Pokušavam da nateram sebe da posle skoro celog jula napišem koju rečenicu. Razmišljam: “… a što bih bilo šta pisala?”, najradije bih otišla negde jaaako daleko i nikada se ne bih vratila, jebo pisanje i Internet i blog i tako to, kad je život tako lep i svet toliko veliki. Sa druge strane znam da se vreme našeg letnjeg jurcanja približava kraju i da mi ništa drugo neće preostati nego da se vratim pisanoj reči.

Da ovde lažem kako mi je sve ovo nedostajalo, nema smisla, ali mi je potpuno jasno da ću se ipak svemu ovome vratiti, jer i nemam neki drugi izbor. Internet će nam ponovo uskoro biti jedina veza. Tako neophodan, a sa druge strane mi se smučio toliko, da kad čujem poznati zvuk Skajp-a meni se vrišti. Bilo da je pucanje veze ili neki poziv. E baš bljak, ali šta ću, tako je.

Trenutno imamo gosta iz Turske, iz Istanbula. Bože dragi koliko li se samo on čudi? Došao čovek na obuku letenja u jednu školu i nije imao gde da prenoći, Ivan ga naravno doveo kod nas. Otišao na Jarak da nešto završi, naišao na čoveka koga u životu nikada nismo ni videli, ni čuli, koji nije imao gde da prenoći i doveo ga kući.  Ništa neobično i nije prvi put. Dobar, drag dečko. Moj engleski je savršen naspram njegovog, ali što moramo da pričamo kada je i osmeh dovoljan?

Počeo je Ramazan i ja se izlomih da ga nešto ne uvredim i da ga ugostim. Jebem ti život, ko da je njemu lako da sedi ovde sa nama, nekoliko hiljada kilometara daleko od kuće, bez para i smeštaja, nepoznati ljudi, malo čudni. Neprijatno mu je, a mi se trudimo da mu bude prijatno. Prošli put su nam takvi nepoznati gosti bili Šveđani vegetarijanci, njih je tek bilo teško ugostiti. 😀

Mi… “… teški Srbi”, “nacionalinsti”, ja obeležena kao “genocidna” i ko zna šta su sve već pričali i napričali o meni i nama, noćas u kući imamo gosta čiji je brat poginuo u ratu u Bosni.  Saosećam. Kao Turci sigurno nisu bili na srpskoj strani, ali kakve to veze ima sa dečkom koji je iz Turske doputovao u Beograd da postane pilot? Koliko je samo život neobičan i nepredvidiv i da… opet se potvrđuje ono što oduvek mislim i znam, ljude samo delim na dobre i loše, a noćas imamo čast da u našoj kući ugostimo dobrog čoveka.

Što se tiče odmora, mora, fotografija, snimaka, priča… o tome ćemo kasnije. Treba malo sve da se slegne. Možda tata treba da otputuje, pa da onda počnem da “kopam” po tim tako bliskim, lepim, srećnim danima. Neka ih za sada tamo gde jesu. Naš današnji prioritet je naš gost. Živ bio.

0
Da počnem... videćemo šta dalje...http://www.charolija.com/wp-content/uploads/IMG_4065.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/IMG_4065-200x200.jpgCharolijaSvašta neštogost,idemo dalje,istanbul,pisanje,turskaPokušavam da nateram sebe da posle skoro celog jula napišem koju rečenicu. Razmišljam: '... a što bih bilo šta pisala?', najradije bih otišla negde jaaako daleko i nikada se ne bih vratila, jebo pisanje i Internet i blog i tako to, kad je život tako lep i svet toliko...Don't give up!

Comments

comments