Opet, ovu vlast, kakva god da je, su izabrali ti ljudi kojima je teško. Na sledećim izborima možda budu pametniji … možda.

Daleko od toga da znam ljude koji hrle napolje sa pasošima i troše velike pare; no, ono što jeste jako bitno je da ta mogućnost postoji – pa makar otišao do Segedina da kupim jevtiniju hranu. Pre je ta mogućnost bila misaona imenica.

Ni jednog trenutka nisam rekao da je lako i da postoji neka ružičasta stvarnost – itekako sam svestan sadašnjosti.

Ono što sam rekao i iza čega čvrsto stojim je da je sada mnogo bolje u svim aspektima nego 90-ih. Ne da je dobro, niti da je dovoljno dobro, već da je bolje.

Ništa više.

Lično meni 90-tih nije bilo gore, pa makar samim tim što nisam imala koga da hranim, oblačim, vaspitavam, školujem. Godine koje imam vuku neku odgovornost, tako da bih verovatno ovako kako sada gledam na stvari, gledala tada.

Istina je da je posle diktatora ostao haos u zemlji, ali je i istina da sada posle toliko godina, nema sankcija, hiperinflacije, međutim istina je i da su plate iz meseca u mesec sve manje, da je nezaposlenost sve veća, da se između onih koji imaju i onih koji nemaju stvara sve veća razlika, da su nam rafovi puni, ali da su cene nerealne, da su školarine ogromne, da su nam zgrade lepe i da možemo da kupimo stanove na kredit, da je kvadrat precenjen, da svaki drugi građanin ima podignut kredit za svašta nešto, što će da otplaćuje uz ohoho kamatu ohoho godina, da ima ljudi koji su gladni i ko zna šta sve još…

Tačno je da su ukinute vize, ali koliko ljudi uopšte može da ode negde? Možda poznajemo neke mnogo različite ljude. Ne znam.

Što se tiče učenja i rada na sebi, slažem se sa tobom, treba se usavršavati u svakom pogledu i u ovom i u svim drugim vremenima, bez obzira na situaciju. Svako prvo treba da pođe od sebe i svoje porodice, jer tu je osnov svakog društva.

Kakve su nam porodice? Koliko neko ko radi 14-16 sati ima vremena da posveti vaspitanju te dece? Dečak od 11 godina koji kod kuće ceo dan provodi sam, da ne ide u školu bio bi kućna pomoćnica, jer mamu i tatu viđa samo kasno uveče.

Mama koja svakog dana ustaje u pola 4 svakog jutra da bi na kraju meseca primila 30000 dinara, šta može sa tim novcem? Pošteno radi kao crnac, nema više vremena za usavršavanje i ne može da ode nigde gde je veća plata, jer tamo ne može da se zaposli i njena deca rastu skoro sama.

Šta će nam doneti te generacije? Ne znam ništa. Brazil nam ne gine.

Što se tiče: “pustili i narod da se snalazi” – to je gledanje iz ličnog “bunara”: ako je neko bio tada u grupi “snalazim se” a sada kuburi sa poslom / parama – njemu je gore; ako je neko tada bio u većini kojoj je itekako bilo loše a sada ima dobar posao i dobra primanja – njemu je itekako bolje.

Ja se samo ne slažem da su devedesete po ičemu bolje od danas – bile su mnogo, mnogo gore. To ne znači da je danas sjajno – nije, naravno. Samo je bolje od devedesetih.

“…Znam mnogi će reći da nam je sada ovako, zato što nam je onda bilo onako. E nije zbog toga, već zato što se ništa nije promenilo, tj. devedesetih su pustili i narod da se snalazi, a sada sve uzimaju samo za sebe.”

Nisam mislila na Srebrenicu, nego baš tako kako sam rekla. Znam ljude koji ne mogu da se vrate svojoj kući zato što su na nekom spisku, a bukvalno su na svom pragu branili svoju kući i svoju decu, jer su bili napadnuti zato što su Srbi.

Skidanje Miloševića je bilo upravo i samo to: skidanje jednog diktatora i dela posledica koje je njegova vlast ostavila. To ne znači čarobni štapić koji će neuki narod (pogledajte statistike) prosvetiti ili lenštine naterati da radi ili od lošeg i nefunkcionalog aparata napraviti bolji.

Ni jedno zaokruživanje ili jedan budožer na svetu ne može da reši (krupne) probleme koji su nam ostali – prazni fondovi, prazni budžeti, nekonkurentnost ili nepostojanje privrede. Ko je to očekivao od 2000-e, grdno se prešao.

90-ih se za političku priču gubilo glava; sada možeš eventualno da izgubiš termin na televiziji.

“čuvanje deviza, “teranje” benzina, mutljavina na razne poštene načine” – hoćeš da kažeš “lakše prekršajne i krivične radnje, koje su zbog korumpiranosti vlasti prolazile”?

Odnosno, da sada nema potrebe da čuvaš devize (kupiš ako treba i staviš u banku), “teraš benzin” (ima ga na pumpi); a i muljanje malo teže ide? To je bolje ili gore od 90-ih?

“Kažem poštene, jer nisam ni od koga ništa krala, sem malo od države” – aha, a od koga kradu ovi što ti ne isplaćuju dodatak? Ako lično “malo kradeš” od države, to nije strašno, a ako drugi kradu ona je to scila i harbida?

“nema preprodaje ničega, nema snalaženja” – misliš, nema prodaje bez uplate poreza koji služi za zdravstvo, školstvo i sve ostale javne službe? (jeste, i krade se iz budžeta, ali sada ima šta da se ukrade)

“Srbi su bili patriote, a na kraju su ispali zlikovci” – misliš na Srebrenicu? Za koga i šta smo mi ratovali tada?

Svaki put se iznenadim kako se brzo zaboravi loše (ko se seća rafova i redova 90-ih nikada ne može reći da je “tada bilo bolje”) i dvostrukih standarda (“meni je sada lošije, znači da je ovo sve mnogo gore nego tada”).

Svaki put se iznenadim kada neko ne može da se okrene oko sebe i vidi bolja kola (ne samo mercedese nego i dačije), vidi mnogo više novih zgrada, vidi mnogo bolje obučene ljude, i mnogo bolji standard.

Da li je svima bolje? Ne – nekima je mnogo gore. No, to ima veze sa ekonomijom i sa vlašću -> demokratijom i glasanjem.

Narod je u principu inertna masa – ne misli puno i mnogo, stvari na listićima zaokružuje po navici, i napredak dolazi jako, jako sporo.

Hoćeš nešto bolje, mnogo bolje? Osnuj stranku, nađi finansijere, napravi program i oderi se i potroši godine i godine da ubediš druge da glasaju baš za tebe, pa kada kroz 20 godina budeš većina, menjaj i žari i pali po Vladi i državnom aparatu.

Nemaš vremena za stranku? Daj sve od sebe tvojoj porodici, rođacima, prijateljima; troši se na stvari koje voliš i na stvari koje će napraviti makar mali, malecni pomak na bolje. Kad dođu izbori, zaokruži i vrati se nazad tom malom krugu.

Mala plata? Nema posla? Uči i radi 14 – 16 sati dnevno, promeni kvalifikaciju, saznaj šta se traži (ili ovde ili preko – sada se radi i preko interneta) i za 6 – 12 meseci ćeš imati i više para i posla. Teško je, to ti treba da uradiš i to boli, što si stariji – ali moguće je (a šta sa fakultetom koji si učila? Ništa. Loša procena.).

Veća plata u Španiji? Pa makar sada ne treba viza do tamo.

Nećeš da glasaš? http://www.vesic.org/blog/politika/drugi-krug-svi-napolje-na-glasanje/

Ovde sada i nije tako loše

Da sam veselija, nisam! Imam i ja jedno koje treba da dovrši studije, posla nemam, ma, sve mi ideuzkurac, s oproštenjem! Eto, videla si, ispuštam, prevrćem, lupam, svadjam se i to sve zbog živaca koje sam pogubila, savijajući ledja “zato što sam morala”. Sada jesam ispravljena, ali dekintirana!
No, zvezde kažu, biće nam bolje (blizancima), uskoro, tako da, kao, malo se nadam boljitku!

P.S.Podseti me da se vise ne borim za slobodu nego strogo za dolare