Ne mogu da smirim ludo srce. Svratila sam kod Aurore i poželela joj srećan put. Radujem se zbog nje. Što je uspela da pobegne iz mraka. Zbog nade da će makar njoj biti bolje. S osmehom na licu i pod utiskom, svratim na blog još jedne mlade devojke Ellye. Pročitam njen post i ponovo mi se smrači. Ona nada u bolje sutra se rasprši na hiljadu komada i kao bumerang me naša stvarnost opali po sred čela.

mare

Pogledam mog Marka veselog, razdraganog. Naspavao se, pa se rasanjuje, razvlači se po krevetu. Voli da leži i kulira uz crtaće. Brblja nešto i zadirkujemo se. Steglo mi se srce još jače. Pune mi oči suza, stislo mi se u duši nešto i ne pušta. Šta nas tek čeka i hoće li ikada biti bolje? Hoće li i on morati jednog dana da se spakuje i ode odavde sa jednom putnom torbom i albumom punim slika? Ne zato što želi da putuje, već zato što želi bolje da živi. Kako to da sprečim? Kako da svojoj deci život u ovoj NAŠOJ zemlji učinim srećnim i boljim? Uvek kažem da smo prvo živi i zdravi, to je u stvari i jedini pravi uslov za sreću. Ljubav. Da nema ljubavi ne bi ni nas bilo. To jesu najvažnije stvari u životu. Znam.

Gde god oko sebe pogledam, samo tuga, jad i čemer. Beznađe. Ulicom neki mrtvi ljudi hodaju. Ima i gladnih, i smrznutih, ostavljenih, samih, bednih, prevarenih, nesrećnih, jadnih. To je postao život u Srbiji. Ne mogu da se zavaravam da to ne vidim, jer vidim i jasno je kao dan, da nam je svima sve gore i teže.

Neću ja posustati, neće me napustiti optimizam, ali sam u stvari prestravljena. Koliko je danas praznih frižidera u Srbiji? Samo nemoj više niko da me laže da u Srbiji nema gladnih. Srbija je jadna, oskrnavljena, na kolenima, gladna i ostaće pusta. Za par godina stvarno će svi Srbi moći da stanu pod jednu krušku.