Uvek kada su mi rekli:  “…ti to ne možeš, nemoj, ne diraj, ne smeš, luda si ako to uradiš, bićeš kažnjena ako…” ja sam baš to uradila i nikada se nisam pokajala, jer to je bio moj izbor, pa i ako su možda mislili da grešim i da nije dobro za mene…bilo je dobro. Ako su me odbacili zbog toga, to je njihova greška, ne moja. Uskogrudi, uamljeni ljudi. Ako su me prihvatili, shvatili su da nisu pogrešili. Širokogrudi, slobodni ljudi.

Ako su mi rekli:  “…moraš to uradiš, obavezno je, bez toga se ne može, normalno je da, pa svi oko tebe tako rade, to je pravilo, to ne smeš da prekršiš…”, e prekršila sam, nisam uradila, nije bilo obavezno, moglo se bez toga na neki drugačiji način, samo moj i bilo je po meni sasvim normalno i ako sam prekršila pravila.

Imam jednog druga sa neta koji me iz dana u dan inspiriše da nastavim da menjam sve ono što mislim da treba. Kao da mi kaže “nastavi samo tako, razumem te.” Mnogo volim tog mog druga i nadam se da ću ga nekada zagrliti jako i  pogledati u divne plave, duboke oči i reći mu: “…hvala druže za sve, drago mi je što se vidimo.”

Neću mu reći da ga razumem, da je moja inspiracija, da sam mnogo naučila od njega, nećemo otići na pivo, nego na kolače i limunadu. Neću mu reći, ali on će znati da i ja njega razumem.

do-not-touch