Dune vetar na sahrani i odleti buket cveća. Neki deda ga uhvati i vrati na sanduk, a klinac pored njega mu kaže: “Čiča ti si sledeći, uhvatio si bidermajer.”

Moj mali sin i ja šetali, umorili se i sjeli da popijemo sokić. Prilazi konobar i pita šta ćemo. Ja poručujem kafu i kolu, a on se misli, misli pa kaže konobaru: ja ću kolu i fantu. Ja ga pogledam u čudu, a on kaže: pa i ti si dvoje poručila:)))

Podseti me sad na jednu rođaku, davno je to bilo… Skupila se jednom prilikom šira familija, ulazi neki moj stric-deda. šta mi već dođe, a baba Rajka: “Bože, Boško, pa zar ti nisi umro?”

Od moje ortakinje bakuta non stop folira kako ne može da ide, sve je boli, ali sahrane ne propušta! Jednom se vratila sa neke iz sela, pitali je kako je prošlo, jer neki mlađi čovek se bio preselio na onaj svet, a ona lupila nešto tipa: “Odlično je prošlo! Malo smo vijugali onim putem, pa malo nazad, ali na svu sreću brzo su ga sahranili, pa je sahrana prošla k’o Bog!”

Eh, stvarno šta mi još sve nije palo sad na pamet… Sve vezano za slične teme, da UMREŠ od smeha…

Tip se napio jedno veče, k’o letva. A živi inače na Novom Beogradu, u jednom od onih blokova u kojima su sve zgrade identične. I tako on krene kući u zlo doba noći, uđe u pogrešnu zgradu, popne se na “svoj” sprat, uđe u “svoj” stan (bilo otključano, za divno čudo), dođe u spavaću sobu (skoro pa ista konfiguracija stana kao kod njega). I onda vidi nekog tipa u “svom” krevetu, izvuče ga odatle sav besan i legne da spava. Ujutru kad se probudio, nema pojma gde je. Izađe iz sobe, zatekne onog istog tipa u kuhinji, i kad mu je ovaj prepričao šta se desilo, htede u zemlju da propadne.