Malo nas je, al’ menjamo svet

Tužno mi je to što u ovo današnje vreme mnogi ljudi pristaju da budu ono što nisu, zarad nekog, nazovi opstanka. Malo je preostalih koji mogu, žele i smeju da kažu šta zaista misle o nečemu. O bilo čemu! Ne smeš danas ni o vremenskoj prognozi da pričaš. Odmah dobiješ otkaz.

Zavisi ti posao, plata, opstanak u životu, budućnost tvoja, tvoje dece, zavisiš sav od glave do pete i ćutiš, trpiš, nemaš svoje mišljenje, nemaš svoje ja. Radiš kako ti se kaže, jer si „glup“ i ti „ne znaš“ i još si sav srećan ako ti do kraja meseca bude isplaćen tvoj minimalac, krvavo zarađen, dok onaj od koga misliš da zaviš tu istu platu pojede i popije po kafanama za dva, tri uobičajena dana.

Nisu to stvari koje me ljute, samo me rastužuju. Propale porodice, propali brakovi, propala deca, država, propao svet. A „veliki“ ljudi upravljaju drugim „malim“ životima. Tuga. Sve mi se plače kad pomislim. Cela Srbija leži na temelju ovih „velikih“ koji sede na grbači „malih“ koji se uglavnom oslanjaju na svoje porodice, koje zbog pritiska pucaju na krtim mestima. Sve se sruši k’o kula od karata.

Zato je Ivana sebi još sa 18 godina rekla, NIKAD!  „Nikad  kravata, nikad stalni posao“! Valjda se čovek takav rodi, pomalo lud, pomalo budala, pomalo ovakav i onakav, ali svakako svoj. Kaže mi prijatelj da su  ovakve kao ja nekada spaljivali na lomači. Zar nas je malo ostalo?

charolija

To što ti imaš prodavnicu cipela u kojoj ja radim, ne znači da umeš da prodaješ cipele, već da si se snašao i setio pre mene. Imaš neku šemu, zaradio si neke pare, kum iz Niša ti povoljno pravi cipele i šalje, ali ne umeš da ih prodaš. Jebi ga prijatelju neko ima, neko ume.

Ovi što imaju upravljaju ovima što umeju, ovi što umeju slušaju ove koji imaju i tako zajedno propadaju. Kad onaj koji ima ume da sluša onog koji ume to bude savršena kombinacija. Retkost.

Međutim kad sam onomad prodavala cipele tvog kuma iz Niša, nije bilo toga što nismo prodali. Ti doneseš neko „remek delo“ svog kuma u radnju, koje ni moja pokojna baba Stanojla ne bi obula, ni za u baštu, kad ono, Ivana ih prodala. Ne bi ih Stanojla ni u grob ponela, ali Ivana je usrećila nekog, ubedila ga da nije važno šta na nogama ima, nego kako će da se provede, pa dok izađe iz radnje već i zaboravi za šta je ono ušao, šta je ono platio i šta u kutiji nosi kući. Još na izlazu kaže: „E više nikad nigde drugo neću kupovati cipele, hvala ti neizmerno.“! Dobio za džabe osmeh, šalu, lepu reč, ceo psihološki tretman ako treba, horoskop, vremensku prognozu ili izveštaj sa aktuelnog ratišta… Ali iz prodavnice izašao sa kesom, u kojoj je kutija, a u kutiji njegove, od tog dana omiljene cipele, sa računom od najmanje 50 evra. I još se vrati nakon nekog vremena, da kupi još jedne. E to je posao.

Lepo kumu iz Niša, lepo tebi, lepo meni, a zadovoljan i kupac. Zašto? Zato što se ti ne mešaš u proizvodnju cipela, ja se ne mešam u tvoju nabavku, ti se ne mešaš u moju prodaju. Briga tebe kako kum prošiva cipela, briga kuma gde nosiš njegove cipele, briga mene šta vas dvojica radite, iz radnje je izašao zadovoljan kupac i to je najvažnije. Svako svoj posao radi i to uvek funkcioniše kada svako radi svoj posao najbolje što ume i ne meša se u tuđe poslove, pa ma koju poziciju da zauzima u jednoj firmi, preduzeću ili bilo kakvoj grupaciji ljudi koji rade nešto zajedno.

Ako bih ja pričala kumu koji je lepak najbolji i koji štep i kožu da koristi, ti meni šta svakom kupcu treba reći, kupac komšinici iz radnje do nas, komšinica kumu iz Niša.. piši odmah propala stvar.

Istina je prika moj, da ti ne možeš da propadneš, imaš ti dobru šemu, ali kad otpustiš radnika ili ti radnik da otkaz, jer mu se ide na more (k’o što se ono meni išlo), koji je bio veza između tvog kuma i kupca koji je kupio njegove cipele, ispušio si ga. Odmah zatvaraj radnju. Je l’ da da je tako bilo?

Malo je onih koji misle svojom glavom, rekoh to valjda već, još manje je onih koji su ostali dosledni sebi i onome što su rekli i obećali sebi dok su bili mladi i zeleni. Namazana svim bojama, ali „zelena“  sam još uvek i ponosna sam na svoje „zelenilo“. Sa velikim zadovoljstvom sam prodavala tvoje cipele, dok mi nije došlo da odem na more, a došlo mi je, jer si ti počeo da se mešaš u moj deo posla. Eto tako to biva, sa ljudima kojima niko ne može da šefuje.  Dođe im da odu na more, a bili su spremni da prodaju i najružnije cipele na svetu. Glup si ispao, propala ti radnja. Dve. Istina živa. Nikad ne lažem i ne umem da izmišljam priče.

Opasno je zajebano ostati svoj onda kada više nisi odgovoran samo za sebe, već i za svoju decu i porodicu. I najjači tada pokleknu. Počnu da ćute i trpe, a kroz par godina dobiju rak ili srčani udar. Toliko sam divlja da „moj rak“ nema šanse, a srčani udar je nemoguće dobiti sa sportskim srcem, kakvo moje jeste. Iz najvećeg mirovanja ustaneš ujutru sa 112 pulsom i pritiskom 120/80, popiješ kafu, ispušiš tri pljuge, istrčiš dva nekakva kruga negde, prođeš kroz kuću, središ malo i spustiš puls na 80, ovakvi kao ja samo u snu umiru. Blagodet Božja.

Malo nas je ostalo sa tim “sportskim srcem”, možda malo, ali menjamo svet!

Mislim da će se moja sledeća knjiga zvati „Prodavac cipela“.

P.S. Kupim cipele u toj istoj radnji gde sam ih prodavala, odem na doček Nove Godine i vratim se kući sa dve štikle manje. Obe otpale, al’ sam bar bila simetrična dok hodam. Kum srećan, ti srećan, ja srećna, bilo je nezaboravno. Koga briga za štiklu, dve manje. Razumemo se.

3+

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *