Ovo je priča o četrdeset godina. Pre četrdeset godina, dvoje mladih ljudi su odlučili da provedu život zajedno. Rekli su im „ne smete“, rekli su „mladi ste“, „nećete uspeti“, rekli su… Njih nije bilo briga šta je ko rekao, oni su odlučili. Pre četrdeset godina, ove noći, oni su proveli zajedno, prvu bračnu noć.

Naravno mladi. Za takve korake se samo mladi odlučuju. Ona 18 godina, on svega 23. Imali su iznajmljeni stančić, sobu, jedan rešo, jedan dušek, zelenu zavesu za prozor, dve stolice, dve viljuške, noža, dva tanjira, imali su tako malo i gotovo ništa, ali imali su jedno drugo i verovali su u ljubav.

Ponosna sam na to dvoje. Tako se radujem što ih poznajem. Igrom slučaja ih poznajem. Igrom slučaja, jer roditelje ne možemo da biramo. Neću vam sada pisati njihovu priču, jer četrdeset godina nije malo i zaslužuje puno više pažnje, nego što ja ovde umem i mogu da kažem.

Radujem se što smo još jutros svi bili zajedno sa njima. Svi mi koji smo proistekli iz te njihove ljubavi. Iz ljubavi se stiču najvrednije stvari u životu…. a stekli su tako mnogo dve ćerke, nekoliko zetova, petoro unučića, daće Bog, duplo više praunučića. Mladi su krenuli u zajednički život, tako da su mladi postali baba i deda, a tako će biti i sa sledećim zvanjem, prababa i pradeda. Najstariji unuk ima već 16 godina. Godine lete, tako da će već za njihovih 50 godina zajedničkog života imati i praunučiće.

Nisam umela jutros da im kažem šta osećam i da im čestitam. Neka ovaj mali tekst i par slika budu moja mala čestitka. Mama i Joco, srećan vam život bio.