U današnje vreme čovek bez auta je jako ograničen, naročito u velikom gradu. Čak i kada nekom ukradu najobičnijeg fiću, može biti nezgodno ako nema drugi auto. U ovim našim uslovima čak i jugo se računa u prevozno sredstvo. Mi se vozimo konzervom koja se zove “osmica”, Zastava 128. Bukvalno se zaključava i otključava ključem za konzerve. Ljudi moji šta je sve taj auto preživeo, kuda je sve prošao, kolika mu je kilometraža nabijena, čak nas je i kamion jednom “pregazio” sa njim, a njemu ništa, malo izgreban, nastavio dalje. Nije ni nama ništa bilo, srećom.

Imali smo pored njega još i mazdu i bmw, ali ništa nama bez naše osmice. Mazdu smo vozili kada smo se upoznalli, bmw kada smo se venčali i nešto malo posle toga, a osmica je sve vreme bila tu negde i strpljivo čekala svojih pet minuta. Njenih pet minuta su došli, kada je ljudi vide, misle i da su prošli, ali nisu, ide ona i ne posustaje.

Volela sam BMW, baš sam ga volela. Bio je neke tamno bordo boje, 325tds, udoban do bola, klizio je, išao na euro dizel, malo trošio, ma zmaj od auta. Mazdu 626 i nisam nešto obožavala, bembara je bembara i tačka.

Neću da preskočim još jedno prevozno sredstvo, omiljeno, ali sada već stavljeno u kategoriju “jako opasno po život”! Suzuki GSXR 1100. Motor i vožnja sa njim, ostaju zabeleženi baš kao, ludo i brzo, nezaboravno i totalno adrenalinski. Neću sad ovde da vas lažem, ali verujte mi da je taj motor išao i preko 250 na sat. Bože hvala ti što si sačuvao ludog čoveka i ludu trudnu ženu, koji su leteli na njemu. Čovek koji vozi i žena iza njega, noć, auto-put BG-NS i nazad. Noć ljudi! Muškarac sa regularnom kacigom i žena sa kacigom bez vizira, potkapom, koja liči na one lopovske fantomke, sa naočarima za sunce i u četvrtom mesecu trudnoće. (Ko ne zna, vizir je ono providno što se spušta na kacigi, preko lica. Meni su vizir zamenjivale naočare.) Neopisivo onome ko nije probao, a verovatno je malo njih probalo da se vozi sa kacigom bez vizira. Zaštićen si, a nisi. Imaš kacigu, a vetar ti duva u lice. Stvarno je doživljaj, pored takve brzine i vetra zadržati kacigu na glavi.

Ili… Božić, idemo da se vozimo, jer sve što se radi na Božić radiće se cele godine. Žena već u šestom mesecu trudnoće, oboje bez kaciga, na pravcu zrenjaninskog puta. Smeh, srećni vrisak, vetar, brzina. Zubato sunce. Posle božićnog ručka, pravo na motor. Kažu “Ludi ste!”, a mi “Ko je rekao da lud, može da poludi?”. .. Plače mi se sada od želje za vožnjom na motoru. Sunce i vetar koji ledi kožu na licu, rukama. Uh… Želim i dalje tu vožnju, ali neću. Obećali smo.

Ili… Osmi mesec trudnoće. Dolazi muž kući i kaže ženi “spremi se, idemo u provod”. Žene inače, kad idu u provod oblače se, već znate kako. Ova žena, tj. ja, oblači jednu rolku, drugu, duks, dugačke čarape, jedne, druge, pantalone, kožnu jaknu koju jedva može da zakopča od velikog stomaka, uzima potkapu, kacigu, stavlja rukavice, obuva martinke… Kezi se presrećna. Odlaze u garažu i shvataju… Neki dan pre toga, reče Bog: “Ovi ovako neće preživeti.” i posla lopove da nam ukradu našu tadašnju “bebu”, naš Suzuki. Digli smo veliku frku po naselju. Stvarno veliku, tako da su nam ga vratili posle par dana u pandurkinu garažu, da budu sigurni da će nam se vratiti, oteto. Vratili su ga, ali mi smo naučili lekciju i primetili znak koji nam je poslat. Nismo se više vozili našim Suzukijem.

O er jedinici neću ni da pričam. Neudobna je za suvozača, suvozačicu obično. Brza ko` vetar, ali neudobna do same granice bola, jer kad se leti, može i da se odleti. Peca nam je poginuo sa R1. Prošlog meseca i Lepir. Njih navodim, jer su nam bili mnogo dobri drugari, a ima i mnogo njih koji su “odletelil” i na drugim motorima. Honda nam je odnela Žareta zmajara, ovog septembra. On je bio čovek sa kojim sam se prvi put odvojila od zemlje više od skoka. Provozao me je svojim zmajem. Bilo je baš lepo, a i shvatila sam tada da se od zemlje nikako ne odvaja bez padobrana na leđima. Yamaha R1 je odnela mnogo života. Mi naše nismo dali i nećemo. Ne umemo da se vozimo ko normalni, pa letimo, a tako se može odleteti i u smrt, a mi želimo da živimo dugo. Imamo puno razloga.

Prodali smo sve. Sve za padobrane… i mazdu i bembaru i suzukija, ostala nam naša osmica i padobrani. Padobrani su skupi, a trebaju nam. Za nas dvoje ne treba više od dva, tri padobrana, ali imamo školu padobranstva, tako da treba za đake. Suludo zvuči, ali to je naš život. Voziti se u raspaloj osmici i imati padobrane. Naučiti ljude da skaču i lete, a nama koliko ostane. Ulaganja su prevelika, a vraća nam se jako malo. Plaćanje skokova i aviona je skupo, tako da nama ostaje da posle napornog radnog dana kupimo šta nam treba za kuću…frižider. Tu je i pampers, aptamil, knjige, sveske, igračke…ma o čemu pričamo? Sve je katastrofa skupo.

Od škole živimo. Kako živimo od toga, ni nama nije jasno…, pa što mora sve da nam bude jasno? Važno je da živimo i radimo ono što volimo, pare nisu problem, nema ih. Moto-skupovi su ostali samo lepa uspomena, ali izgleda da sve bude u svoje vreme. Nikad se ne zna, kad omatorimo, a deca odrastu možda i sednemo opet na motor, pa u svet.

Kad se već raspisah da pitam, da neće možda neko da kupi jaguara, 96to, bela koža, plin, 4000 evra, neregistrovan, nikad se ne zna, možda neko hoće?