Don't give up
Čega se to plašite i zašto?
Da li znate šta je strah i šta izaziva kod ljudi? Ja ne znam. Kako biste ga vi opisali ili definisali? Šta je za vas strah i šta je vama strašno? Šta vam to oduzima dah i čega se najviše plašite? Vrlo često u svojim tekstovima navodim da su život i zdravlje najvažniji, tako da sve što se tiče toga izuzimamo iz ove moje pričice.
Plašite se mraka, brzine, visine, igle, krvi…ne mogu da nastavim. Jednostavno sam svesna, da u stvari svaki strah negde u dubini potiče, od straha od gubitka života. Tako da ono što rekoh da život i zdravlje izuzmete nikako ne može da se realizuje. Zdravlje i život su osnova svakog straha. Ne izgubiti ih. Strah od bola ih prati u stopu.
Šta je u stvari osnova straha? Pa upravo život i zdravlje. Grešim li? Hm… Ako ipak nekako uspemo da izbegnemo strah za život i zdravlje, koji nam strahovi preostaju? Ja ne umem da ih se setim, jer se u suštini ničega konkretno ne plašim. Ma razumete li me? Ako bismo recimo bili besmrtni, da li bi smo se plašili nečega? Recimo miševa, buba, samoće, zmija, gužve, straha od napuštanja, vode, strah od javnih nastupa… Zbunila sam samu sebe.Verovatno postoji neka selekcija strahova.
Ja se plašim da me neko sa leđa ne ubode nožem u predelu bubrega. Znam zašto se toga plašim. I plašim se same sebe tj. svoje reakcije na određene situacije. Iz nekog iskustva sam naučila da me to može dovesti u velike probleme, koji opet mogu biti rizični za moj život.
Htela sam da vam pričam nešto sasvim drugo, ali eto i o ovome nije loše prodiskutovati. Čega i zašto se plašite?
-
#3 written by IvanB. 2 years ago
Šta je u stvari osnova straha? Pa upravo život i zdravlje. Grešim li?
Slazem se sa tobom. Svaki strah je povezan jednim obicnim dijagramom tokova – “uzrok-posledica”, gde se kao posledica uvek javlja zelja za zdravljem.
Cak i psihosomatski strah – od napustanja, samoce, itd. je vezan za zivot i zdravlje – ljudi koji se boje samoce, napustanja, zapravo u osnovi je strah da ne budu sami kad im bude tesko i nema ko da im pomogne.
-
Stalno strahujem da se deci nesto ne desi (ko i svaki roditelj, naravno), plasim se kad Deda ide na posao zimi po snegu i ledu neverovatnim putevima (svaka mi zima i svaki sneg presednu zbog toga), plasim se aviona (nikad nisam letela jer ne smem), plasim se strsljena, zmija, miseva… uzas. Sad kad ovako nabrojah ispada da sam prava placip….
-
-
mali praktični savet za sve strašljivce na čelu sa savetodavcem:
na parčetu artije ispisati SVE strahove. i sadašnje i nekadašnje. onda te hertije, jer će ih biti nekoliko, cenim, iscepati na sitno. ko voli može i da popali. uz reči ”oslobađam se svojih strahova.” jer se u stvari nemamo čega plašiti osim straha. (što je red veličine onog ”da nam se nebo sruči na glavu”.)
cheers!
-
Bila slična tema na jednom drugom blogu, uspeo sam da se setim gde i pronađem moj odgovor. I mogu samo da ga prekopiram ovde…
***
Najgori je u stvari strah od promena. Kakve god (vrste) da su. Ono, ‘imaš svoj mali svet i oko njega Kineski zid’. Još kad promene mnoge vrste ovde ne bi bile ograničene uskim umovima naših političara… No, duga je to priča…
Sledi onaj od prolaznosti… A osećanja budu i prođu, ostane ‘o-sećanje’ (sećanje na osećanje:), bude i ono malo, pa i ono prođe… Pa u krug.
Pa onda stra’ od nekog novog vezivanja, stra’ od letenja…
Ali ljudske su sve te fobije, na nama je da ih prevaziđemo. Kako god!
Ja to ‘nako uopštio… Što se moje malenkosti tiče, a to želim i svima vama, samo da smo živi i zdravi! Druge strahove lako prevaziđem. Možda je najbolji lek za strah od prolaznosti upravo činjenica da i strahovi prolaze… Pa tako i taj od prolaznosti.
-
Dobra tema…plašila sam se smrti, svoje smrti, pa onda smrti svoje dece, pa smrti najbližih, pa onda redom bolesti svih nas, pa onda umiranja u samoći, pa onda bolesti i biti sam u bolesti, pa onda detektivskih filmova, pa me je onda pogled na kovčeg bacao u očaj, nisam mogla ići na sahrane, pa onda strah od napuštanja, strah od prevare, onda sam se lepo razvela i svi su ti preterani strahovi nestali. Shvatila sam da sam samo bila prazna i imala vremena da se bojim. Od tada imam mnogo manje vremena i bojim se samo onoga čega se u uobičajenoj meri, boji prosečan svet…
-
Prilično se slažem sa ovim poslednjim, to je možda i jedini opravdani strah, sve nam ostalo sleduje (ko se rodi…mora i otići), ali od zlih se ljudi teško sačuvati. Dubravkin savet – nisam stavila na papir…al dobar je…ja sam malo razmislila, opalio mi život koji šamar, pa se sada više ne ponašam kao razmaženo derište umišljajući strahove koji su neosnovani.
-
- Comment Feed for this Post
Ne možemo da biramo kako ćemo da odemo, ali svako od nas zaslužuje da bar dostojanstveno umre. Eh…
ali ono što sam zapravo hteo da kažem je to da na samrti hoću pored mene gajbu piva no ne da mi drugi otvaraju boce, bre 
O, znaš… pre godinu i po dana kada mi je majka bila na samrti i ležala nepokretna u krevetu pune dve nedelje, gledali smo kako joj iz očiju polaka isčezava samopouzdanje i ponos a namesto njih pojavljuje se nemoć i kasnije strah od izvesnosti. Mislim da bi smo svi mi trebali strahovati ne od starosti i smrti koliko od nemoći. Hoću reći: ne želim da riknem a da mi dupe peru drugi.