Naša deca i ja

Sigurno sam se rođenoj deci popela na glavu. Gledam mnoge druge roditelje, gledam sebe, razlikujemo se. Oni konstantno govore, viču, deru se na njih: “Ne tamo!!!”, “Dolazi ovamo!”, “Ne penji se tu, smotana si!”, “Dobićeš batine zbog toga!”, “Kad dođemo kući, videćeš svoje!”, “Nemoj slučajno da si skakao po barama”, “Ne viči!”, “Ne skači!”, “Ne trči!”… ma još milion drugih, po meni nenormalnih stvari, koje nikako ne traba da se kažu detetu,. Ma ubace i po koje: “Ti nisi normalna!”, “Lud si!”, “Glupa si!” i razne druge uvrede… verujte mi, čujem to, roditelji zaista takve stvari govore svojoj deci.

Razlikujem se od njih, jer takve rečenice ne govorim svojoj deci, pa ma koliko da me isteraju s pameti nekim svojim ponašanjem. Ja svojoj deci govorim, vičem i ponekad se derem ko ludak kad preteraju: “Nema svađe!”, “Važi, može, ali čuvaj se!”, “Nemoj da se povrediš!”. “Stani, razmisli”! Sve su ovo moje reči.

Predočim im šta može da se desi iz neke situacije u kojoj se nađu, ali im ne kažem da ni slučajno to ne urade, jer su “glupi, smotani, mali, ne znaju, ne smeju, biće kažnjeni…”, NE TAKO!

Imaš u ruci praznu konzervu, konzerva gore ima rupu, super je u rupu staviti prst, ali tako može prst da se iseče. Ja ne vičem kao ludak: “Baci tu konzervu iz ruke… nemoj slučajno da te vidim da to diraš, hoćeš prste da isečeš!!! Nemoj više da si to uzeo/la u ruku!!!”. Daleko bilo. Moje dete, kao i svako drugo koje drži konzervu u ruci, može da iseče prst, ali neću im je iz ruke oteti i napraviti od konzerve doživotnu “fobiju” ili strast u fazonu: “To ne smem, e to baš hoću.”

Iz naše kuće se ne izlazi bez poljupca, pa makar neko išao samo do prodavnice, naravno da ne insistiram na tome, ali tako je, pa ponekad kad žurim, dok ih sve izljubim…iii haa… onda dođem do vrata, a oni me podsete: “Mama nisi poljubila Edija.”, pa moram i da se vratim.

“Znate već je 12 sati i mislim da bi bilo lepo da više ne jurcate!”… “a štoooo mamaaaaa…. ?”, “Eto tako, mislim da treba malo da stanemo danas i da poležemo.” Zašto dete da opterećujem sa nečim što je potpuno nevažno, kakve veze ima koliko je sati? Fora je u tome što se mama malo umorila i bilo bi lepo da “je pustimo” da dane dušom. Kod nas je sve stvar dogovora. Baš sve.

Naravno da grešim, naravno da puknem i ja, naravno bre, ali moja pucanja su njima smešna. Kad najbesnija viknem: “E stvarno ću ti zbog toga prebiti guzicu!”, kako deca da me shvate ozbiljno, kada nam je omiljena interna šala: “Je l’ da da mama može malo da te opauči po dupetu?” Natrte svoje trtave guze, smeju se i čekaju. “Eeee sad si gotov/a kad ti prebijem to malo dupe… ma videćete kako sam opasna.”… “Mama, mama… a ja, a ja … meni nisi prebila dupe.”… i smejemo se, i radujemo se, i srećni smo, i znamo da i kada je mama načisto ljuta malena guza može da dobije šljagu samo zbog onoga što se stvarno i nikada ne sme.

“A NIKADA NE SMEMO: Ne sme nikada da se trči preko ulice, uvek mora da se gleda, na sve moguće strane, naša deca i gore gledaju i uvek treba nekome da se da ruka. Ne sme nikada, nikada, da se diraju bilo kakve flašice iz kupatila, i ako stoje visoko na polici, i ako nisu sve opasne, i ako možemo da se popenjemo, snađemo, dohvatimo, ali ne sme to da se dira i tačka. Nikada, baš nikada ne sme da se penjemo na ogradu terase i tako isto nikada ne smemo da virimo kroz prozor.  Nikada ne sme da se dira bilo šta, što ima veze sa strujom, baš nikada. Čak ni svetlo ne smemo da upalimo ako mama ne kaže da možemo. Nikada ne smemo da idemo po “pisti” kada skaču padobranci i leti bilo šta. Znamo gde nam je mesto ako bilo koga ima na nebu, dok smo na aerodromu. Ako nas mama ostavi same u kadi, ne smemo sami da izađemo i ne smemo sami da diramo one “dugmiće” za vodu. Ako se bilo šta kuva ili peče u kuhinji, tamo nama nema mesta i tamo ne idemo. Ne sme ništa da se baca sa terase i na terasu ne smemo da idemo ako nam mama ne dozvoli. Treba da pitamo…”… Ima sigurno još takvih “sitnica” koje se ne mogu, ne smeju i ne treba da se rade.

 

Smem da se zakunem u njih u bilo šta na svetu da ako kažem nemojte to da dirate, da i neće. 110%. Ako treba da izađem, a ne mogu da ih vodim sa sobom, od 10 do 20 minuta obično, a da je Jovana, najstarije naše dete sa njima, onda čak ni jednog trenutka ne razmišljam da postoji bilo kakva mogućnost da urade nešto “što nije ok”. Ona je detence takođe.

Kada njih dva malca, ne retko ostavim same, jedina mi je briga da slučajno ne dođu u iskušenje da se posvađaju zbog gluposti, igračka neka ili tako šta. I nikada nisu napravili problem. Ja smem slovima da se zakunem u svoju decu. U sve troje.

Takva sam, da sam tako i našeg Edija vaspitala, pa smem i u njega da se zakunem. Čude se ljudi. Ostavim ga ispred radnje, samo se ozbiljno pogledamo, kažem “sedi”, kažem “čekaj” i najslobodnije na svetu smem da uđem u radnju, a da ga ne vežem i ostanem i po pola sata. Kako me slušaju deca, tako me sluša i pas, njemu je sve jasno kao i njima.

Koliko god da sam im se popela na glavu, moja deca umeju da se rasplaču ako ono drugo ili treće padne, udari se i rasplače, da saoseća. Ako i dođe do neke svađe, zbog “najvažnije
” igračke na svetu, krajnji cilj je da se dogovore, kako podeliti. Da podele i zadnja dva smokija iz kese na tri ili četiri jednaka dela.

Duša me boli za decom koju svakodnevno vređaju, na razne načine, a načina ima mnogo. Neka je moj način vaspitanja i najpogrešniji na svetu ja drugačije ne želim da se ponašam prema njima. Želim da poštujem njih i njihov izbor, kao što želim da i oni poštuju mene. Mi smo slobodni.

 

0

Comments

comments

Comments

  1. By nenad77

  2. By Iva

  3. By Branko

  4. By Lugar

  5. By Tash

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *