Želim da kažem. Krenula da pišem rečenicu, dve na FB, TW, a ono se jedna na drugu nadovezale.

O kakvoj se opomeni govori kada se spominju 14. oktobar, 1941. streljano 6000 ljudi u Kraljevu ili 21. oktobar, 1941. Kragujevac, 7000 streljanih ljudi ili neki drugi “Kraljevo ili Kragujevac” gde je streljano “toliko i toliko njih”? Ne želim da ikoga učim istoriju ili da bilo koga podsećam na užase koji se jesu desili.

Pa mi smo ljudi koji se ne sećaju ni šta je bilo pre 10-11 godina, ma kakvi, mi ne znamo ni prošle nedelje šta je bilo, ma ni juče. Srbima nikada dovoljno opomena. Toliko je našeg naroda stradalo tokom istorije, da je nemoguće reći cifru, “e toliko nas je stradalo”, ali nema veze… mi sve zaboravimo i setimo se samo određenog dana, da se okupe “čelnici”, da se obeleži taj dan, da se popije koja i pojede koje prasence, jagnjence ili bar ćurka, sve pre i posle tog dana je nebitno. Prodali bi i dušu đavolu, ako već nismo?

“Važno je da smo mi živi danas i ovde, a to što je bilo, ma nek’ ide život, bilo, pa prošlo, neće biti više.” Ahaaa! Sramota! I pred bombardovanje ’99. nije 6 običnih ljudi verovalo da će se desiti, desilo se, bilo je strašno, ali se ne pamti sve dok ne dođe 24. mart. Onda se svi KAO sete, a do tog datuma nam je najveći, najviši cilj pridružiti se onima koji su nam tada naneli to veliko zlo. Devedeset deveta je bila pre par vekova? Nama je i onako svejedno, da li to bilo nešto kada jesmo živeli ili nismo, jer je davno bilo. Poštujemo istom merom.

To se prosto zove srpsko licemerje, ma … nemam ja reči za to. Imam u stvari, nego neću da psujem. Neću iz principa. Srbi su gluvi i na mnogo lepše i pametnije reči od psovki. Jajinci, Bubanj, Kragujevac, Kraljevo, Popina, Čačak, Leskovac… ima li kraja? Mesta na kojima smo masovno streljani i ubijani na najnehumanije načine u istoriji ratovanja. I? I naravno ništa. Srbi i dalje mozga nemaju. Gluvi.

1928. Arčibald Rajs je napisao malenu knjižicu Čujte Srbi, a kao da je juče, prekjuče pisao ili pre 5, 15 godina, 20. I šta su Srbi čuli? Muk. Tišina. Gluvi. “Da je nama samo hleba i igara.” O stradanjima Srba van sadašnje Srbije i pre i posle drugog svetskog rata, ništa neću da kažem. Srbi, tugo i sramoto.

I najžalosnije je što vrlo malo ljudi uopšte razume šta ja to hoću da vam kažem? Neću da vam crtam. Srbima ni crteži ne pomažu. Gluv narod, a tuga mi je što ne mogu da kažem i glup. Da je bar glup, pa i nekako. Nije glup, samo gluv na dobro i jadan što se pokorava.

 

Zemanta

Comments

comments