Neka sećanja i sadašnja dešavanja...

Za vreme najžešćeg bombardovanja 1999. godine, na Bunjačkom Brdu blizu Kraljeva, Jovanin tata i ja smo igrali karte…

Učio me je da sviram gitaru, a s vremena na vreme smo gledali u flašu vrhunskog vina koja je stajala na ormanu i maštali kako ćemo je zajedno slatko popiti, kad se porodim. Bila sam trudna 4-5 meseci i bilo mi je strogo zabranjeno da se nerviram i uzbuđujem što tu negde blizu naše tadašnje kuće padaju bombe. Tako da sam bila potpuno opuštena, nasmejana i srećna ko zna zašto.

Noću dok su se neretko tresli prozori od kojekakvih detonacija on je spavao kao beba. Navikao na strašniju pucnjavu sa svojih 14-15 godina života u Borovom Naselju, u najstrašnije vreme ratovanja, za njega je povremena treska prozora i zujanje bombi koje su preletale preko naše kuće u to vreme bio potpuni mir. Nisam se plašila, ali sam bila ubeđena da će mi glavu i stomak, odnosno moju bebu u stomaku, spasiti debeo jorgan u koji sam umela da se uvijem. Radovala sam se što su ga odbili da se prijavi u dobrovoljce, jer nije stigao da služi redovni vojni rok. Bio je sa mnom.

Gledali smo iznova i iznova, Nadrealiste, Baneta Bumbara, Izvinjavamo se mnogo se izvinjavamo, Sid i Nensi, sve Tarantinove filmove… Preko dana smo se trudili da što više šetamo, da pronađemo reku Ribnicu za koju smo znali da nam je tu negde blizu, jeli sladolede na lokalnom fudbalskom igralištu, u društvu lokalnih koza koje su tu pasle, a u slobodno vreme kojeg je bilo na pretek sam crtala crnim tušem. Bez i malo prepotentnosti mogu da kažem, savršene crno bele crteže koji i danas postoje i sigurna sam da jesu prava umetnost. Tako nešto više nikada ne bih umela da uradim.

Na sav glas pevali našu pesmu: „Tuž, tuž, tužna…. sku, sku, skuša… !“ , slušali Panteru, Kalte, Fejte… ponekad pričali o ratovima, ali ipak imali volje da maštamo o budućoj sreći. Naša sreća je bila u mom stomaku.

Volela sam da vreme provodimo u centru grada, u stanu mojih roditelja i da sa terase gledam kuda lete avioni, gde će da opale. Dok su mnogi trčali u podrume, ja sam žurila da što pre stignem u kulu 4, na trinaesti sprat, dok ne isključe struju. Bilo mi je malo mnogo da pešačim do gore uz stepenice, kada ne radi lift.

Često sam išla u Lazac, naše selo blizu Kraljeva, gde su mi bili sestrići sa svojom babom, mojom mamom. Ponekad sam pešačila i po 7 do 10 kilometara, da im odnesem neophodne namirnice, jer prevoz nije uvek funkcionisao, a ja sam silno želela da njima tako malima ništa ne nedostaje. Nikola je imao 3 godine, a Dušan je 7. rođendan slavio 25. maja, a bilo je u selu još male dece kojima je svašta nešto bilo neophodno . Sestra i Joco (moj tata) su imali tzv. radnu obavezu, tako da nisu bili slobodni kao ja, a zet je bio na Kosovu do 4. maja kada su nam ga doneli poluživog u stvari polumrtvog.

Za nekog ko tri puta bude klinički mrtav po pola sata, ne može se reći da je više živ nego mrtav. Ne bih u to nikada poverovala da nisam svojim očima, pročitala kompletan lekarski izveštaj od trenutka njegovog ranjavanja, pa sve do dana kada su ga sa VMA pustili kući. Naravno da sam bila uz svoju sestru, naravno da sam trudna i debela u vreme vazdušne opasnosti, kada su govorili da ne treba putovati, išla iz Kraljeva do VMA kao njena najveća podrška. Moji Dušan i Nikola nisu mogli da idu da vide svog tatu, ali sam mogla ja. Ne dam nikom da mi laže decu, tako da ni tada nisam htela da im pričaju bajke, nego onako kako jeste. Ono što ne vidim ne mogu da potvrdim. Bili su tada mali, moji momci, ali sam bila njihov izaslanik i poslanik i njihova istina. Nije njih tetka nikada slagala, pa ni tada. „Tata vam je živ i biće dobro hvala Bogu.“. Tako je i bilo, a bilo je tu još mnogo toga. Prosto nestvarnog. Što da pišem o tome, ko bi mi verovato. Neka ga… prošlo je.

Šta je poenta cele priče koja je mogla da ode i na sasvim drugu stranu, jer uvek pišem onako kako me ponese? Mogla sam da nastavim u pravcu karata i igara. Međutim nisam. Samo sam htela da vam ispričam kako smo jednog dana Jovanin tata i ja igrali karte. Nemilosrdno je pobeđivao. Iz partije u partiju. Nisam imala nikakve šanse da makar jednu partiju pobedim. Na kraju sam posumnjala da vara. Niko nije mogao da me ubedi da neko toliko sreće u kartama može da ima kao on tada što je imao, a još pri tom me je zezao i šalio se na moj račun. Trpela sam i trpela i trpela… sve dok mi nije pukao film. Iscepala sam sve karte, do poslednje. Gledao me je u čudu, a moj glavni argument je bio: „Eeeeej ne volim nepravdu! Ovo je nepravda! Ja ću uvek da se borim protiv nepravde, pa makar bile i karte u pitanju!!!! „

Zarad pravde sam spremna da poginem, makar i bombe padale oko mene. Da li je u pitanju partija karata, život, moj ili ljudi koje volim, istina ili budućnost, svejedno. Svaku partiju karata dovedem do kraja, samo je pitanje koliko je protivnik spreman. Da li hoće da mu razbucam sve karte onako na sitne komadiće ili da igramo pošteno. Definitivno ne umem da gubim i to je moj najveći podsrek da uspem u svemu baš. Baš u svemu čega se dohvatim. U vatru u vodu… ma gde god trebalo, ne dam na sebe i ljude koje volim. Ima da igramo pošteno ili ako ne želi druga strana, onda ne samo “da ću karte da iscepam”, nego ću nekome i glavu da polomim. Lično! E tako.

Daleko od toga da sve ovo o čemu sam pisala smatram za neko delo vredno pohvale ili naročite pažnje, već samo kao naznaku. Tada sam imala dvoje sestrine dece i jedno svoje u stomaku, sada ih imam šestoro, “gotovih”, za koje sam spremna da poginem ako treba. Nemoj nekom da je palo na pamet da ću imati milosti ako samo i pomislim da je neka nepravda, prevara ili zajebancija u pitanju prema njima, prema meni ili prema ljudima koje volim.

Kad se uplašim za život svoje dece “perjanim jorganom” se branim, ali kada napadam onda protivniku ni protivvazdušna ne može da pomogne. Pamet u glavu, pa onda na mene. Stvarno sam mnogo luda, jebeš mi sve.