Ako su nekoga tukli dok je bio dete i sada kaže “šta mi fali?”, on će takav stav i da ima prema svojoj deci u većini slučajeva, a koliko je to zaista ispravno, pitanje je.

Recimo primera radi, ja mislim da je deci mesto u krevetu u 9 sati i tačka. Stavim decu da spavaju, oni plaču, tokom dana su odspavali popodnevni san, odmorni su i žele još da se igraju. Ja teram po svome, ne smem da rušim sopstveni autoritet, oni po svome i onda uhvatim jedno po jedno izudaram po dupetu, oni se jadni smire i u suzama ćute dok ne zaspu. Ako ništa drugo, jača sam.

Njima loše, ja se loše osećam i šta smo postigli. Ništa. Loše nam je svima. A zašto? Zato što sam ja roditelj i što znam šta je najbolje za moju decu. Ma jes’ malo sutra. To je čisto maltretiranje.

Ako mene niko ne može da natera da spavam kad mi se ne spava, zašto bih sopstvenu decu terala da rade nešto što im se ne radi.

Igraju se dok se ne umore, a onda laganica jedno po jedno ležu da spavaju. Dobro njima, dobro meni. Izljubimo se i laku noć.

Po meni je zlostavljanje i kada roditelj kaže detetu: “nemoj da se penješ tu, ti si smotana”, “kako si tako glup, ne možeš to da zapamtiš”, “pičko jedna nemoj da plačeš, ti si muško”… tako se detetu daje do znanja da je nikakvo, ruši mu se samopouzdanje i postavlja se pitanje u kakvu će osobu porasti sa takvim stavom koji stekne o sebi.

“Bravo kako si spretna”, “znam da ti to možeš, ajde polako”, “nemoj da plačeš, sad će mama/tata to da reši”, “nemoj to da radiš to je opasno, dođi da ti pokažem i ispričam šta može da se desi”, za staklene čaše nema mesta u dečijim rukama, za štekere postoje one plastične zaštite, hemikalije se mogu dići na police van dohvata dečijih ruku, sve može lepo da se organizuje da bi se deca zaštitila. Skakanje po krevetu je odlična zabava, trčanje po kući i lupanje igračkama je jako zanimljivo, gledanje crtaća, ma hiljadu načina da se dete zabavi, a da ne napravi štetu, a za nekoga su svi ovi primeri razlog da izudara dete.

Linkovi koje sam postavila i koji se tiču zlostavljanja, su samo primeri dokle može da dođe to što roditelj najbolje zna šta je dobro za njegovo dete. Raznog bolesnog sveta ima.

Verovatno ipak jesmo na istim talasnim dužinama.

Nemam decu tako da ne mogu da tvrdim jos uvek da li je dobro ili ne.

Pročitala sam sinoć tvoj komentar i sa njim u glavi u otišla u krevet. Zlostavljanje jeste verovatno pojam za sebe, ali ko određuje šta je i na kom osnovu dete zaslužilo? Roditelj je’l tako. Ko kaže i gde piše da je roditelj u pravu?

Ako majka tuče svoje dete zato što neće da kaže dobar dan, je’l po tebi to vaspitavanje ili zlostavljanje?

Ako otac istuče svoje dete zato što je dobilo jedinicu u školu? Ako dete bude kažnjeno zato što je razbilo nešto? Ako dobije šljagu ili šamar zato što je reklo neku ružnu reč? Ako je slagalo? Ako plače i viče jako na sred ulice i ko zna zbog čega sve još? Ko tu zaslužuje batine roditelj ili dete?

Sve su to razlozi zbog kojih deca dobijaju batine, a ima ih još puno sigurno i po meni su to batine do kojih ne sme da dođe, jer mislim da roditelj sve te situacije može da reši na drugi način.

Stvarno ne mogu da se setim nijednog razloga zbog koga nekog treba istući, a samim tim što nekome na silu namećemo svoju volju je jedan vid zlostavljanja.

Gledam ih kao sebi ravnima, tj. kao da sam ja na njihovom uzrastu i onda kada preteraju dovoljno je da se naljutim, kao što bih se naljutila na nekog odraslog kada me povredi nešto.

Ne umem da kaznim dete ni na koji način, sem svojom pričom.

Volim ih najviše na svijetu i oni su moj život, ali kad dara prevrši mjeru proradi vaspitna palica. Prut, varjača il kaiš.