I to sam ja…

Znate šta. Ja sam nikakav neprijatelj. Za čas posla od neprijatelja bilo koje vrste, pravim prijatelje. Ne znam kako? Ne odustajem kada sam u pravu, ne izvinjavam se za ono što nisam uradila, spremna sam da skočim i na one mnogo veće i jače od sebe, braneći svoje stavove ili braneći se fizički ako treba. Tako je oduvek bilo, a to se kao neko pravilo potvrđuje i danas. Na kraju kada se sve u mom životu sklopi u jednu celinu, neprijatelje i nemam. Ne bar, ono javno. Razumete?

One sa kojima ne mogu iz ko zna kog razloga, izbegavam na sve moguće načine. Neću da nerviram sebe, nemam ja vremena u životu da se svađam sa bilo kim. U mom horoskopu piše da ne bih smela da posedujem bilo kakvo oružje, jer kad mi padne mrak na oči, mogu i da ga upotrebim, a ako treba mogu i da skočim na tuđe oružje. To je neko stanje kada oko sebe ne vidim ništa, ne čujem ništa, samo imam neodoljivu želju da pravdu isteram na silu, jer drugačije ne mogu. Zadnjih godina sam se smirila. Skontala sam da mi je mnogo pametnije da se uopšte ne nerviram. Iznerviram se na 5 minuta i gotovo.

Tuča i svađa nikada nikome nisu doneli ništa dobro. Pre nekoliko godina mi je jedan lik dugovao, preko 500 evra. Zvala ga, pričala lepo, kasnije psovala, nervirala se i na kraju, sednem, pa razmislim. Šta imam od toga da ga isprebijam, kada mi on to neće nikada vratiti? Ma neka mu. Šta će on jadan, samo mu još ja falim na grbači? To su rečenice koje govorim sebi da bih se smirila. I smirim se. Sve u životu uvek dođe na svoje. Na silu se ništa ne postiže.

Šta sam ja naučila iz toga? Ne pozajmljujem više nikome pare, tj. mogu da pozajmim samo onoliko koliko mogu da oprostim. Eto tako.

Jednom me je jedan nastavnik fizičkog koji nije bio iz moje škole, na nekom odbojkaškom takmičenju u sedmom razredu osnovne, optužio za nešto što nisam uradila, uhvatio me za ruke i počeo me vući, drao se kao lud, tresao me. Šta mislite kako se to završilo? Dobio je takvu šamarčinu od mene, pred gomilom dece, da mu se glava okrenula. Pustio me i unezveren otišao i prekinuo takmičenje. Hteli su posle da me isteraju iz škole, ali nisu. Hteo je da me tuži za ugrožavanje na radnom mestu, ali nije, jer je znao da je on bio kriv, a da sam se ja samo branila. Nisam ponosna na to, ali eto takva sam se rodila.

Pre mesec, dva. Mislim se nešto, pa kažem jednom drugaru da mi nađe neku babu Vlajnu da mi skida vradžbine. 😀 Verujem da je čovek tada postao siguran da sam odlepila načisto. Kada prodaš nešto za mnogo manje para nego što vredi, kada potpišeš ugovor, mnoooogo platiš, a na kraju se ispostavi da je sve to bila greška, kada kupiš nešto, pa to debelo preplatiš…mislim stvarno. Šta drugo da pomislim nego da je neko bacao neke vradžbine na nas. To je otprilike kada muškarac ubaci ruku u pun džak pičaka i uhvati se za đoku. 😀

Mislim se posle opet, sama sa sobom. Jebo te konj, ti si fijuknula 100%. Kakve bre babe i vradžbine? To si ti, a ti ne umeš sa parama i tačka. Tj. ne baš ja, ali sam i ja povezana sa svim tim. Znači nikakav sam neprijatelj, neko sa kim živim je nikakav kupac i prodavac, to je tako i gotovo. Pa šta? To su samo pare, a sa parama se sreća ne kupuje. Ko zna šta smo to “platili”? Možda  prazne dečije medicinske kartone, možda njegov život posle operacije, možda nešto šesto što mi i ne pada na pamet. Pa neka im ga.

Još nešto. Ne volim da mi drugi ljudi čine usluge. Posle toga se osećam kao veeeliki dužnik. Volim da platim, ma i da preplatim, samo nemoj niko ništa da mi poklanja, jer se na kraju ja osećam kao ucenjena. Eto i to sam naučila o sebi u zadnjih par meseci. Šta god posle da kaže ta osoba ja osećam obavezu da uzvratim. Zaboravim da sam i ja učinila nešto dobro za tu osobu, jer ta osoba je to zaboravila, a ja nikada ne bih prebacila nekome zbog onoga što sam mu učinila ili poklonila. E…ako sam ja takva, to ne znači da su i drugi. Nemoj samo niko da me pravi budalom i sa mnom neće imati nikakvih problema, nikada. I onda mi pukne film i kažem sve ono što osećam i mislim. Naravno ta osoba se seti da mi je nešto poklonila, pa mi prebaci i tu mi pukne film i da mi je bio bliži verovatno bih mu skočila na glavu. 😀

Može sada da se ljuti koliko god hoće, zbog onoga što sam rekla, ali obećavam mu da prvi put kada ga vidim ima da dobije ono što zaslužuje. Tačno onoliko novca koliko je poklon vredeo i onda ćemo da budemo 1:1. Kada razrešim situaciju koja mislim da je nezgodna po bilo koju stranu, spremna sam da budem prijatelj. Eto to je moj način da od neprijatelja bilo koje vrste pravim prijatelje, ako ne baš prijatelje, a ono bar nekog ko me neće mrzeti zbog moje preke naravi.

I još nešto. Sledeće što se desilo je pljačka o kojoj sam vam već pričala. Svi koji su pokrali tekstove su ih i obrisali i izvinili se, sem njih dvoje koji se uopšte ne javljaju. Mislim se sada, zbog čega je to ispalo dobro? U svemu nađem nešto dobro, jer se stvari nikada ne dešavaju bez razloga.  Biću dosadna, pa će se oni već javiti ili ću na kraju telefonom da ih zovem, ma ne znam. Nego, rešila sam da sa Charolije izaberem tekstove koji mi se sviđaju i da objavim knjigu, pa makar i u 3 primerka, da zaštitim tekstove kao u pravoj knjizi, jer ne mogu više sebi da dozvolim nerviranje oko takvih gluposti.

Ne kažem da su to tekstovi vredni knjige, ali ja verovatno i ne umem bolje, pa šta. To sam ja, to je nešto što sam pisala dve godine, to je moj život, a ja sam ponosna na njega. Tako drugari. Idemo dalje.

0

Comments

comments

Comments

  1. By Verkic

  2. By Marouk

  3. By stevo

  4. By Verkic

  5. By sara

  6. By shunjalica

  7. By shunjalica

  8. By Alex

  9. By dollybel

  10. By electrasdreams

Leave a Reply