“Kada god vidim da je neko na putu da ispuni svoje snove, naročito u ovim njegovim godinama, napune mi se oči suzama. Kao i tebe, ovakvi tuđi uspesi me usreće i ulepšaju mi dan.

Sreća je nekako stvar slučajnosti, a ja ne verujem da slučajnost postoji, samim tim ono što nas usrećuje je plod naše upornosti, vere u sebe, rada i velike želje. Nikada ne treba odustajati od svojih snova, pa ma koliko se činilo da je već kasno za nešto.”

Ostavila sam ovaj kometar kod Rainbowice na post o momku koji je u 33-oj godini na putu da ostvari svoje dečačke snove, pa me je sve to podstaklo da napišem koju reč o tome, jer imam jedan problem koji je povezan sa svim tim.

Volim ovaj osećaj kada u meni sve nekako zatreperi u želji da nešto napišem. Ne mogu vam pričati o projektovanju kuće ili o umetničkom slikanju, jer to ne umem da radim. Zašto uvek imam potrebu da opravdam tekstove o padobranstvu? Verovatno zato što to nije nešto toliko često ovde kod nas, pa ne želim da me ljudi pogrešno shvate. U smislu, “…eto opet priča o padobranstvu, šta se pravi važna…” i tome slično. Baš bi me porazilo da neko pomisli tako nešto.

To je za mene isto kao što je za nekoga projektovanje kuće ili programiranje nekog programa ili bavljenje bilo kojim drugim poslom. Eto opet sam se pravdala i malo opravdala. :)

Sa svojih 13 godina sam gledajući padobrance u svom gradu, dobila želju da i ja skačem iz aviona. Nisam mogla, jer sam bila maloletna. Sa 18 više nisam bila maloletna, ali više nisam imala gde da skačem, jer se padobranski klub u mom gradu zatvorio. Moja želja nije bila ništa manja, bila sam spremna da čekam svoju priliku.

Dok sam studirala u Nišu, živela sam u stanu sa padobrancima iz 63. padobranske tako da sam stalno sa oduševljenjem slušala priče, zapitkivala. Nisam mogla da skačem, jer su oni bili vojni padobranci, a tu za mene nikako nije bilo mesta. Sa 25. godina sam rodila svoje prvo dete, vratila se u svoj grad i nastavila  nekim mirnijim životom, ali moj san je ostao u meni da čuči i čeka.

Sa 27 i po godina sam ostala sama sa malim detetom.  Opet sam nekako bila slobodna i svoja. Osetila i veliko olakšanje i breme obavaza u isto vreme. Moj san je bio jako daleko od mene. Samo sam sa čežnjom gledala u nebo. Gledala i nadala se da ću ga jednom osvojiti.

Godine koje su prošle, moju detinju želju nisu umanjile. 13. 14. 15…28. 29. 30. 31. Hm…ovo su samo brojevi, godine, dani nanizani jedan za drugim, ali ista ona želja i san o osvajanju plavetnila iznad sebe je ostala potpuno netaknuta, ništa manja, ali ni bliža ni dalja. Sve dok mi se nije ukazala prva prava prilika.

Zgrabila sam svoju šansu i samo što sam napunila 32-e,  sa padobranom na leđima prvi put sam ušla u avion. Nikada se pre nisam ni vozila avionom. Moja prva vožnja avionom je za rezultat imala ispunjenje mog životnog sna. Kako se uopšte može opisati sreća i ushićenje koje obuzme čoveka koji skoro 20 godina nešto čeka i neizmerno želi?

I dalje nikada nisam sletela avionom. Postoji mala šala u vezi toga. Nije čudo što padobranci iskaču iz potpuno ispravnog aviona, kada vide ko leti te avione. :) Pogledaš pilota, prepadneš se živ i onda skočiš sav srećan, što “sasvim slučajno” imaš padobran sa sobom. :)

Pomenula sam negde na početku ovog posta da imam jedan problem u vezi sa svim ovim. Moj problem se zove strah. Pojavio se nenadano. Mislim da se u stvari najviše plašim odustajanja.

U padobranstvu je kontinuitet najvažniji. Ja ga nemam. Skakanje, jedna trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, druga trudnoća, skakanje u drugom stanju, pauza, porođaj, skakanje posle porođaja, mala deca, jurnjava, skok, pa pauza, skok pa pauza, pokvaren avion, pauza,  skok, pa opet pauza…i sada posle svega toga strah. Da li to da nazovem, nerealni strah, smešan strah, strah koji mi tera suze na oči?

Pitam se da li sam u opšte normalna? Ne umem da objasnim ni sebi. Mislim da me je ne skakanje totalno porazilo. Znate, svaki put posle pauze sve krećem iz početka. Nikako da se desi taj napredak koji čekam i čekam i čekam i čekam… Ne plašim se visine, ne plašim se ni aviona, ni skoka, čega se to plašim? ZNAM!!! Da napokon znam sigurno. Evo sada sam provalila.

Plašim se pauze, još jedne pauze i još jednog čekanja. Nemam živaca više da čekam. Nemam više živaca da dočekujem nove đake, da ih ispraćam na prvi skok, da ih snimam, slikam, šutiram u dupe, da ih gledam, a da ne skačem.

Padobranstvo je izuzetno skup sport. Kada se zarazite padobranstvom više vam pare ni za šta drugo ne trebaju sem za skakanje. Bukvalno tako. Ne možete da zaradite, jer sve što zaradite date na avion i skokove. S obzirom da imamo naš klub, posle jednog radnog dana, kada se podmire sve obaveze ostane nam skoro ništa.

Kada kažete nekom da je obuka sa jednim skokom 150 evra i kada uzmete tih 150 evra od novog đaka, svi misle da mlatite pare samo tako. S obzirom da je sat letenja 140 evra, znači da vam ostane samo 10 evra od sata letenja. Koliko je u opšte 10 evra? Nešto preko 900 dinara. Juče je let na 2000 m od paljenja motora, pa do sletanja trajao celih 40 minuta. Duvao je vetar i avion nije hteo da penje.

Nisam ovako nikada ni razmišljala, niti sam ikada stvarno računala. Svaki padobran košta oko 4000-5000 evra, a gde je tu održavanje padobrana i opreme? Automati koji su obavezni za đake, pakovanje rezervi, tehnički pregledi, plaćanje prostorija, računa za struju i ostale komunalije, kancelarije u gradu?

Svaki đak koji dođe, naravno da ima prednost, tako da ja ostajem na čekanju, pa kad se ukaže prilika “…kevo opremaj se”.  E tačno je to taj strah koji me parališe totalno. “Skoči, pa čekaj.”

Sve bi bilo drugačije da imamo naš avion. Kada jednu Cessnu 182 koristite za skakanje padobranaca ona sama sebe isplati za manje od godinu dana, a sve ostalo je čista zarada. Dobra Cessna može da se kupi za 50 000 – 60 000 dolara, a gde ja da nađem sponzora za te pare? Gde da nađem nekoga ko je spreman da sarađuje, da uloži, da se isplati i njemu i nama? Jebem ti Srbiju i nemaštinu!!!

Neću ni da skačem dok ne budem mogla da skačem svaki drugi dan, ma neka bude i samo vikendom, ali da bude skakanje, a ne čekanje. Ne želim više da plaćamo iznajmljivanje aviona koji za 40 minuta penje na 2000m, a na 3000m ne može ni da popne, pa moramo da iznajmljujemo drugi avion. Plaćamo najskuplje skokove na svetu. To je ta moja frustracija, moj strah da sutra neću moći da skačem, a želim neizmerno.

Možda vam se ovaj post čini kao gomila nabacanih gluposti, ali meni to nikako nije. Nemam više vremena da čekam. Moj sledeći san koji ću da ostvarim je kupiti Cessnu 182, ali nikako za 20 godina, već što pre. Naćiću nekog ko je spreman da uloži u najlepši sport na svetu, da zaradi i uživa sa nama. Da napokon više ne moram ništa da čekam.

Po meni svaki život vredi, taman onoliko koliko snova i želja uspemo da ostvarimo tokom njega. To je ta sreća koja nas obuzme kada uspemo. Ništa nije slučajno. Sve je plod našeg rada, strpljenja, volje i želje. Nikako ne smemo odustati, pa ma šta da želimo. Strah od odustajanja je po meni najveći strah koji sam ikada doživela. Neću odustati, jer ne trpim poraze.

ivana-padobran9

Random Posts