Kako samo brzo leti život. Prošle godine u ovo vreme sam napisala Samo malo… sastaviću se. Ivan je par dana pre toga otišao u Avganistan, deca i ja smo došli tog dana iz Kraljeva, jer smo pobegli od kuće da se ne pozdravljamo, spremala sam se da legnem u veliki krevet za dvoje u kom je jedno od nas dvoje nedostajalo. Koliko je to “samo malo” kad se meni čini da se još nisam sastavila od onda? Izgleda da odavno nisam ovako “rastavljena” sama od sebe bila.

Sada evo već tri meseca kako spavam u velikom krevetu bez druge polovine. Eeee naučila sam i ja nešto. Spakovala sam krevet, pa sada jedva da ima mesta i za mene samu, tako da druga polovina ne zvrji prazna i ne podseća me da mi toliko mnogo nedostaje jutarnji zagrljaj.

Već je tri meseca prošlo kako svaku noć čekam 2 i 15 da probudim čoveka koga volim da mu kažem: “Dobro jutro dragi.” i da pre nego što legnem čujem: “Laku noć draga.”, a onda jedno drugom pošaljemo ono Skajp srce. Nije mi teško, jer tako imam osećaj da i ja radim nešto važno za nas. Bar mogu da ga probudm.

I ne razmišljam. Uopšte ne razmišljam. Sva tri meseca do sada od kako nismo zajedno su mi se slila u jedan dugačan dan u kom je on, eto čas skočio do grada ili do Čačka, Niša i samo što nije ušao na vrata, pa da ručamo svi zajedno. I baš iz tog razloga umemo i da se “Skajpovski” posvađamo, čisto da ostanemo u formi. Da taj osećaj bliskosti ne izostane ni u jednom segmentu naših ovakvih života.

Nisam poludela i nisam pukla, znam da je propustio najmanje bar 90 ručkova, ali ko meni može da zabrani da mesece sastavim u jedan dan? U plemenu Amondawa čak i ne postoji reč vreme. I šta im fali?

Ovaj naš dugačak dan će potrajati još neko vreme, ali kakve to veze ima kad je u pitanju samo jedan dan? U nekim zemljama dan traje i po 6 meseci, naš dan će biti nešto kraći i moj dragi će napokon stići na ručak. Taman na vreme da se supa ne ohladi.

Možda bi mi neko sada pozavideo. Sedim na Jarku, uživam na suncu, deca se igraju. Toliko sam uspela da ih nevaspitam da znaju da se zabave i bez mene. Daš im tri plastične flaše, lepo vreme i česmu. Više im ne treba da bi bili neizmerno srećni, a i da ja ukradem samo svojih pola sata, sat. Lepo je pisati u ovakvim uslovima, šteta što nisam bolje volje.

 

Svi koji misle, ma koji su na trenutak za sve ovo vreme samo pomislili ili se odvažili da kažu “Blago njoj. Šta je briga, uživa dok on tamo negde crnči.” ili nešto slično tome, mogu samo da poželim da im nikada niko koga vole ne bude ovoliko daleko i da im nikada niko ne nedostaje kao nama naš tata. Idemo dalje. Potrajaće ovaj dan.


1+
Potrajaće ovaj danhttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/IMG_1073.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/IMG_1073-200x200.jpgCharolijaAvganistanNaša dečurlijaSvašta neštoAvganistan,deca,jedan dan,lisicji jarak,Ljubav,tataKako samo brzo leti život. Prošle godine u ovo vreme sam napisala Samo malo... sastaviću se. Ivan je par dana pre toga otišao u Avganistan, deca i ja smo došli tog dana iz Kraljeva, jer smo pobegli od kuće da se ne pozdravljamo, spremala sam se da legnem...Don't give up!

Comments

comments