Dule, Nidžo, Jovana i ja 2005.

2005. godina negde oko 5-6. jula, more, sunce, zezanje, a na sred bokokotorskog zaliva, na pedalini vrlo čudna ekipa. Jedna žena i šestoro dece, od 5 do 13 godina na sav glas pevaju neku pesmu. Možda žena nije normalna, možda sva deca nisu njena, možda su samo srećni, možda vole tu pesmu? Mnogo je možda, ali jedno je sigurno, na sred mora oni “roštiljaju”! „Sunce piči mi roštiljamo, cure gule krumpir u hladovini, nedeljom se mi planirano utapamo u harmoniji… “! Neko deci obeleži detinjstvo Cecama i Jecama, a neko dobrim rnr-om i Hladnim Pivom. 🙂

A bilo je sjajno kada smo jednom prilikom putovali vozom iz Beograda do Venecije, pa negde kod Zagreba, vireći kroz prozor ugledam saobraćajnu tablu, Gajnice. Pomislim: “Ej, znam to mesto! Bila sam tu nekada, nekako! Sećam se!”. Hm?… Lagano kroz glavu proteknu reči i setim se:

“Treći mjesec zdesna maše mi, od zvijeda nebo i ne vidim, ja sam Ingemark Stenmark iz Gajnica i trčim slalom među banderama… ” , a onda do Venecije, malo glasno, a malo negde u sebi pevušim:

“I svi me vole, svima sam duhovit, čekaju na red da me upoznaju, samo ti nikako da shvatiš konačno, koliko me voliš suludo… “. Na kraju, krajnje misteriozno, tiho, gotovo nečujno kaže, “glupačo”. Pa stvarno, šta reći?

Šta je sjajno u tome, a time sam započela ovo pričanje??

Pa sjajno je, što su momci smislili i snimili i dali nam takvu pesmu. Urezali mi u glavu onaj žuti znak koji sam očima svojim videla kroz prozor voza negde i nekada… i tako… kad god me svi “vole”, pa sam im još i “duhovit”, setim se tog znaka za Gajnice i kako sam imala sreće da mi znak Mercedesa nije završio u rukama, sa toplim hlebom u drugoj ruci. Valjda zato što smo putovali vozom? Raspevam se, pa od Beograda, preko Gajnica, stignem u Veneciju i onda dalje Italijom. Uspomene. Setim se svega do svakog detalja.

Onda me ponekad pesma odvuče na mesta gde sam je prvi put čula, zapamtila, zapevušila… i tako u beskraj. Napred, nazad.

Granice ne postoje, naročito ne za ljudski mozak, koji šljaka i kad ga isključimo. Tako da putovanje iz Beograda do Venecije ide preko Gajnica, odnosno tačno pored žute table za Gajnice.

jovana i mamaProšlo je od tada dosta vremena, žena sa početka priče sada ima troje svoje dece i sa njima i dalje roštilja i peva neke druge pesme. Često mrdaju guzama i skaču po kući. Imaju i svoju šifru „ Sada malo HaPe.“, pa krene ludilo i zezanje. Najmlađa devojčica sa one pedaline, Jovana, sada već ima 16 godina, a malci, Marko i Ana, već uveliko snimaju svoje „spotove“ uz gitaru, bubanj i mikrofon. Definitivno im je uz tu ženu u detinjstvo i život “udahnuto” Hladno Pivo i dobra muzika.

hladno-pivo

Najveća sreća za nas je što će 26. februara Hladno Pivo održati svoj veliki koncert u Beogradu u Hali sportova, što imamo karte u rukama i što ćemo i mi biti tamo. Što ćemo uz naš omiljeni bend zajedno na sav glas uživo pevati sve njihove pesme. Odlučili smo i da posle koncerta, pošto nam je jako blizu, u hostelu Jedro napravimo Hladno Pivo – after party.

S ozbirom da znam da na koncert dolaze i mnogi obožavaoci koji nisu iz Beograda i kakva je muka stisnuti se sa lovom za kartu, za put, za pivo, zezanje, za prenoćište, jer i sama sam imala sličnih iskustava, možete nas pozvati i rezervisati svoje mesto, vrlo povoljno.  Tako da je ovo između ostalog i javna pozivnica da posle koncerta nastavimo zezanje uz hladno pivo i Hladno Pivo. Ako prihvate poziv, deca će popadati u nesvest. 🙂

Untitled-3

I za kraj ne postoji nikakva šansa da se usaglasimo koja je naša omiljena pesma, ali svakako za Hladno Pivo i sve njihove pesme uvek imamo Lijepu riječ. 🙂 Momci hvala vam na svemu, mislim da i niste svesni na koliko života ste pozitivno uticali.

0
Lijepa riječ za Hladno Pivo 🙂http://www.charolija.com/wp-content/uploads/2016/02/deca-i-mama-583x1024.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2016/02/deca-i-mama-200x200.jpgCharolijaBoje su u namaSvašta neštoafter party,hala sportova,hladno pivo,koncert beograd,lijepa riječ2005. godina negde oko 5-6. jula, more, sunce, zezanje, a na sred bokokotorskog zaliva, na pedalini vrlo čudna ekipa. Jedna žena i šestoro dece, od 5 do 13 godina na sav glas pevaju neku pesmu. Možda žena nije normalna, možda sva deca nisu njena, možda su samo srećni, možda...Don't give up!

Comments

comments