Napisala sam sada jedan komentar kod Alexa na temu Gde stanuje zlo? Jesmo li mi ljudi po prirodi zli ili je nešto drugo u pitanju? Pročitam taj svoj komentar više puta i shvatim da želim da ga objavim i ovde, jer to jeste moj stav o životu, o dobru i zlu uopšte.

Ljudi u životu urade hiljadu stvari koje nisu želili, ali su naučeni da je tako ispravno i onda tako i rade, ne pitajući se da li je to zaista njihov stav. Da li zaista, onako iz dubine duše žele to da urade?

Ovako glasi komentar: “Hmmm…Ako verujemo u postojanje Boga, onda verujemo u večitu borbu dobra i zla. Sam đavo nas iskušava celog života. U trenutku teške bolesti smo toliko slabi, da đavo tada može vrlo lako da preuzme prevlast. Znači nismo ni mrtvi, ni živi, ni svesni, ni nesvesni, ne odlučujemo mi, već se u nama bori vera u Boga i snaga đavola tj. svih njegovih iskušenja, na nekom višem nivou. Ovakva teorija mi je jako zanimljiva.

Druga moja teorija bi recimo bila, da se tokom života učimo šta je dobro ili loše, bez obzira na neko naše pravo, iskreno mišljenje. Recimo naučili su nas da je dobro pomoći drugima i onda mi to činimo, a da ne znamo pravi razlog zašto to stvarno činimo, a negde duboko u nama se to sukobi sa nekim našim ličnim stavom.

I onda tako…celog života…činimo dobro, radimo dobro, zalažemo se za dobro, a da nemamo pojma pravu svrhu svojih dela i postupaka, već eto tako, znamo da treba i tako činimo. Sve do trenutka kada naša prava priroda ne izađe na videlo u trenutku kada ne možemo da se savladamo, u teškoj bolesti ili nekoj fizičkoj traumi koju preživimo.

Koliko samo puta uradimo neku stvar koju ne želimo, najobičniji primer, osmehnemo se uz dobro jutro komšiji kog ne volimo očima da vidimo, najradije bi ga pljunuli, a mi se iskezimo i poželimo „dobro jutro komšija, kako ste danas“? I tako…sve se skuplja u nama, dok jednog trenutka ne možemo da vladamo svojim postupcima iz zdravstvenih ili nekih drugih razloga.

Po meni čovek nikako nije zao po svojoj prirodi, čovek samo tokom života uradi mnogo stvari koje nije želeo da uradi, a uradio ih je zato što je „tako trebalo“ i onda jednog dana kada mu kraj bude blizu, verovatno shvati da je pogrešio i da je ponekad trebalo reći „marš svi…, ovo je moj život“.

Recimo posle kliničke smrti mog zeta, on se „vratio“ kao sasvim, ali potpuno sasvim, drugi čovek. Možda ga sada i razumem.” (kraj komentara)

Nije zlo reći “ja tebe ne volim”, “tvoji postupci su mi nerazumljivi”, “mislim da si ružan, smešan, bezvredan”, “ne želim te u svom društvu”, “nisi vredan mog vremena”, “ne želim da ti kažem dobro jutro, jer si najveći nadrk na ovom svetu”…i tako u nedogled, a šta mi radimo?

Sve suprotno, većina ljudi nije sposobna da kaže ni jedno obično NE. Postoje čak i kursevi na kojima se uče da kažu NE!. Sudeći po svemu tome, ovaj svet je zarobljen lažnim, zamaskiram ljudima, koji nikako nisu ono što mi vidimo. I tako…nesrećni čovek, kada dođe u stanje da ne može da vlada sobom, ponaša se i kaže sve ono što ga je mučilo celog života.

To su stvari koje tište, koje se skupljaju, koje bole ponekad, koje prećutkujemo, koje nam smetaju, koje nas sputavaju, koje su kao neka kamenčuga koja nas vuče na dno, a mi se ne damo, branimo se, plutamo po površini, vučemo gore, cimamo ko ludi, povremeno udahnemo i ne dozvoljavamo da nas savlada ta sila, koja se jednostavno zove JA.

Nikako čovek nije zlo biće, čovek je samo nesrećno programiran i naučen. Prosto rečeno robot, sve do trenutka dok mu više ništa ne bude važno i dok ne shvati da je zaista smrtan i prolazan. “E ako nisam do sada, sada ću da vam kažem.”, kaže čovek, a tada obično bude jako kasno.