Noć je moja. Koliko god neki dan bio lepo proveden, uvek mi je noć lepša. Kako od jutra prolaze sati meni tako raste raspoloženje. Tako oduvek. Kada se normalni ljudi spremaju za spavanje, ja krećem u pravu akciju. Kada dođe 22h “smestim” familiju na spavanje, pa tako negde od 23h prestaje bilo ko, bilo šta da traži od mene i mogu da se posvetim samo i isključivo sebi, makar to bilo i samo ćutanje. Legnem oko 3-4, ponekad i “kasnije”, ustajemo oko 10. Onda malo kunjam uz kaficu, ne govorim, ne ispunjavam želje dok ne srknem malo kafe, a onda sve “Jovo nanovo”.

Neko od dece mi je juče navio alarm na 6 i 10. Uvek kada ujutru treba rano da ustanem, ustajem odmah, tako da sam skočila kao oparena. Stala na sred sobe i pitam se, “… a gde ja to treba ovako rano da idem, kakve to ranojutarnje obaveze imam?”. Nikakve, zeznula me deca. Krenem do njihove sobe da vidim jesu li pokriveni? Spavaju ušušukani. “Da se vratim u krevet?” E baš neću. Skuvam kaficu.

10 do 8 je, a ja sam već popila kafu i polila kaktuse. Pročitala dobar post, tvitnula “dobro jutro”, pregledala mejlove, odgovorila. Krčka se grašak. Kad završim post, ostalo mi da složim veš sa žice, a onda ću da operem kosu. Brzo sve, pa se pitam šta ću da radim ceo dan? Opraću i zavese. Dobro i… ? Obaviću još 150 nekih poslova i poslića, i… ? I nemam pojma. Znam da za sve ima vremena i da koliko god da imam obaveza, sve je to meni onako usput.

Možda sam malo pošandrcala? Pored svega što uradim tokom dana, pa ma šta to i koliko važno ili nevažno bilo, osećam se neiskorišćeno. Mogu još. Nedostaje mi akcija, mada se pitam kako uopšte fizički sve to mogu da podnesem, a da imam snage za još?

Toliko mi nedostaje još akcije da sam noćas sanjala da su me kidnapovali neki strašni ljudi. Krenula sam na planinu, vozim nekom nenormalnom uzbrdicom, a onda stanem na parking pored puta da berem lepe, zrele, žute kruške. Baš sam uživala. 😀

E onda naiđu neki namunjeni baš odvratni likovi, ukradu i auto i mene. Nisam se uopšte uplašila, najveći mi problem bio što mi ona kruška ostala neobrana i što ne mogu da se javim da ću malo da kasnim, jer imam mali  problem. Počnem da vičem na jednog od one dvojice da mi odmah da telefon da se javim i da zapalim cigaru. Ne mogu da mu objasnim da nema veze što su me kidnapovali, nego će da se ljute na mene što kasnim, a i ako bi nekako mogao da ode po one kruške, pa ćemo posle sve da se dogovorimo.

Zvr, zvr, zvr… 6:10.

 

Dan je tek počeo, dobar, lep i ispunjen nam bio nekim lepim stvarima. 🙂

0
Obično jutrohttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2012/11/kruske.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2012/11/kruske-200x200.jpgCharolijaSvašta neštoakcija,jutro,kidnapovanje,kurške,noć,vremeNoć je moja. Koliko god neki dan bio lepo proveden, uvek mi je noć lepša. Kako od jutra prolaze sati meni tako raste raspoloženje. Tako oduvek. Kada se normalni ljudi spremaju za spavanje, ja krećem u pravu akciju. Kada dođe 22h 'smestim' familiju na spavanje, pa tako negde od...Don't give up!

Comments

comments