Pre tri godine, negde u ovo vreme, sada je 13 h, nisam mogla ni da sanjam da ću već za par sati držati svog sina u rukama. Mislila sam da pre 21. aprila neću da se porodim. Kad ono. Stiže batica o čas posla. Mali, mali, mali ko mišić.

Sada je već izrastao u pravog momka. Voli motore, avione i ostale …one. Na motoru ga je tata vozio kada je imao samo 10 meseci, pa nije ni čudo što sada nijedan ne može da prođe pored njega, a da ne uzvikne “Vaaau!”. Još kao mala bebica je spavao na aerodromu, uz neke malo čudne zvuke koji bi uznemirili drugu decu. Ne i njega. Naviklo dete na svašta. Sada su mu avioni glavna preokupacija, što pravi, što igračke…

I tako…već je 19 h, prekinuli me gosti u pisanju, pa nastavljam sada. Slikali smo se i snimali i igrali, duvali svećice petnaest puta, ljubili se, vukli uši, pevali, mackali se tortom, ručkali, šizeli, ma svašta nešto. Sada malo odmaramo, pa će da nam dođu drugi gosti, pa sve iz početka. Lepo nam je, srećni smo i mnogo se volimo.

Marko je napunio tri godine. :)

Želim ti da budeš srećan, zdrav, dobar i da imaš u životu sve ono što ti je potrebno da ostaneš takav kakav jesi. Moje srećno, dobro dete. LJubi te i voli mama, i svi ostali.