Don't give up
Stidimo li se svoje nemaštine?
Meni se čini da se kolektivno stidimo. Svi sve imaju i niko se ni na šta ne žali, sem onako uopšteno. “Nema se posla, nema se para, skupo ovo, skupo ono, male plate, veliki računi… ” Dža, bu.. Niko ne priča o konkretnim stvarima.
O praznom frižideru, o tome kako je kupiti četiri čokolade, za četvoro dece. Ko još u Srbiji ima četvoro dece? Ludaci samo ili eventualno političari i buržuji koji četiri čokolade stvarno mogu i da priušte svojoj deci. Danas samo buržuji deci kupuju čokolade svaki dan. O hlebu i šećeru za doručak, kečap i šećer vremenom postaju privilegija. O golom pasulju i veštini ispeći dobru pogaču. Kada od ničega napravite divan ručak, za koji vam rođena deca daju pet plus i “… mljac mama, najbolja si kuvarica”.
Gde ja to živim? Zar vi ne živite tako ili bar slično? Ko ste onda vi? Ako ne razumete ili se stidite molim vas da odete sa ovog bloga i nemojte da se vraćate. Od baš mnogo para koje smo pošteno zaradili do sada, platili smo sve zaostale račune, vratili neke dugove, pomogli kome je trebalo i ko je tražio, živeli normalno par godina, bili na par letovanja, zimovanja… I?
Žao mi je što misli jednostvno ne mogu da se slikaju i pretvore u reči, pa onda da čitate. Ja sam nepismena da vam pišem ni šta mislim, ni šta osećam, ni čemu se nadam. Znam ja TAČNO šta bih rekla, ali nije lako zatrovanom svetu pričati o sebi, toliko otvoreno koliko ja to činim.
Mnogo je onih koji se sebe stide, pa bi meni glavu da slome. Bez ikakvog razloga. Na mom mestu bi mnogi do sada izvršili samoubistvo, ali bukvalno, a ja se smejem i borim i nadam i pičim napred. Žao mi je zbog tolike ljudske duhovne bede, ljubomore, straha. Što da se dušmani raduju da je meni teško ili loše? Nije, nikada bolje nisam živela.
S toga… Moram da se pohvalim da nam stvarno nikada bolje nije bilo, nikada više nismo imali, nikad nam bolje nije išlo i nikada srećniji bili nismo. Ko zna zna! Jebite se dušmani i odjebite od mene što dalje, ako nećete onda crknite od muke, jer meni je i više nego dobro, naročito bez vas.
Comments
-
Znaš mnogo puta sam razmišljala o tim našim tekstovima u kojima se ogleda surova istina življenja. Dilema, reći, ne reći pojavljivala se svaki put. Ljudi slične sudbine će nas veoma dobro razumeti, u isto vreme poželeti i da nam pomognu. Ako ne na drugi način ono toplim rečima koje će kao melem ublažiti bar na tren sve nam muke. Oni drugi, e oni će obično iza ove kutije da se nasmeju, ili da komentarišu u smislu: sami ste si krivi, jer vašom sudbinom vi raspolažete. Postoje tu i oni treći, pomalo nedefinisani, ali o njima tek nema svrhe da razmišljamo.
Ipak, sve u svemu, svaki ovakav tekst u sebi nosi duboku poruku. Ko ne ume da je prepozna, zaista nema šta ni da radi na ovakvim i sličnim blogovima.
Sam ja to počela da filozofiram
))) Pogodi me ti ovim tekstom, jer, da sram me je što živim samo da bi plaćala račune, sram me je što ni za njih nemam dovoljno, sram me je što neke stvari nisam možda bolje uradila, sram me je što ne znam kako dalje, što ne mogu da idem na letovanje, sram me je što ne mogu Marku da kupim cipele i pantalone bar za rođendan, e sram me je ……… mnogo me je sram.
Ipak, ponosim se što imam ovakve prijatelje poput tebe koji znaju od malih stvari da naprave život iz bajke! Čaroban svet je pred vama. Želim vam srećan i uspešan ulazak! -
Kakva bre nestašica?!
Koji računi?!
Kakva besparica da nema ni za patike?!
Šta pričate to?!
Ima tako lepih i pristupačnih dečijih patika već od 19.200 din!? Doduše ne tako dobrih kao Adidaske koje sam kupio meni, ženi i deci ali…. naučio sam da cenim kvalitet.
i dosta kukanja i defetizma.
Sada kada smo krupnimkoracima krenuli napred to nam je najmanje potrebno! -
Ovo životnosranje traje već predugo, tako da ne znam šta je stid. Živim kao i većina, bedno, ali, šta je tu je. Umorila sam se, to je tačno, od presipanja iz šupljeg u prazno, kako za petsto dindži kupiti hranu za pet mačaka a da je ima bar dva dana i kako napraviti NEŠTO za klopu, tek da nije prazan stomak.
Tebi se divim, jer, treba biti odličan akrobata i nahraniti i zadovoljiti potrebe četvoro dečice, a i vaše, naravno, pa i mi, roditelji, smo ljudi.
Ako se ne stide da se hrane iz kontejnera ljudi koji su ostali ZBOG POLITIČARA bez posla, koji razlog bih ja imala da se stidim. Imam koliko imam, a da imam više, ne bih se ljutila. No, nisam izgubila nadu da će biti bolje! Poljubac svim Charolijcima!
-
-
Leave a Reply
- Comment Feed for this Post
Samo napred!!