KBC – Beograd, Prva hirurška, Treće odeljenje

Pročitam post kod Romi, krenem da komentarišem, jer me tema zanima i onda se setim i vratim u neke teške dane. O svom drugom porođaju i konkretnoj korupciji sam već pisala u tekstu Možda sam i ja “Majka hrabrost”. Tu sam direktno učestvovala, bila žrtva korupcije i na to dobrovoljno pristala, jer je u pitanju bio život moje tada još nerođene bebe, a život nema cenu.

Međutim htela sam nešto drugo da vam ispričam.  Medicinsko osoblje Kliničkog centra, Prve hirurške klinike, Trećeg odeljenja za kolorektalnu hirurgiju, iz mog ličnog iskustva, zaslužuje da se o njima govori i piše samo u superlativu.

Dok je Ivan ležao na tom odeljenju duže vreme, imala sam priliku da vidim i čujem kako rade, kako su organizovani, kakve probleme imaju i kako ih rešavaju. U tom periodu sam postala kao deo njih, jer bukvalno sam vrlo retko odlazila kući, bar da prenoćim, a ne retko sam i noći provodila u bolnici.

Nijednog trenutka mi niko nije zamerio što toliko vremena provodim na odeljenju. U svakom trenutku sam mogla bilo kog doktora da pitam sve što me zanima. Čak mi je jedan doktor uz kaficu i cigaricu, na papir crtao i objašnjavao šta se sve Ivanu desilo i kakve su mu sve operacije urađene u Kabulu i šta oni dalje planiraju da urade, da bih bolje razumela. I danas čuvam taj papirić.

Doktori su svi do jednog, stručni i vrlo ljubazni. Sve medicinske sestre sa tog odeljenja zaslužuju bar duplo veću platu za sve ono što rade, koliko rade i kako rade. Svaki njihov osmeh i reč utehe u najtežim trenucima nemaju cenu.

Često su umele kada vide da sam na izmaku snage, da me sklone u stranu, da mi izmere pritisak, skuvaju kafu, posluže tortom ili nekim kolačem da mi malo dignu šećer ili da me jednostavno “oteraju” napolje iz bolnice. “Beži napolje, vidiš da ćeš da se prevrneš više,  idi jedi nešto, mi ćemo da ti ga čuvamo za to vreme, ne brini.”

Onda odem. Usput kupim kiflu, pojedem pola, drugu polovinu bacim nekom keru, sednem u Tajms, naručim pivce i uz dobru muziku pustim mozak da odmori malo. Ispričam se sa Duletom ili konobarima i ne mislim ništa tih pola sata, sat. Obično je to bilo kada Ivan spava i kada znam da nema bolove. U povratku nakupujem slatkiše, sokove, kafu, neko voće… Uđem u onu “sestrinsku” sobu i strovalim se u stolicu.

Nijednog trenutka ništa nisam unela u tu sobu, da bi one više ili bolje gledale mog pacijenta. Već jednostavno zato što sam i ja tu tada živela, a kada negde živiš treba nešto i da “doprineseš”, pa makar i flašu Koka Kole. Ja sam tada, tu sa njima delila život, onaj deo koji je vezan za njihov posao.

Čega sam se sve nagledala tu oko Ivana, drugih bolesnika i teških slučajeva da i ne govorim. Svaki od njih je imao potpuno istu negu i pažnju bez obzira da li je neko od njegovih tu sa njim provodio vreme ili ne. Baš svi. Imao 17 godina ili 70 svim pacijentima je podjednako pružena adekvatna nega. To mogu da potpišem, jer se sve dešavalo na moje oči.

Moj izbor je bio da budem uz Ivana, a oni su mi to i omogućili, ali bilo je pacijenata koji su daleko od svojih. Ljudi iz unutrašnjosti, kojima su njihovi mogli da dođu jednom nedeljno ili nijednom i oni ni u jednom jedinom trenutku nisu bili zanemareni. Čak šta više. Sestre su znale da sam tu za Ivana, pa sam im dosta i olakšala posao. :)

Niko nije morao da mu obuva čarape, pomeri ovo, doda ono, uhvati za ruku da ga pridigne, pomogne mu da pojede ručak, presvuče majicu, obuče trenerku, prošeta, što sve one pored medicinskih tretmana, rade sa drugim pacijentima na tom odeljenju.

O strpljenju koje imaju za pacijene koji svakih dva minuta nešto žele i nešto im fali da i ne govorim. Ima raznih pacijenata.

- Sestrooooo!!!! Zavrnuo mi se čaršav, žulja me.

- U redu je, evo namestićemo.

- Sestroooo ono ne kaplje, a ovo kaplje, šta je ovoooo?!!!

- Ništa ne brinite, tako treba, ovo kaplje polako, a ovo sporije. Dobro je da je tako.

 – Sestrooo, ovo mi se napunilo!!!

- I treba da se napuni, to je dobar znak, proradila su vam creva, sada ćemo to da zamenimo.

- Sestroooo, ovo mi je praznoooo…!!!

- Odlično, znači da ćemo to moći sutra da vam skinemo,

 – Sestrooooo, prdnuo sam, je l’ to dobro… sestroooooooooooo!!!!

Ona u susednoj sobi pomaže pri reanimaciji teškog pacijenta na samrti, a on brine da li je dobro što je prdnuo i ne odustaje dok oni u susednoj sobi ne ožive pacijenta, a onda ona nasmešena dođe i kaže mu:

 – Da dobro je, oporavljate se lagano – sa najsmirenijim glasom koji ste ikada čuli.

Ne daj Bože nikom i nadam se da nikada niste imali priliku da saznate šta je ili da vidite stomu. Rupa na stomaku, na koju je sprovedeno debelo crevo. Na kožu se nalepi disk, a na taj disk se pričvrsti posebna kesa za to. Sve ono što treba da se kroz debelo crevo i analni otrov izbaci napolje ide u tu kesu. Skraćen put. Crevima i analnom otvoru se da vremena da se oporave od povrede ili neke operacije.

Pre nego da smo izašli iz bolnice, uveli su nas u sobu za previjanje, da me obuče kako se to radi. Kako skinuti kesu, kako skinuti disk, kako dezinfikovati, kako oprati i osušiti, kako pravilno izmeriti tu rupu gde viri debelo crevo, onda iscrtati i pravilno iseći kartonski deo diska, zalepiti disk, postaviti novu kesu… To je bio moj najveći problem. Ne strah, nego baš problem.

Čim sam ušla, pitala sam prvo gde mogu da povraćam, pokazala mi je na lavabo koji se nalazi tu odmah pored stola za previjanje. Svega sam se nagledala, nije mi muka od krvi, ništa mi nije gadno, sve mogu da vidim, da pipnem, sa svim mogu da se nosim sem sa mirisom, odnosno smradom. To nije umišljeno. Imala sam običaj da dok su deca bila mala, menjam pelenu i usput otrčim da se ispovraćam. Nisam ja kriva za to, niti sam neka dama, ali to je jedini smrad koji na mene tako utiče.

Ivan je ležao na stolu, a sestra je onda krenula redom, od skidanja kese i diska, preko merenja, lepljenja novog diska i stavljanja nove kese. Da me obuči.  S obzirom da je ta kesa hermetički zatvorena, sve do trenutka dok se ne skine i kada se to pravilno učini onda se smrad i ne oseća, nismo imali nikakav problem. Obuka je prošla uspešno, bez povraćanja.

Pričam o tim kesama za stomu, jer medicinske sestre sa ovog odeljenja dnevno promene od 30 do 40 takvih kesa, nekad i više, potpuno nepoznatim ljudima. Bez truneke muke i gađenja, čak i sa osmehom.  Mladima, starima, onima koji će da žive i onima koji više neće. Koji na tom odeljenju leže i čekaju dan svoje smrti i znaju da je tako.

Kada znate da imate još 20-30 dana života, a u sobu vam uđe vedra, strpljiva,  nasmejana sestra, ne zato što je bezobrazna i ne saoseća sa vama, već zato što zna da je to jedini osmeh koji ćete tog dana videti, a možda i poslednji, tada vam i sva muka koju preživljavate lakše padne. Nije mali broj onih koji su umrli dok sam ja tamo provodila vreme.

Maksimalno stručni, predani i korektni svi do jednog, oduševili su me svojim pristupom i odnosom prema pacijentima, kao i prema rodbini tih pacijenata. Sestre primaju platu oko 25000 dinara. Svaka od njih bar jednom nedeljno radi noćnu smenu.

SAMA na 40-50 tek operisanih bolesnika. Svojim očima sam gledala koliko ona ima odgovornog posla tokom jedne noći.

Zašto su nam biroi za zapošljavanje puni medicinskih radnika, a jedna jedina sestra tokom noći mora da radi posao koji je dovoljan za najmanje tri??? Gde su pare namenjene za zdravstvo? Završe li te pare u džepovima onih koji smatraju da ih zaslužuju, a da pri tom još i uzimaju novac od nesrećnog naroda koji daje i šakom i kapom, da bi preživeo bilo kakvu intervenciju, operaciju?

Za Prvu hiruršku, Treće odljenje kolorektalne hirurgije, nažalost mogu samo neka imena da navedem i pored svega dobrog što su učinili za nas. Za mene je to teško i loše sećanje, a sve što je loše bilo trudim se da zaboravim, pa sam s toga zaboravila i imena svih onih koji su bili dobri i koji su nam pomogli da i pored loših stvari, samo lepe i pozitivne ponesemo sa sobom.

Znam nadimke. Neću da ih navodim iz razloga, što ne mogu svih da se setim, a svi su bili dobri, pa da nikog ne odvajam. Šef odeljenja ili čistačica, su veliki ljudi tako da neću, ne mogu i ne želim nikog da izdvajam.  Neizmerno vam svima hvala. Hvala Zoranu što je uspeo da i pored svih teških uslova u kojima osoblje radi i živi, ovo odeljenje uz pomoć svih njih održi na svetskom nivou.

P.S.

Znam da postoji i mnogo slučajeva u kojima ljudi imaju potpuno suprotna iskustva od našeg, ali samim tim mislim da sve ono što je dobro treba i da se pohvali. Ne znam šta se ovom čoveku iz linkovanog teksta desilo da bi tako reagovao, da ne osuđujem nikog bez činjenica, reći ću da ima i raznih pacijenata, a i raznog medicinskog osoblja.

Nismo mi samo jednom ležali u Kliničkom centru, iskustva su nam različita, pa zato mogu i da uporedim, prvi put, drugi put, pa treći put i onda četvrti put. Dobro sam ja uopšte normalna ostala. :D Definitivno sve pohvale za Prvu hiruršku, Treće odeljenje. Hvala vam na svemu i da se više nikada tu ne vidimo. ;)

Comments

comments

Comments

  1. By nenad77

  2. By Romi

  3. By Exxx

  4. By gamče

  5. By Branko

  6. By Verkic

  7. By Tatjanamb

Leave a Reply