misle i govore. Verovatno me tako vide. Nikada se nikome nisam žalila zbog neke svoje situacije, ali i kada mi je bilo teško nisam imala kome da se požalim, jer me niko ne bi ni saslušao. U pola bilo kakve rečenice bi me prekinuli, da ispričaju nešto vrlo, vrlo važno što se njima desilo. Kažem dobro, saslušam, klimnem glavom i odem svojim putem. Ma ko vas jebe. Mogu ja i sama.

Onu koju ja svako jutro vidim u ogledalu dobro poznajem, a sa druge strane je ne poznajem ni najmanje. Ko zna šta je ta sve spremna da mi priredi?

Koliko me niko ne shvata ozbiljno možda može da dočara i izjava moga sestrića “…je li tetka, a šta ćeš ti da budeš kad porasteš?” Na to mu najiskrenije odgovorim “nemam pojma, videćemo”.

I najvažnija stvar za kraj, koja je prva kod tebe u ovom postu. Kakva sam ja to majka? Nema veće sreće za mene, nego kada mi deca kažu, ova što znaju da govore “jao mama, blago nama sa tobom.” To je i najvažnije da sam ja njima dobra majka, prijatelj, drugar za igru, a ove matore što su se zbabile u 35 toj. e one mi ni za k…. ne trebaju u životu.

To ja rekoh malopre kod Mahlat, a već neko vreme se spremam da napišem post o ženama i njihovim ambicijama u životu. Pročitala sam na jednom blogu, (ceo blog) neću vam ostaviti link, jer ne želim da se ta osoba oseti uvređenom ili na bilo koji način prozvanom, ovakvu jednu priču.

Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, nismo mogli da imamo decu, čekali smo čekali, dobili smo decu, bili smo srećni, imamo decu, nismo više srećni, povukao se u sebe, ne razgovaramo više kao nekada, izgubila sam sebe, on me više ne voli kao pre, imam svoju decu, ne treba mi više ništa, nemam nikoga, sama sam, ali imam svoju decu, imam moje princeze, ne voli me, ne znam kako da mu priđem, usamljena sam, imam svoju decu… u nedogled. Zavaravanje same sebe. Imam decu, ne voli me, nemam način da mu priđem, izgubila sam sebe.

E baš tako izgleda i govori, većina onih mojih školskih drugarica koje spomenuh u komentaru, a sve su nafurane gospođe. Kad je vidiš, da pomisliš da je najsrećnija žena na svetu, a ono jad i tuga. Ne razumem i nikada neću.

U mom prvom pokušaju braka, nisam vam do sada pisala o tome, bilo je ovako. Voleli smo se ko što niko nikada nije, želeli smo decu, odmah smo napravili dete, nismo se venčali zbog nedostatka nekih papira, rodila se naša beba, bili smo presrećni, voleli smo se, gradili smo život zajedno, pokušavali smo, zatvorio se u sebe, cimali smo se neko vreme u pokušaju da spasimo što se spasiti ne da, uveče smo sedeli zajedno i nismo imali pojma da ćemo već od sutra biti dva sveta, dve i po godine smo se trudili, ali nije nam se dalo, seli, razgovarali, isplakali se, razišli se, idemo dalje… život je čudo. E tako je bilo.

To što smo se mi voleli čak i onda kada smo se razišli, to što nam je naše dete značilo kao i svakom normalnom čoveku, skoro sve, nije nas nateralo, da uništimo naše živote. Da…naravno da je Ivana sve to preživela lako, kao kroz igru, kao kroz pesmu. „Ma šta je to za tebe, nego da ti ispričam šta mi se danas desilo.„ Malena ručica u mojoj, prejaki zagrljaj za tako malo dete, dve i po godine je imala, prejaka i preteška pitanja na koja sam odgovarala kao pred sudom, onako kako sam najbolje umela i znala. Većina sveta koji me je okruživao tada nije ni pomislio da mi je možda teško, da možda ne mogu sama, da možda trebam neku pomoć, bilo im je važno to što se njima desilo tog dana.

Moja primarna porodica, hvala im, mama, tata, sestra, sestrići su bili sve to vreme sa nama, pružili su nam ljubav i podršku, materijalnu pomoć, ali niko me nije shvatao ozbiljno. Sve je to bila samo još jedna moja zajebancija. Tada je nastao tekst „Mislila sam ne umem više leteti. Mislila sam zakržljala mi krila.

Tako smo ja i moja mala cura krenule same kroz život. Nijednom nisam pomislila da postoji mogućnost da se udam, da rodim još dece, da imam svoju porodicu. Moja mala i ja smo bile dovoljne jedna drugoj. Naš najveći zajednički san tada je bio, livada. Velika prostrana livada na kojoj ćemo da postavimo jedan sto, suncobran i dve stolice, prazna veeeelika livada. Bio je to tada naš simbol slobode.

Život stvarno jeste čudo. Sada imamo livadu, koja nije cela naša, ali jedan deo jeste. Od 640 hektara, jedan deo je naš. Ako ne na papiru, onda sigurno jeste onaj deo ispred naših prostorija na Jarku, koje plaćamo. Celo prostranstvo. Meni i mojoj curici je ostalo još samo da kupimo taj čuveni autobus o kome je pričao i Deda. Nije naš autobus baš takav, ali je možda mnogo bolji. Ima više duše i uređen je po samo našem ukusu. Pored svega što ima u tom autobusu, jedne noći mi je ispirčala. „Znaš mama, u tom našem autobusu će imati svega. Imaće svih sokova i koka kola će da ima, a ima da imamo i vinjak.“ Niko u bližoj i daljoj familiji ne pije vinjak, a njoj je to tada bilo tako važno, da u autobusu ima i vinjak. Kaže „Pa kad dođu gosti, a mi pitamo. Izvolite šta ćete da popijete? Imamo sve sokove, pivo, koka kolu, a imamo i vinjak, ako želite?“. Verovatno je malena glavica negde čula za viski, pa je malo pobrkala.

„Mama ja hoću da mi rodiš brata i sestru, ali gde da nađemo tatu za tu decu?“ „Volela bih ja da moj tata bude njima tata, ali razumem ja to. Ne ide i gotovo“. I niko me ne može ubediti da je lakše objasniti detetu sve, nego trpeti nekog nadrkanog muža. Sve je to stvar izbora, stvar života. Mogli smo mi ostati zajedno, ali ja nikada ne bih bila ja, niti bi on ikada više bio on, a naše dete nikada ne bi bilo to što jeste sada bez nas dvoje, zajedno. Bili bismo dve polovine nečega što je ništavno, nečega što ne postoji. Mogla bih ovako u nedogled, ali da ipak kažem i nešto drugo.

Pomenuh negde ženske ambicije. Ma kakve bre ženske, muške, srednje ambicije. Život treba živeti u dvoje i sve raditi u dvoje. Recimo ako je muž električar, a žena ekonomista. Nemaju zajedničkih tačaka u poslu, ali ta ista žena treba da nauči nešto i o struji, a taj isti muž mora da nauči i nešto o žiro-računima. Moraju da se dopunjuju, da se razumeju, da se smeju jedno drugom, da razgovaraju. „E zamisli danas mi došao jedan čovek koji ne ume da promeni osigurač. Nisam mogao da verujem.“ Žena ne treba da bude debil, pa da kad već ima muža električara kaže, „a šta je to osigurač?“. Mora da postoji dopunjavanje, razumevanje, a kada i ne razumeš, moraš da daš podršku. Ovo već pričam o traženju pravog/prave. I to sam jednom obećala Ivanu koji pokušava da vidi stvari iz drugog ugla.

Pravi ili prava, zavisi kome šta treba, je kao i sve u životu, stvar izbora. Mojoj drugarici iz srednje škole je pravi onaj koji dođe kući, zalegne u fotelju, čita novine i čeka ručak. Kada se najede, onda ode u WC, onda prdne, usput podrigne i strovali se u krevet. Kada se probudi čeka da popije kafu, da je usput šljapne po dupetu, da se poigra sa detetom i da posle večere odgleda film. Možda je uveče kresne na brzinu, a onda kao poslednja svinja zahrče. E takvog bih ja ubila još prve nedelje braka, ali njoj je dobar. Ona ne zna za bolje i svojim plitkim mozgom ne ume da razluči da ona zaslužuje bolje. Nikada neće da ga ostavi, voli ga ko Boga i sve bi dala za njega. On je njoj jedinstven, idealan i pravi muškarac. Ama ja bih ga uštrojila i bacila kroz prozor, ali njoj je pravi.

Znači ne postoji pravi i krivi, sve je stvar odluke i izbora. Stvarno pravi/prava je onaj koji ume da te sluša. Onaj kome možeš sve na svetu da kažeš. Onaj pred kojim nemaš tajni, jer je ta osoba deo tebe, kao i ti deo nje. Onaj kome smeš da kažeš, „ja te više ne volim, jer si danas ceo dan sedeo za kompijuterom.“. Onaj koga bi slatko izrešetao mitraljezom da ga imaš, kad te iznervira, ali da mu posle ne bude ništa. Onaj ko sme da ti kaže da si neviđena budala, što si nešto uradila. Onaj sa kojim se miriš smehom i poljupcima, ma i suzama. Smeješ se svojim izjavama, a onda polako na tenane objašnjavaš šta je u stvari bio problem. Pravi je onaj/ona ko te voli baš takvu kakva jesi, bez želje da te menja. Neko ko shvata da te ne može promeniti i prihvata te baš takvog kakva/kakav jesi. Prava/pravi je onaj ko te vidi, ko te čuje, ko te sluša i ko ti priča. Ako bilo šta od toga nedostaje, odmah postoji problem. Odmah pravi postaje krivi i odmah neko počinje da pati i trpi nešto.

Pričah vam o Zibanu. Izgleda da je mene udario po emocijama i pisanju. Mogla bih sada danima da vam pišem, da vas davim ko zmija žabu, ali neću. Imam ovde još jednog koji je na Zibanu, pa ću da smaram njega. Nego još nešto. Odgledah prvu epizodu srpskog „Trenutka istine“, e prijaviću se svega mi. Do 100 000 stigneš čas posla, a ja i onako nemam ništa što krijem ni od muža, ni od deca, ma ni od celog sveta. Da se prijavim ja pre nego što počnem da lažem. Kviz je odličan, bar za mene. Jeste da degradira debile, ali stvarno ne znam šta bi me pitali, a da ne bih mogla da im odgovorim. Ako vam padne neko pitanje na pamet, pitajte me slobodno, da vežbam malo.

0
CharolijaSvašta neštoTvoje teloSvašta neštoZa početak ovog posta ću da iskoristim komentar koji sam ostavila kod Mahlat. Ne umem baš da mislim, verovatno ima uticaja i to što sam na terapiji ostavljanja pljuga, pa nisam ni cela, ni svoja. Zbog svega što si pisala i opisala, mene niko nikada ne shvata ozbiljno. Kad sretnem...Don't give up!

Comments

comments