Pročitam post na jednom blogu i bukvalno mi utrnu zubi. To sa zubima mi se dešava kada se baš iznerviram i kada mi dođe da isterujem pravdu, da bijem, da psujem, ma da vrištim.

Pa se mislim. Nije čovek kriv što ne zna istinu, nego prihvata ono što mu mediji prezentuju, a on to prihvata kao golu istinu i činjenično stanje. Niti će on razumeti šta ja to njemu pričam, niti će meni od toga biti lakše, već ću samo ući u konflikt, iznerviraću se još više i ništa. Biće mi samo loše.

Zato lepo kliknem crveni iksić u desnom gornjem uglu i nastavim dalje. Nema šanse da ispravim sve krive drine. To što se i dalje loše osećam zbog onoga što sam pročitala, proćiće me dok dovršim ovu kafu koju pijem.

…

I eto prošlo je. Već je drugi dan na pomolu i za koji sat ću da pijem novu jutarnju kafu, opušteno bez cimanja, a da sam ostavila komentar na onom postu, verovatno bih se posvađala sa čovekom i bilo bi mi bljak.

I čemu sve ovo? Pa da… Nemojte ljudi da se nervirate zato što je neko nešto napisao, a vama se to ne sviđa. Nemojte ni da krijete svoje mišljenje, ali baš nema nijednog razloga da se zamerate ljudima. Ako vas nešto baš “ubode”, a vi lepo napišite post kod sebe na blogu i olakšajte dušu.

Mislim stvarno, čemu kilometarske rasprave, svađe i tako to? Ok je ne složiti se sa nekim i to reći, ali ovo kad trnu zubi, to je drugo. Opušteno samo na crveni iksić i idemo dalje.