Edi se vraća kući

Divan dan juče. Skakanje na Jarku. Gledamo skok deca, drugar i ja. Edi se igra ispred nas. Uživanje. Skok je odlično prošao, lepo se osećam i baš se radujem, a onda…

Marko i Edi oko 12:10

Ana i Edi...poslednja slika pre avanture...

Pogledam livadu, nema Edija. Trava pokošena samo do pola livade tako da mislim da je možda otišao u dublju travu, pa ga zato ne vidim. Zovem, zviždim, zovem, zviždim, zovem, zovem, zovem…zviždim, zviždim, zviždim….nema ga. Pomislim možda je otišao sa nekim od padobranaca tamo gde se pakuju padobrani. Dođem pitam, niko ga nije video.

Vratim se na livadu. Derem se ko luda…”Eeeeeediiiii…..!!!!”. Nema ga. Pridruže mi se Ana i Marko. Obišli smo svaki žbun, svako drvo i hladovinu, da slučajno nije negde zadremao, ali ništa mi od toga ne liči na Edija. Možda je upao u kanal i ne može da izađe od blata? Izbezumljena. Mislim, možda ga je neko ukrao. Ma ko da ga ukrade, tu na Jarku smo svi naši? Padne mi na pamet da je otišao da juri fazane, da je u njemu proradio neki gen lovca., ma svašta mi padne na pamet. Nema ga. Pa gde je? Ana počinje da plače. “Hoću moga Edijaaa…”. Marko hoda kroz travu i kao glas zdravog razuma kaže: “Nista mama nemoj da se sekiras. Bice sve u redu. Tu je on negde… Eeeediiii…!” Ana dodaje: “Ostali smo bez našeg Edikeeee…”. Tuga jedna.

Sednemo u auto sa jednim drugarom i obiđemo sve u krug i izađemo sa aerodroma i uz put, i niz put, i svuda smo ga tražili i pitali svakog na koga smo naišli. Nema ga. Dođemo do zgrade, nema ga ni tu. Nestao je. Plače mi se, vrišti mi se, mirna sam zbog dece. Nekako znam da ćemo ga naći, a opet sa druge strane nisam ni sigurna. Vratimo se na aerodrom u nadi da se Edi možda pojavio. Nije.

Druga ekipa koja ga je tražila je išla na drugu stranu. Sve smo obišli i nema ga. Sedam u auto sa Anom, Marko je ostao da ga čeka na aerodromu. Krećem ka izlazu i onda drugi auto koji dolazi nama u susret blica. Stanem. Kažu:  “Evo ga, našli smo ga.” Kažem: “…sačekajte samo da izađem da ga ubijem na mestu, bolje ja nego neko drugi.” Naravno da nisam. Neopisiv osećaj. Dobro sam ga izgrdila i šljapnula par puta, a onda bih ga grlila, a znam da ne smem da ne pomisli da je dobro to što je uradio. Ljuta sam. Psujem ga. Dam mu vode. Više se od nas nije pomerio ni jedan jedini metar. Uplašio se mukica. Ne od mene, nego od svoje avanture.

Šta se u stvari desilo? Zaigrao se, udaljio se malo od nas, okrenuo se oko sebe i video da nas nema, nastavio putem i krenuo kući. Ostali psi koje je usput sreo ga nisu zanimali, ni sa kim se nije zaigrao, kao što bi čovek pomislio da bi pas uradio. Sve mi se plače kad pomislim da je on možda pomislio da smo mi otišli kući bez njega, da smo ga možda ostavili.

Taj drugi put od aerodroma je baš pust i tu retko ko kada prođe. Kad je stigao do zrenjaninca, setio se da ne sme sam da prelazi put, krenuo desno, a desno i mi idemo kad se vraćamo sa Jarka. Kada je došao tamo gde treba da skrene levo, e tu se našao u problemu. Ne sme da pređe put, ne želi da se vrati, jer misli da smo mi otišli i onda nastavi desnom stranom do prve autobuske stanice. Tu stane i čeka. Oko njega nepoznati ljudi, psi koji laju iz okolnih dvorišta i Edi koji čeka i ne zna kuda će dalje. Tu su ga i našli, posle skoro dva sata potrage.

Edi se vraća kući... 14:04

Mislim da mi je za par godina ovaj događaj skratio život. Dok smo ga tražili kroz glavu mi je prolazilo da kući ne mogu da idem bez njega i ako ga ne daj Bože ne nađemo da više nikada u životu neću psa ni na slici da pogledam. Kako ću odmah da objavim slike i oglase i pokrenem sve na Twitter-u i FB-u, kako možda pomoću onog čipa u vratu mogu da ga pronađem, kako nas mnogo voli i ako ga neko uzme da će da crkne od tuge. Srećom je veeeliki pas, pa ljudi ne znaju da li je možda opasan, a on ko mače. Sve je dobro što se dobro svrši.

Evo ga danas kulira ceo dan, malo, malo pa mi uvali glavu u krilo da ga mazim. Sve se razumemo, zna da sam i dalje ljuta, ali zna i da ga shvatam da se samo malo zbunio. Ljubav naša lepa. Sve je dobro prošlo.

Comments

comments