Gledam u male dečije nožice i razmišljam. “Kuda će ga sve, te nožice odvesti?” Često razmišljam o tome kada gledam decu i njihovu igru. Trče, skaču, neki spretni, neki smotani, nesigurni i mali, prvi koraci, prvi pređen put od do… Strepnja: “Drži ga, pašće!” Držiš ga za ruku, a on hoda, trčka, sav srećan ide u osvajanje sveta.

Prva prava šetnja po parku, prvi Jovanini koraci. Sećam se bila je sreda. Moje prvo dete, sa svojim prvim koracima. Jesen, opalo lišće tako zanimljivo šušti pod nogama.”Šta li je sad pa to?”, pita se malena glava. Sedim na klupi i gledam je. Korak, dva, pet, udaljava se polako, gledajući u nešto tamo, “jako zanimljivo”. Već je desetak metara daleko od mene, najdalje što je do tada uspela svojom zaslugom i snagom. Smešim joj se, mašem, oči mi se pune suzama od sreće i od spoznaje, da je to maleno biće, deo mene, uspelo da se “osamostali” i krene hrabro napred, bez moje ruke i podrške.

Nešto kasnije krenula je u obdanište, sa malim rančićem na leđima, neodoljivim osmehom na licu, puna samopouzdanja i vere u sebe, sigurnim korakom je koračala u nepoznato. Srce je htelo da mi iskoči. Došla sam kući uplakana i sa željom da se odmah vratim po nju.
“Ko je uopšte izmislio obdanište? Čemu sve to? Deca treba da budu uz svoje roditelje? Ne dam je, moja je, ne dam je nikom?…”
A onda, osvešćenje! …

“Budi hrabra glupačo. Život ide dalje. Kako ćeš je “sutra” ispratiti na avion za Ameriku, ako poželi? Kako ćeš je pustiti u grad sa drugaricama, dečkom? Možeš li joj pomoći da završi fakultet koji želi? Kako ćeš joj pomoći da obuče venčanicu, da iznese trudnoći, povije svoju bebu? Kako ćeš joj uopšte biti podrška u životu, ako je sada ne pustiš da tako velika i hrabra, ide u obdanište?”

I sada plačem kada se setim tog trenutka, kada sam prelomila u svom ograničenom mozgu da granice ne postoje i da ma koliko ona bila moja, prvo je svoja. Svako ima svoj život, a život ide dalje, nema pauze, nema izmišljenih igara. Tu smo da to shvatimo i da živimo.

Mali prvi koraci su se pretvorili u “velike” atletičarske. Moja ptica trkačica je najsitnija, ali najbrža od sve dece. Još u tom istom obdaništu, kada u nečemu nije mogla da bude najbolja, nudila je revanš. “Hoćeš da se trkamo, pa ko pobedi bolji je.” Oni svi viši i veći od nje su rado pristajali u nadi da će čas pobediti “tu malu”. Međutim, “triiii, četiiiiri sad!”, već na onom “sad!” su ostajali zbunjeni iza njenih leđa, dok je ona ponosno svaki put dobijala trku. Nije bilo važno što su veći, možda jači, možda i malo stariji, što su dečaci, što su ovo ili ono, ona je trčala kao na krilima vetra i pobeđivala.

Četiri godine, četrnaest kila, 2 kilometra za 13 minuta! Pet godina, petnaest kila, šest godina šesnaest kila, sad već ima celih dvadest kilograma i svojih osam godina. Čudo moje. Trči, ne dodiruje zemlju. Već odavno je ne mogu stići kada se jurcamo. Trenira atletiku i mislim, pristrasno ili ne, ako bude nastavila, možda ćete se setiti ove priče, kada jednom bude donela zlatnu medalju sa Olimpijade.

Marko je prohodao sa devet meseci. On u život ide, zagledan u nebo. Nijedan avion ne može da mu promakne. Hodajući tako, često se zveki u glavu. Padne, ustane, više čak i ne plače zbog toga. Priča nekim svojim jezikom, pokazuje gore, raduje se i maše. Kada ne gleda u nebo, skakuće i igra. Nijedna pesma ne može da prođe, a da je on ne isprati svojom koreografijom. Možda na zemlji neće biti brz, ali sam sigurna da će nebo biti njegova ljubav i da će umeti da igra.

Ana se trudi. Trenutno je dubak njeno primarno prevozno sredstvo. Mlatara nožicama i tako se kreće od tačke A do tačke B. Sve je jača i sigurnija. Sve je više svoja, ali ja sam već naučila lekciju.

Moji mali ljudi čine velike korake i ispunjavaju mi život i srce srećom. Spremna sam da ih “sutra” ispratim, pa ma gde da požele da odu. Rastem i učim zajedno sa njima. Prvi koraci su uvek i najteži.