Cak sam da bi sebe obavezao napisao post /”Restart”/ cisto da vidim da li je moguce da izdrzim toliko.

Zadatak je obavljen polovicno.

Jako mi se dopada kako si ovo napisala.

Zaista sam imala veliki problem, koji možda i dalje imam, ali maksimalno se trudim da kada ujutru ustanem ne uključim komp, ne pregledam mailove pre 12, posle 23h se isključim, ja sam totalni fatalista i sve kao mogu da postignem, a u stvari je to nemoguće.

Naravno da u nekim slučajevima nije uzalud potrošeno, toliko korisnih stvari ima, ali sa druge strane lično nemam meru i to je bio moj problem.

U neku ruku jesam zavisna, ali moja zavisnost ne utiče na druge funkcije koje kao jedinka obavljam. Posao ne trpi, porodica ne trpi, prijatelji ne trpe. Kad bolje razmislim, internet trpi, i to zbog poslovnih i privatnih obaveza.

I pravo da ti kažem, uopšte ne vidim problem u tome. Štaviše, vreme koje provedem na netu je sve, samo ne uzalud potrošeno. “Kupovina” serija, filmova, muzike, skitanje po Wikipediji, čitanje blogova, učenje… To su sve super stvari koje treba prihvatiti širom raširenih ruku.

Naravno, u svemu može da se pretera, pa i u internetu. Najbitnije je imati mere.

Samokritika u smislu da bukvalno nisam gasila komp i da sam svaki mogući trenutak koristila da nešto napišem, pogledam, preslušam. Kao pravi ludak. Nije mi bio cilj da bilo koga prozivam, mada možda može i tako da se protumači.

Samo razmišljam koliko vremena treba za sve to. Ti pišeš lako kao voda i verujem da ti nije problem da u dahu ispričaš nešto, za šta je nekome potrebno celo popodne. U pravu si da nam nije svima ista mera, ja meru nemam ni u čemu i to je moj veliki problem. Da sam počela da se drogiram, verovatno bih do sada bila odavno pokojna. Jedna od mojih velikih mana je upravo to. Ne umem sebi da postavim granice i ne dozvoljavam drugima da mi ih postave.

Ne mislim da si me prozvala ali u zadnje vreme postavljam po dva, tri, posta dnevno sto me po tvojim merilima svrstava u ako ne internet zavisnike onda u blogozavisnike.

U vezi zavisnosti postoji samo jedno pravilo, koja god da je zavisnost u pitanju a ima ih mnogo – kafa, cigarete, kocka, kladjenje… na odredjen nacin uredjuje nas život i radeći to što radimo radimo to na uštrb nečeg drugog. Ja ne moram da pijem kafu čim otvorim oči a pijem je. Ne moram mnogo tota d aradim a radim. MOj život je sazdan od mnogo malih zavisnosti, u suštini ne moram baš ništa. Većina stvari mi je nametnuta pod velom toga da je to normalno i da ja na primer moram da kuvam jer je to, jebi ga, tako normalno.

Od juče razmišljam o ovom tvom postu, to je jedna lepša strana interneta – teranje na razmišljanje i slažem se sa tobom samo oko jednog – da je potrebno naći meru u svemu.

Mera je relativna stvar, ono što je mera tebi nije meni i obratno.