skolaEto i 1. septembar je za nama. Bio je moja noćna mora. Od kada su se deca raspustila, pa sve do danas nisam htela da mislim o njemu, mučio me je podsvesno, ali nisam htela da razmišljam.

Promene se u našim životima dešavaju brzinom munje. Takvi smo, našli smo se, a deca roditelje ne mogu da biraju, pa su se privikli na promene.

Kada me pitaju “…a sada kada ste se preselili, gde će Jovana da ide u školu?”, ja sam odgovarala, “ma nemam pojma, videćemo…”. Samim tim što smo promenili mesto stanovanja, neminovno je bilo i da će Jocka promeniti školu.

U petak više nije imalo smisla da svi živimo u neizvesnoti i odemo lepo da upišemo dete u školu. Dalje više nije moglo da se čeka. Najlakši posao u Srbiji, što se tiče papirologije,  je prebaciti dete iz jedne škole u drugu.  Dobar dan, dobar dan, ovo dete treba da upišemo kod vas u školu, kako se zove, tako i tako, u koji razred, u četvrti, gde živite, tu i tu, gde je išla u školu, tu i tu, u redu to je to.

E da ne zaboravim. Kažem da joj je ovo treća škola za četiri godine, a ona me pita, a što ste se selili toliko? Mamicutidatimamicujabašdatimamicu…znaš li ti ženo u kakvoj zemlji živimo, šta se sve događa oko tebe? A jel` živite u svom stanu ili ste iznajmili? Ne…došla sam da živim u jebenu Padinsku Skelu privatno, konju jedan. Ko još u Skelu može da dođe privatno da živi?  A čime se bavite? Bavimo se bacanjem ljudi iz aviona, ako baš hoćeš da znaš i uživamo u tome.

Uh…da, to je to, što se tiče papirologije, ali treba napraviti izbor, koja škola, pošto u naselju ima dve, koja učiteljica, ima ih tri. Pitam lepo, koju učiteljicu predlažete? Kažu tu i tu i tu i tu, ta i ta je hm, mh…dobro. E sada, hoćete li kod ove ili kod ove, obe su dobre? Hoćemo kod mlađe. Računam više živaca joj je ostalo i tako bi. Gotovo.

U utorak u pola 2 dođite ispred žute zgrade, koja se nalazi posle ove zgrade, (tu idu deca od petog do osmog) i obdaništa, videćete već. Kada sam videla, nisam mogla da verujem. Tu ispred te žute zgrade smo parkirali kola, ne znajući da je to škola u stvari. Mom razočarenju nije bilo kraja. Prvo sam mislila da je to neki magacin.

Sakrila sam svoje nezadovoljstvo, zbog Jovane, ali htela sam da crknem. U Kraljevu je išla u školu u kojoj je bilo oko 1500 đaka, na Brdu u školu gde je bilo oko 700-800 đaka, a ovde ih može biti, ne više od 100 u jednoj smeni.

Nema veze koliko ih ima, ali na šta liči ta zgrada? Živimo u 21-vom veku, čini mi se, a ova škola me je podsetila na školu u Lascu u koju je krenuo moj ćale 52-ge. Psovala sam i školu i školstvo i državu i Srbiju i Jugoslaviju i sve pokrajine i ministra i sva ministarstva. Sunce ti poljubim, pa mi od te dece hoćemo doktore da pravimo, a šaljemo ih u “magacin”.

Škola koja se nalazi u najvećoj Beogradskoj Opštini Palilula, znači jedna od najvećih Opština u Srbiji ima rešetke na prozorima.

Preživim ja vikend. Psujem u sebi i ćutim. Nisam htela ni na blogu da se izjašnjavam. Tako dođe i današnji prvi septembar.  Noge mi teže od olova. Steglo mi se srce, hoću da puknem, a ona…ona ništa, malo zbunjena, ali sa osmehom na licu, daje mi nadu da će sve biti u redu.

Sve svoje vodim sa sobom, tako se nas petoro uputismo pravo u malu žutu zgradu. Hrabro idem prva. Otvaram vrata i ostajem u šoku. Spolja jadac, a unutra gladac.

Prvo što osetim je toplina. Tražimo učiteljicu, a onda još jedan talas topline. Utisak koji neko na mene ostavi prvi put, retko me prevari. Divna, draga žena. Ako je ona mlađa, koliko tek ima godina ona starija?  To je ne bitno, ali sam primetila. Već i unuče ima.

Izlazimo sa učiteljicom u dvorište, a onda se nekoliko devojčica zatrči učiteljici u zagrljaj. Još jedan dobar znak i plus za učiteljicu. Znači zaslužila je njihovu ljubav. Treće što me je brinulo. Učiteljica je upoznaje sa novim drugaricama, a onda je jedna od njih uhvati za ruku i odvede u novo društvo.

Delimično mi je pao kamen sa srca. Odlazimo kući i nestrpljivo čekam i čekam i čekam… Sati ko godine…a onda kucanje na vratima. Otvaram, a njen široki osmeh mi govori sve.  Nismo pogrešili. Nije bitno da li škola spolja meni liči na magacin, već je bitno šta je Jovanu dočekalo u toj školi.

Padinska Skela je udaljena od Pančevačkog mosta 14 km. Kada se vozite autobusom, to je večnost. U naselju ima toliko dece i trudnih žena da je to prosto čudno. U našoj zgradi od četiri sprata ima više dece nego u četiri solitera na Banovom Brdu. Kažu, mlado naselje, ja kažem da su u pitanju neke podzemne vode. Ovde nema da se neka žena kresnula, a da nije ostala trudna. :)

Uveče kad malo prođe vrućina, sa terase, onako u prolazu, se može  sigurno izbrojati 15 trudnica,  30 beba u kolicima i dece, da se izbrojati ne mogu. Jurcaju se, vozaju biciklice, rolere, trotinete, igraju tenis, fudbal…snalaze se, jer ovde ne postoji ni jedno, jedino normalno igralište za decu. Tuga jedna. Za one preko 15 godina, ovde apsolutno nema nikakve zabave. Onima preko 18 sledi duga, dosadna vožnja do grada, jer ne postoji ni jedan, jedini kafić. Oni preko 25 izgleda da samo prave decu. :) )))

Počeh sa školom, a vidi gde sam stigla. Sve je to meni povezano. Zar jedno tako mlado naselje, ne može da ima jednu lepu veeeeliku školu, već u tri objekta moraju da budu podeljeni? Neki u “magacin”, neki u zgradu sa četiri učionice, a oni preko četvrtog razreda tek da vide šta znači kad ideš u lepu veliku školu. Da li ovde u naselju postoji bar jedan jedini roditelj koji se to zapitao? Podićiću bunu, puč, štrajk…

Pitam se i kako je onim prvačićima koji su danas krenuli u ovu školu kao,  moja Jovana? Oni nemaju pojma da je škola u stvari velika lepa žuta zgrada i da moraju da zapamte na kom spratu im je učionica. Ovde nema šanse da se izgube.  Ako promašiš učionicu, onda si za psihologa odmah. Jovana je išla u velike škole, a sada…uh…

Ako ikada dobijem sedmicu na lotou, rekla sam, da ću ovde odmah preko puta zgrade da napravim veliki olimpijski bazen i igralište za decu. Ovih dana u moj standardni spisak, šta sve uraditi sa tolikim parama, je i velika škola. Slušam kako se ministar ponosi sa nekom ekstra, ultra, mega, hit salom za fizičko vaspitanje u nekoj fenseraškoj školi u Bgdu. Da je samo malo bolje upućen i da politika nije umešana u školstvo, verovatno bi te pare dao  za izgradnju škole veće od magicina.

Jovana je prezadovoljna, a i ja sam, na kraju krajeva. Pošto sam rekla da ću da slikam školu i da je postavim na internet da ceo svet vidi čega sve ima, zamolila me je da to ne radim Njoj je tamo jako lepo danas bilo. Školovanje ne čini škola, već ljudi koji nas školuju i sa kojima se školujemo.  Imali smo sreće i ovog puta. Dobra učiteljica, dobri drugari, lepa jedna učionica i to je to. Idemo dalje.

Još da vam kažem da je danas i naša Jana krenula u školu. Prvače maleno, krenulo u novi život. Zbunjena je, ali srećna. Kao i Jovana u ostalom. Odškolovaćemo mi naše devojke.

Slikala sam školu i sada kada gledam slike, lepo mi izgleda, a i Jovana kaže da mogu da postavim slike. Samo mi je mala. Navikla sam na velike škole. Ima veliko dvorište i puno drveća. Iz drugog ugla, to je sasvim lepo mesto da se završi četvrti razred. Srećno nam bilo, a slike ću postaviti kad je budem slikala i iznutra da i vi osetite toplinu posle svega što rekoh.