terminal d

Proslavili smo Dušanov 18-ti rođendan, znači bliži se moj 36-ti. Završili smo jednu osnovnu, jednu srednju i jedan četvrti razred. Ispratili smo tatu u svet kao pobegulje. Ma ko će da se pozdravlja i ispraća, nemamo mi srca za rastanke. Jednostvno smo se spakovali i otišli. U stvari prvo smo spakovali njega, da nešto ne zaboravi i otišli našoj drugoj kući u Kraljevo.

A ja…opet sam pustila onu drugu Ivanu, da reši sve ovo, da se suoči, da pojede koje govno, pa da idemo dalje, jer bez nje…ma ne mogu ja ovo. Vratili smo se i nema šanse da ja sama sada odem na spavanje. Nemojte da mi pametujete da nisam sama, da su deca tu, da ovo da ono…kad nema ko da me u onom velikom krevetu stisne svojom nogom i da me nervira, što pored tolikog kreveta voli da spava na mojoj polovini, dok njegova zvrji prazna…sama sam.

E nek’ crknem sada, pička li mu materina, a mislila sam…da nikada neću patiti zato što neko nije pored mene.

I tako rešiće ta Ivana ovo, a onda ću da joj se pridružim, pa da idemo dalje. ;) Sastaviću se za neki dan.