Prošlo je više od nedelju dana kako nisam ni pogledala svoj blog. Jutros sam se probudila sa nekom prazninom u sebi. Kao da mi je nešto oduzeto. Pokušala sam da se setim šta sam to sanjala, pa mi se taj osećaj usadio, uspela sam delimično da se prisetim, ali nije to to. Nedostaje mi pisanje. Niko mi ne brani da pišem i nije da nemam o čemu, ali toliko je lažan svet koji me okružuje da zaista nemam potrebu da mu se više obraćam.

Nekako se sve promenilo, a ja sam ostala ista. Moj problem. Možda su oni napredovali, a ja sa svojim stavom i razmišljanjem možda čak i nazadovala? E vala ako je tako i neka sam.

Mogu da se izvinim pravim ljudima, ali oni drugi mi “bagaju oči”, toliko da se pitam, odakle ja u tom svetu uopšte? (“bagati oči” = “bode oči”, jedan od naših “kućnih” lapsusa 🙂 ). Ne mogu da gledam kako podilaze jedni drugima. Da ih sve blokiram? Da objavim njihova imena? Da uprem prstom u njih? Sačuvaj Bože. Moje razočarenje, shvatanje dobrog i lošeg, nema veze sa drugim ljudima.

To što sam “otkrila Ameriku”, ne znači da za to već svi nisu znali. Malo su se štrecnuli, šta ja to znam i šta ću sa svojim saznanjem, pa mogu ovim putem da im poručim da znam sve, “CIA snajka CIA” 😀 . Rekla sam šta imam i to više moj problem nije, neka rešava ko je za to zadužen i plaćen.

Što bi mene bilo briga za tamo neke ljude za koje sam samo mislila da me je briga? E baš nije. Neću da znam za njih, vraćam se svom malom, sivom kasetofončiću, audio kasete, radio stanice koje 24h puštaju samo muziku, sveska, olovka, knjige i pravi ljudi. Toliko ima onih koji izvrsno pišu, a koji su zanemareni zarad onih “popularnih” koji su pismeni taman toliko da pohvale jedni druge.

Blog za sada neka ga ovakav kakav jeste. Neću ga obrisati, ali ću svakako u međuvremenu smisliti šta ću sa njim. Možda uradim kao Prijatelj, napišem post, ostavim ga jedan dan, dva, pa ko pročita, pročitao je, pa i onako u draftu već imam 81 post. Videću već.

I tako čačkam sada po blogu i nađem pravi post, napisan pre više od tri godine, kada mi je bilo mnogo loše s velikim razlogom. Mogu samo ponovo da ga potpišem. Nek ide život u pičku materinu baš!

… Od trenutka kada sam se opismenila, imala sam svoju svesku za pisanje. Ćutala je moja sveska. Moja olovka je pisala, ali sveska je ćutala, mutava. Niko mi u misli nije zalazio tako duboko, kao što sam vama dozvolila. Pročitate neku moju pisanu glupost i možete da komentarišete, mogu da vam odgovorim. To je sve. Zašto biste morali da me poznajte da biste rekli ono što mislite?

Moj blog je moja sveska, a vi…vama sam bez razmišljanja dozvolila da se umešate, jer vi ste dobri ljudi. Ne može niko da mi naudi, jer dobro želim. Moje dobre želje će i vama dobro doneti, a ja? Ja sam samo virtualni lik koji ćete možda nekada upoznati.

SVE JE TO SAMO JEDAN OBIČAN ŽIVOT!

0
Bagaš mi oči!http://www.charolija.com/wp-content/uploads/2013/03/hm.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2013/03/hm-200x200.jpgCharolijaŠtrajk protiv same sebeblog,ljudi,pisanje,štrajkProšlo je više od nedelju dana kako nisam ni pogledala svoj blog. Jutros sam se probudila sa nekom prazninom u sebi. Kao da mi je nešto oduzeto. Pokušala sam da se setim šta sam to sanjala, pa mi se taj osećaj usadio, uspela sam delimično da se prisetim, ali...Don't give up!

Comments

comments