Danas sam čitala pisane dokaze i dokumenta, koja imam, o stradanjima Srba u proteklim ratovima. Nisu to neke stvari koje već nisu poznate javnosti, možda ne baš široj javnosti, ali svejedno mislim da je sve to odavno zaboravljeno, a ne sme da se zaboravi. Kada budem smogla snage prekucaću sve i objaviću na nekom posebnom blogu, a do tada mi ostaje jedna velika rupa na duši, da zjapi prazna.

Žao mi ljudi, žao mi dece i svih uništenih detinjstava. Hvala Slađani na ovoj predivnoj pesmi, pružila mi je trunku neke utehe, posle svega čega sam se prisetila danas.

P.S. Bez ove pesme, ovaj post je besmislen. Poslušajte.

Pod zlatnim suncem Srbije – Aleksandra Slađana Milošević

Blagosloven da si brate

slavu Božiju pamti,

milost primi

blagoslovena da si sestro

u miru ostaj mi.

Sve što si sanjao

u njoj si našao

pored srca sa sobom poneo

sve što si voleo

tamo te čekalo

znamenje sveto u zemlju upilo

Beli anđele

baci strele pravedne

da bližnji svoga zavoli

mir nek’ caruje,

da se nebo odmori

sve nas manje ostaje

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Sve sto si tražio

u njoj si otkrio

u duši zvona sa sobom poneo

sve sto si ljubio

tamo je cvetalo

mirise sveća na dlanu nosio

Kao hrast stojiš sam,

pleteš grane vekovne

okreni lice, sudbino

nek’ se nemih čuje glas,

govori Srbijo

ni jedan ostavljen biti neće

Seti se molitve

i naše zemlje jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Seti se Gospode

naše majke jedine

mi smo svi rođeni

pod zlatnim suncem Srbije

Ne dam te,

Srbijo

mnogo se suza prolilo

kako da te ostavim

da deo sebe odvojim

ne dam te, Srbijo!