Don't give up
Kud svi Turci, tu i mali Mujo – psihologija mase
Čovek je takvo biće, da čak i onda kada zna da je u pravu, ponašaće se onako kako se ponaša većina, bez obzira što mu zdrav razum govori sasvim drugačije. Na ovo bih ja rekla “…e baš neću.”. 
Naučnici su došli do zaključka da je i kod ljudi, a i kod životinja dovoljno da se samo 5 % ponaša na isti način, ostalih 95% će ih slediti i slušati. Psihologija mase je posebna i obimna oblast socijalne psihologije. Ukratko sve se svodi na to da nije potrebno da neko bude uniformisan ili da koristi bilo kakve reči, već samo odlučno da se ponaša i masa će da ga prati. Odnosno jedinka po jedinka, sve do velikog broja ljudi.
Recimo ako čuvate ovce, sasvim je dovoljno da jednu ovcu naučite da dođe na zvuk pištaljke, posle određenog vremena, sve ostale ovce, jedna po jedna će je kopirati i doći svaki put kada čuju pištaljku. Da imam ovce ovo bih sigurno probala.
Ovakvo ponašanje i ljudi i životinja proizilazi iz tri osnovna principa: odbijanje, privlačnost i imitacija. U prvom trenutku ljudi, ali i životinje odbijaju da prihvate nešto što im je nepoznato. Posle toga njihovu pažnju zaokupi nečije ponašanje i na kraju iz faze odbijanja prelaze u fazu imitacije.
Setila sam se i jedne skrivene kamere gde dvoje ljudi gleda u nebo, nakon nekog vremena drugi ljudi ih sa čuđenjem posmatraju, a nešto malo kasnije gledaju i oni u nebo, ne znajući ni šta gledaju, ni zbog čega. Važno je da gledaju, a šta i zbog čega nema ni veze. Kud svi Turci, tu i mali Mujo.
Snimak koji sledi je i smešan, ali meni jako zanimljiv kao prikaz ovog, nazovimo, fenomena. Čovek po prirodi ne voli da se izdvaja iz mase, jer biti drugačiji po bilo kom osnovu, često nije prihvatljivo. Ovakvo saznanje se može iskoristiti za pozitivne, ali i za negativne ciljeve. Koliko u stvari zaista mislimo svojom glavom?
Random Posts
-
Ovo sa ovcama je izvanredno
Koliko mislimo svojom glavom? Joj. Mislim da to najviše zavisi od okoline u kojoj rastemo. Recimo, meni je vrlo rano objašnjeno da je druženje po principu komšiluka umesto druženja po principu sličnosti (da biraš ljude koji ti zaista odgovaraju) vodi lošem kvalitetu života (uzimajući u obzir da međuljudski odnosi doprinose istom).
Dalje je sve istorija….okolina te podstiče ili te smara, možeš biti proaktivan ili reaktivan. Dakle….Mislimo onoliko koliko misle naši prijatelji. Ako su oni jake individue, kopiraćemo KONCEPT (jer sve ostalo je blam kopirati, zar ne
-
Interesantno sestro, ali meni se čini da nisi napisala baš sve što si nameravala, ili bacaš koske- kao i obično. OK.
Raspon od malog Muje preko čuvanja ovaca do skrivene kamere je izuzetno zahtevan i dug za ovako učestalu pojavu kojoj treba dati nekakav status ili bar definiciju “za svaki dan”.
Ne bih se baš složio da treba generalizovati, a jedino alarmantno u tom domenu je u našoj neutoljivoj želji za distribucijom nečijih reči, ponašanja ili umišljenih namera za koje nemamo nikakvo odobrenje niti licencu.
Ovo sa stadom i 5% je evropski prosek-ništa posebno. Primer imaš i ovde, doduše malo modifikovan. Ti napišeš tekst a nas stotinu će se potruditi da “izuzetnom mudrošću i znanjem svega i svačega ” tvoje reči oceni, klasifikuje, osudi ili pohvali ili nepto sasvim treče.
-
Mislim da se individualizam uči, ili bolje reći trenira. Stvar je u tome što mi nismo (samo)svesni sve vreme, već se dobar deo vremena ponašamo po inerciji. Naravno, neko više – neko manje, ali kao što smo svi ponekad “ovce” – tako i najveće “ovce” znaju da iznenade… Ali postoji tu jedno pravilo koje ja smatram značajnim: u velikoj masi čak ni najveći indivudualista nema naročite šanse da nešto postigne. Masa uglavnom može da radi dve stvari : da viče “Ua!” ili da viče “Ura!” Glas pojedinca tu ne igra veliku ulogu…
-
Sto rece Borski, bacila si nam kosku, pa sad glodji…bila sam deo mase, verovatno cu opet biti, za neke situacije, ali mislim da se sa odredjenim brojem godina ima svoj stav i mozda se to slaze sa masom, jebem li ga, ja sve mislim da mislim da mislim svojom glavom, i da sam van sveta, a opet se sigurno poklopim za jos nekim, jer lepo Ivo Andriv rece: “Ni u cemu nismo ni prvi, ni poslednji ni jedini”.
-
Heh, Čaro, bacaš koske po blogu, a?
Vidi, to sa ovcama je standardna šema ponašanja velikog broja životinja, opisana čuvenom rečenicom “Monkey does what monkey sees”.
A ljudi k’o ljudi. Društvena bića, večito teže sopstvenom ostvarivanju, ali u tuđim očima, i samim tim imaju tu neverovatnu potrebu za pripadanjem. Seti se moje priče o krugovima. -
Peđa mislim da čovek u masi gubi osećaj odgovornosti za svoje postupke. U masi ljudi mogu da urade mnogo stvari za koje se sami nikada ne bi usudili, zbog nedostatka samopouzdanja, u nekim situacijama.
Mislim da se osećaj moći koju jedinka oseća u masi, nekako podrazumeva, primer 5. oktobar ili neki od mitinga. Svaki takav skup je imao vođu ili više njih, a kada bi nekoga iz te mase izdvojili možda ne bi imao hrabrosti ni u oči nekog da pogleda.
Meni je ovo super zanimljivo.
-
Hm…Miodraže, zamislih se…lepo zapažanje. Individualizam se uči, pa da… moraš biti naučen, vaspitan da izražavaš svoje mišljenje ili stav, bez obzira što se ne slaže sa većinom, a istreniran da izdržiš sve kritike i napade okoline, “braneći se”.
Ponašanje po inerciji nekada mora da usledi, jer je mnogo lakše pripadati nekoj grupi, nego biti izopšten iz nje, boriti se. “Ma šta ima veze, tako je, u pravu ste/si.”, a da čovek nema pojma o čemu se radi ili da pak ima sasvim suprotno mišljenje.
Mislim da “UA!” ili “URA!” zavisi od vođe i njegovih ciljeva. Neko mora prvi da počne.
-
Da Džejni tvoja priča o krugovima je u stvari baš ovo o čemu i ovde govorimo. Nekim ljudima je važnije da ih drugi vide kao uspešne i važne, nego da bar pola te svoje uložene energije utroše na ostvarenje nekog svog konkretnog cilja.
“Važno mi je da me ljudi prihvate, ali ako im kažem kakva sam stvarno, osudiće me i odbaciti.” U tom slučaju ljudi se povinuju, rade i govore ono što i većina, skrivajući se. Na žalost mnogi ljudi tako žive.
-
E stvarno,baš ubadaš sa ovim temama
Odakle ih samo vadiš…idi bre sunčaj se pusti psihologiju mase
Što se tiče ovaca,da ti odmah razjasnim dilemu da je sve tako kako kažu.
Moja svekrva u selu ima ovce,među njima Katarinu koja je mezimče moje dece još od jagnjeta i koja će umreti od starosti nikako drugačije!Letos sam se smejala kada sam videla kako moje šestogodišnje dete dovodi ovce sa paše.Otvori kapiju i vikne Kaaaataaaarinaaaa,a onda vidiš kako sa proplanka trči Kaća i ostatak stada za njom
Što se tiče ostatka tvog posta,pravo da ti kažem nisam razmišljala puno o tome,nemam vremena da se bakćem takvim temama,ali ima puno istine u svemu.Pa kreni samo od moći reklama i uticaja masovnih medija na populaciju…Trudim se da živim život po svojoj meri koliko je to moguće i da ga krojim sama kako mi se hoće.Muž me zove Mile kontraš
u horoskopu sam Ovan i više volim da budem predvodnik nego da me vode
Odužih bre ovaj komentar…odoh da heklam i odmaram mozak -
Danijela kao da je meni lako sa ovim mojim mozgom?
Odoh da se sunčam i više neću ništa baš da mislim. Super ti je ova pričica za Katarinu, dođe mi da odem u selo, kupim stado ovaca i počnem da ih dresiram. Moja glavna ovca bi se zvala Dragica.
I ovo za ovce me podseća na ono prasence iz filma Bejb. Ako može prase da ih dresira, onda mogu i ja sigurno. Nisam ovan, ali Mile jesam. Zovu me tako još od malih nogu. A od reklama mi je muka više, mada ne mogu poreći da imaju ogroman uticaj na široke narodne mase.
-
Dakle, da naglasim, nisam čitala komentare gore i odbijam da bilo kakva sličnost mojeg sa gornjima ima ovčasti (ovcasti, ovc…nešto) karakter
Dakle, bilo kakvo ponavljanje je puka slučajnost i htedoh reći, ne volem se stopiti u masi, ne volem da sam siva, volem biti i crna, samo ne neprimetna I…najčešće i jesam 
(niste još upoznali Kokicu kada isteruje pravdu uživo…) Usput, skrivena kamera je super, ko bi rekao? Kada malo bolje razmisli, tu bih se možda ipak utopila…i u crkvi ustanem kada i svi ostali jer pojma nemam kada treba (kod nas se ustaje i seda u zavisnosti od dela propovedi… ) -
Kao i uvek čak i bez čitanja komentara, Kokica je originalna.
Ne znam šta bih radila u ovom liftu, verovatno bih se smejala k’o blesava, pa bi valjda i oni počeli da se smeju, a možda bih se i ja vrtela kao ovaj poslednji?
To za crkvu nemam problema, stojim, pa stojim, a krstim se kad i drugi ili kad meni dođe.
-
- Comment Feed for this Post
Katkad je dobro ne izlaziti na ulicu!