Pisao naš drugar Grmuša, a ja eto sad nešto mislim. Pih što bih volela da sam neka lepota od žene.  Nisam ja mnogo ružna, nego da sam ono baš, baš lepotica i da mi pamet kompenzuje lepota.Nisam ja mnogo ni pametna, ali ovo malo što jesam da mi je otišlo na lepotu, bila bih na konju, bre.

Pa onda da se samo mislim šta da obučem, šta mi sa čim ide, koje cipelice, suknjicu, koju kremicu i parfemčić da kupim, na koje fensi mesto da odem da ljudi vide moju lepotu i moj instančan ukus. Da se mislim, da l` sise da povećam za broj ili za cela dva. Da se samo smeškam silikonskim usnicama i trepćem okicama sa sve trepavicama od dva`est santima, a pamet da mi je ostala negde usput.

A jok ko ja, sedim na terasi u beloj potkošulji, farmerkama i bosih nogu i mislim šta da spremim ovoj svojoj nejači da jedu. Marko sedi ispod stola i peva “picke, picke…cke,cke…”, a ja gledam u jebanu zelenu ravnicu i po neki motor koji prozuji i pravi mi zazubice. Jebo ga otac, šta mi ovde proleće i podseća me da ja to ne mogu. I još nešto, ne trebaju mi silikoni, ali mi treba brdo. Hoću li ikada zavoleti ovaj pogled što piči do čak tamo u pičku materinu, bez jedne jedine prepreke?

Nije da mi ne prija ni malo, prija mi sve što donosi sunce, proleće i leto, ali tako bih se rado popela na neko brdo. Jedva čekam da malo odem kući. “Pa gde si sad, jebi ga, ako nisi kući?” Ne znam što, ali ja sam pristalica onoga “samo jedno mesto na svetu se zove dom.” Samo tamo ne moram da mislim ništa, sem gde ćemo da izađemo, šta će ko da obuče i kako što bolje da se provedemo.

Neko drugi misli šta ćemo da jedemo, da li je okačen veš, da li je ispeglano, oprano i sve ostalo. Volim što sam dete, a meni kao svakom detetu nedostaje mama i sve ono što jedna mama pruža svom detetu.  Još ću se i rasplakati onako detinje.

Blago mojoj sestri, njoj je mama uvek tu. Sa posla svrati kod mame i jednostavno pita “šta ima za ručak, je l’ došao Nikola iz škole, je l’ svraćao Dušan, jesi li mi završila ono možda, hoćeš da pijemo kafu?…” i tako svašta nešto, a ja sam čak tamo daleko od tog našeg doma u jebenoj ravnici, sa pogledom u pičku materinu i gomilom obaveza, bez ikoga da me makar pita: “Možeš li dete?”.

Svako bira svoj put i pravac, svako sebi život tera na onu stranu koja mu najviše odgovara. Moj život je uvek bio moj, uvek sam bila samostalna i svoja, ali jebi ga brate, imam valjda i ja pravo da mi nekad bude teško.

I tako kao i uvek, krenem od jedne teme, a završim na dva`est petoj, nema veze. Sad ću Marku da pustim “Riječke pičke” da dete ima “podlogu” dok peva, a ja odoh da pohujem tikvice. Sutra će biti još lepše, nego što je danas. Divan dan je ovaj petak, pa ma šta da imam u glavi. Koji će mi kurac lepota. Najbolja sam ovakva. Živi bili vi meni.

Zemanta

Comments

comments