Bacim je tako na sredinu velikog kreveta i golicam i ljubim i gnjavim i uživam i smejem se kao detence. Smeje se i tačno mi srce pomera sa mesta, od neke radosti, naivnosti, nevinosti, sreće, ljubavi. Ma da crknem od nekih osećanja.

Kasnije je posmatram dok se igra i zamišljam kako pleše svoj prvi bračni ples, pa mi i suze krenu. Naravno da se neće udati za kretena, jer ako taj neki bude samo jednom povisio ton na nju, ona će otići. Reći će i sebi i njemu i celom svetu, “na mene niko ne može da viče…sem moje mame… ponekad.” ;) Imaće temelj.

Ako nekada neko digne ruku na nju, slomiće mu je. Slomiće je svojim pogledom, okrenuće se i otići, a onda će njena mama da mu je stvarno slomi. :mrgreen: Zar zaista ljudi ne vide povezanost svog detinjstva sa ostalim fazama života?

Ako vaši roditelji, puno viču na vas, naviknete se, pa vam bude sasvim normalno da i drugi viču na vas. Ako vam kada porastete neko kaže “…UĆUTI GLUPAČO”. “On me voli, nema veze što me zove glupačom, ne misli on tako.”, to je samo ono što ste već naučili u primarnoj porodici.

Ako vas roditelji tuku dok ste dete, naravno da to ne shvatate tragično. Pa oni vas vole, zato vas i tuku, da biste bili bolji. NE!!! Oni vas po guzi tuku zato što drugačije ne umeju sa vama, zato što su veći i jači, zato što misle da su pametniji. Uče vas da kada vas neko tuče, treba da se povinujete, slomite nad silom i sutra kada vas muž opauči šamarom, morate da znate da ste slabiji, da vas izdržava, da je on veći i jači, da vas voli bez obzira što vam je kosti pomerio.

Nisam dosadna, ovo je neiscrpna tema. Nešto o čemu treba uvek da se govori. Moju Anu neće sutra niko da tuče. Kilometre koje dnevno prepešačim na ovih zimskih, 70-80 stambenih kvadrata, da bih njoj i sebi učinila život zanimljivim i lepšim…ma neće nam niko oduzeti. Niko nam ne može i ne sme oduzeti našu ljubav i poverenje. Ne može se sutra pojaviti, “baja do jaja” koji nije “baja do jaja”, a da ona pomisli da on to jeste.

Ima da zna, da svaki onaj koji traži od nje  da bude ono što ona nije, ne može da je voli. Naučiće šta znači voleti. Ljubav je ljubav, definitivno. Onako kako volite svoju decu, tako će oni sutra voleti druge.

Moja Ana je sasvim drugačija od svih ostalih Ana koje poznajete. Moja Ana je najlepša Ana koju ste ikada videli. Ako nije najlepša, najšarmantnija je sigurno. Moja Ana je deo mene. Moja Ana ne može da bude obična, kao njeno ime što je. Ima obično ime, jer sve drugo u vezi nje je neobično. Moja Ana je za sada moja i budite sigurni da ću je pripremiti za život, da nekada postane i nečija.

Kada nečija bude postala, postaće samo još voljenija, jer moja Ana je svojim rođenjem donela i mudrost o  kojoj ne umem ni da sanjam, ne umem je naučiti nečemu o čemu ona mnogo bolje zna od mene. Naučiću je onome što ja znam i što se ne može naučiti samim dolaskom na ovaj svet i školom. Nije mnogo, ali moja Ana je već naučila da vredi i niko joj to ne može oduzeti.

Svako od moje dece ima svoju priču, ova je samo Anina.