Obožavam palačinke, volim da ih jedem, a volim i da ih pravim. Ne znam odakle mi strpljenje, čak mislim i da je to najuzaludniji kulinarski posao. Dugo se spremaju, a pojedu se za čas posla. Kao da ništa nisi ni radio, ali eto volim. Nije mi samo jasno kod tih palačinki, kako nekad hoće, a nekad neće….? Sve isto radim i stavljam u njih, ponekad se bez malo, okreću same, a nekad se lepe za tiganj i budu bezveze. Kad su bezveze, iznerviram se, prospem sve što sam smućkala i smućkam ponovo. Nije mi teško. Obično iz drugog puta hoće da se prže. Jebote kao da su žive, pa znaju nešto? Večeras su uspele! Mmmm!

Random Posts