nasiljeJuče je u Skupštini grada Beograda bila održana tribina o vršnjačkom nasilju na kojoj smo prisustvovali Ivan i ja kao predstavnici roditelja dece odeljenja u koje idu Ana i Marko i želim da vam prenesem svoje utiske. U pitanju je opština Palilula, tj. škole koje pripadaju ovoj opštini. Bili su pozvani roditelji, prosvetni radnici ove beogradske opštine, kao i socijalni i policijski radnici.

Ovo je isključivo moje mišljenje, lični stav i zaključci koje sam donela o svemu što sam čula, a s obzirom da je ovo moje „mesto“, jedini sam urednik i ispričaću vam šta sam čula i šta nisam rekla, a htela sam. Nisam ništa rekla ne zato što ne umem, već da sam počela da pričam niko mi ne bi oduzeo onaj mikrofon. 🙂

Prva zamerka. Parafraziram ono što sam čula, jer nisam snimala i ne mogu vam preneti tačne reči, ne želim nikoga posebno da ističem ni u jednom smislu: „… Ovo je tribina koja neće biti ispraćena medijski, o ovome neće biti reči u pisanim medijima, na televiziji ili internetu, jer je usred izborne kampanje, pa smo odlučili da ne bude medijski ispraćena, da se ne bi ovo razumelo kao deo izborne kampanje… „

Međutim preko ovog bloga, a nadam se i preko društvenih mreža i naloga onih koji su bili prisutni, a bilo je ljudi u dve pune sale, ipak hoće na određeni načih, jer je na ovoj tribini „obrađivana“ najvažnija tema koja može i treba sve da nas interesuje, bez obzira da li imamo decu ili ne, da li smo stranački opredeljeni ili ne i smatram da niko ne treba da je vidi kao deo bilo čije kampanje ili deo nečije politike, jer to nije ni bila. Opet da naglasim da nikada nisam bila politički opredeljena, nisam ničiji član i neću biti. Tako da me se isključivo tiču deca i njihova prava.

Na početku tribine svi učesnici su se predstavili, a ja mogu da se izvinim, jer nisam zapamtila imena svih učesnika tribine, tako da neću nikog da izdvajam imenom i prezimenom da ne bih pogrešila. Uglavnom učesnici su bili predstavnici: Službe za socijalna pitanja, Sekretarijata za obrazovanje, predstavnik Uprave za visokotehnološki kriminal, Gradski odbornik opštine, predstavnik Kriminalističke uprave, kao i predstavnik za borbu protiv narkotika. Svako od njih je ispričao ponešto o oblasti kojom se bavi. Izneli su podatke koje poseduju i načine na koje se problemi koji se tiču vršnjačkog nasilja i uopšteno nasilja uglavnom rešavaju.

Od iznetih podataka jedino nisam znala da je Karaburma, „Mala Kolumbija“ kako je nazivaju, najugroženije naselje opštine Palilula što se tiče narkotika, pa samim tim i nasilja, jer jedno prouzrokuje drugo. Mada smatram da ni druga naselja nisu ništa manje ugrožena, kao i ceo Beograd što je, pa i Srbija.

Po statističkim podacima vršnjačko nasilje je smanjeno u odnosu na 2014. godinu, s tim što smatram da ti podaci i nisu baš „podaci sa terena“, u smislu da ljudi mnoge stvari više ne prijavljuju, jer su se nažalost navikli na razne oblike nasilja, pa mnoge stvari više i ne vide kao ozbiljno nasilje što ono svako jeste.

Sva deca su na određeni način ugrožena i uključena u vršnjačko nasilje. Podeljeni su u tri grupe: oni koji vrše nasilje (nasilnici), oni nad kojima se naselje vrši (žrtve) i oni koji su svedoci tog istog nasilja. Smatram da je vrlo mala granica da dete koje je žrtva vremenom postane nasilnik ili ono koje je svedok, iz straha takođe postane nasilnik u smislu, „Bolje da budem nasilnik nego da se to isto desi i meni.“

Najgore što može da se desi i što se nažalost često i dešava, u ovom „začaranom krugu“ je ćutanje o nasilju i ne preduzimanje ničega. Deca koja su nasilnici često imaju podršku u porodici, jer: „Nema šanse da će moje dete da učini nešto tako okrutno… Kako možete da optužujete mog Žiku da je uradio tako nešto… Moje dete je najbolje na svetu i vi ga bez razloga napadate… „ . Odbijanje roditelja da prihvate da su njihova „savršena“ deca spremna na bilo kakvo nasilje nad nekim drugim je najteži problem, jer onda se nema podrška roditelja da bi se to isto dete na bilo koji način popravilo i usmerilo na drugi put.

Umanjivanje težine počinjenog nasilništva prema drugima: „Ma deca su se samo šalila… Nije mislio ozbiljno kada mu je oteo užinu, novac, patike… Nije ga mnogo povredio… Pa samo mu je rekao ovo ili ono… „ samo čini da maleni nasilnici postanu veliki, a vremenom nastave dalje tim putem.

Razočarala me je činjenica da u uopšteno lošu situaciju koja se tiče nasilja u školama, nisu upućeni neki prosvetni radnici, koji su se kasnije javljali da izraze svoje zaprepašćenje i zahvalnost što su čuli koliko je loša situacija. Jedna učiteljica se javila i rekla da je u šoku posle onoga što je čula, a imala je podršku i odobravanje ljudi oko nje. Bolje da je ćutala, jer ništa pamento nije ni rekla, ni pitala.

„Gde ti živiš i koga čemu učiš, ako ne znaš da skoro u svim školama u Srbiji postoji veliki problem vršnjačkog nasilja, što verbalnog, što fizičkog, problem droge, kao i tehnološkog uznemiravanja, nasilja i maltretiranja među decom?“, najradije bih je pitala, ali nisam.

Visokotehnološki kriminal je u usponu, kao i njegovo suzbijanje. Tokom višegodišnje policijske akcije „Armagedon“, usmerene protiv dečje pornografije i pedofilije uhapšen je značajan broj pedofila i „sajber“ kriminalaca, slagaću vas da li je broj 150 ili 160. Istaknut je problem u vezi saradnje sa drugim zemljama u okruženju, ali nije posebno „obrađen“, tako da ne znam na šta se tačno odnosi.

Tokom daljeg toka tribine, uvidela sam još jedan po mom mišljenju vrlo značajan problem koji se tiče edukacije roditelja. Neki roditelji kao da odbijaju da se edukuju po pitanju tehnologije, pa je bilo par pitanja i traženja savate od policijskih službenika visokotehnološkog kriminala, kako sprečiti decu da otvaraju naloge na društvenim mrežama, što je po mom mišljenju apsurdno. To je kao da sam ustala i pitala: „Molim vas gospodine dajte mi savet kako da nateram dete da pere zube?“!!!

Ovo niko nije rekao, ali kao i uvek iznosim samo svoje mišljenje, koje sam spremna da branim. Glavni uzrok većine problema vršnjačkog nasilja je upravo odbijanje roditelja da prihvate odgovornost za svoju decu. U smislu: „Ne razumem se ja u to… Ne mogu da pratim šta deca rade, jer sam previše zauzet/a… Imam puno obaveza i posla… Dovoljno im se posvećujem, jer brinem šta će jesti, obući, kako će učiti… Nezaposlen/a sam, zabrinut, depresivan, dugujem, nemam sredstava za život… Puno zarađujem kupila/o sam im… „ i tome slično.

Problem nezaposlenosti ili nedovoljno plaćenog rada istih tih roditelja, ljudi koji rade od „jutra do sutra“, ne bi li toj istoj deci obezbedili osnovna sredstva za život, koji zanemaruju one osnovne potrebe dece, a to su pažnja i ljubav, zarad nekih drugih koje uopšte nisu bitne, je vrlo važan. S druge strane postoje roditelji koji vrlo dobro zarađuju, u mogućnosti su da svojoj deci pruže sve što požele, ali sa druge strane misle da je to dovoljno. Iz tog razloga i jedna i druga deca ostaju bez onog osnovnog što je najneophodnije, LJUBAV, PAŽNJA I POŠTOVANJE ličnosti dece. S toga ta ista deca ostaju zanemerana od svojih roditelja i u potrazi za onim osnovnim, „odlaze“ na sasvim suprotnu stranu, a to su nasilje, droga, kriminal… To je tako!

Vrlo kompleksna i komplikovana tema, ali opet ću naglasiti da je i jedna od najvažnijih. Sve je povezano i jedno ne funkcioniše bez drugog, pa bilo dobro ili loše.

Tokom tribine naveden je i problem smanjenja broja psihologa i pedagoga u školama, kao i nedovoljan broj radnih sati onih koji su zaposleni. Svi ćemo se složiti da za njih verovatno i ima najviše posla po našim školama, i umesto da ih ima više, oni otpuštaju i one zaposlene.

Javila se i gospođa koja se sva ponosna predstavila imenom prezimenom i titulom „predstavnik roditeljskog odbora škole te i te…  tu i tu…“ i smatra da je veliki problem zato što je narodna kuhinja koja deli besplatne obroke beskućnicima i ugroženom stanovništvu tu negde blizu škole, pa se tu okupljaju tačno je rekla: „čak i Romi“. Dotična „dama“ me je uvredila i naljutila kao roditelja koji svoju decu uči da treba pomagati drugima bez obzira kakvog su imovinskog stanja, obrazovanja, vere ili nacije i nije uzela u obzir da se tu hrane neki ljudi kojima je to jedini obrok u danu. Tu sam već počela da gubim strpljenje i bila spremna da izađem napolje, jer sam bila spremna da se svađam.

„Ti si predstavnik roditelja dece jednog odeljenja, jedne škole, a javno iznosiš rasističke stavove???“ Nije ni čudo što nam je ovako kako nam je, kada nas takvi predstavljaju.

Jedna druga „dama“ je kao rešenje problema dala predlog da se uvede policijski čas!!! Kako je rekla: „Možemo da uvedemo nešto kao policijski čas za maloletna lica i da uvedemo neku sličnu službu kao komunalne policajce koji će bez naoružanja da idu po gradu i sklanjaju decu sa ulice posle 22h.“

Aloooo „gospođa“! Znaš li ti da si ti kao roditelj zadužena i odgovorna za svoje dete?! Ako tvoje dete napravi glupost ti odgovaraš i ideš u zatvor. Zar da ti neka „služba“ sa ulice sklanja dete? Gde si ti kao roditelj? Šta ti radiš za to vreme dok ti se dete muva po ulici? Maloletno dete!!!

Najviše mi je tokom cele ove diskusije smetalo što roditelji svoju ličnu odgovornost žele da prebace na nekog drugog. Na policiju, na državu, na školu, na učitelje i nastavnike, na zakon, na ne znam šta i koga… Ne razumem, ali sam shvatila da smo svi ovako u globalu u ogromnom problemu. Nisu deca baš ništa kriva, pa ma kakvi nasilnici da postanu.

Veče pre tribine sam napisala tekst u sveščicu, 4-5 strana. Došlo mi. Prva rečenica je rešenje svega i svih problema. „NASILJE SE NAUČI U PORODICI!“ i istina je. Škola i društvo u kom se dete kreće jeste važan deo odrastanja i sazrevanja, ali onaj temelj koji dete ima ili nema u porodici je osnov svega. Porodica jeste osnovna društvena zajednica i kao takva osnov je celog društva. Kakva je porodica takvo je i celo društvo, takve su nam i institucije, a takva je i država. Ako krenemo unazad i ako pogledate kakva nam je država, možete da shvatite koliko je porodica ugrožena u Srbiji. Još malo, pa kao takva neće ni postojati.

Daleko od toga da smatram da sam neki savršen roditelj koji treba i ima prava da bilo kome drži bilo kakve pridike i daje savete o vaspitavanju dece. Samo sam roditelj koji pokušava da greši što manje, kao i svi ostali što čine, jer svako normalan svom detetu želi najbolje i trudi se na nivou svog stečenog znanja, iskustva, obrazovanja, čak i morala i etike koju ima, kao i na nivou svog ličnog stečenog vaspitanja u svojoj primarnoj porodici.

Ako krenemo od toga da svaki roditelj greši, treba da nađemo način i rešenje da što manje to činimo. Pitanje je samo ko greši više? Da li ja koja sam svojoj deci dala slobodu izbora od njihovih malih nogu, sa predočavanjem posledica i nenametljivim usmeravanjem šta je dobro, a šta ne (pisala sam o tome više puta ovo je tekst od pre 6 godina), zaintrigiram decu da misle o svojim postupcima i dala sam im priliku da uvide da sve što čine donosi posledice. Akcija – reakcija. U zavisnosti šta i kako rade, takva će biti i posledica po njih. „Ništa se ne mora, postoje stvari koje treba da se rade zato što će ti biti bolje, ti odluči.“

Da li više greši onaj roditelj koji strogo i uz određene principe, stroga pravila i propise koji bezuslovno moraju da se poštuju svojoj deci ne daje mogućnost izbora ili onaj roditelj koji svojoj deci apsolutno ispunjava sve želje i prohteve… Vreme će pokazati. Ta ista deca vrlo brzo odrastu i od „malih“ ljudi postaju odrasli.

Imam želju nekako da pomognem, jer mislim da mogu. Nisam sigurna na koji tačno način. Ne znam da li organizovati roditeljski sastanak, ili neku novu tribinu na nivou škole, organizovati se u neke manje grupe roditelja koji su spremni da se posvete ovoj temi i rešavanju problema koji se kao virus širi svuda. Sigurna sam da sami učitelji i nastavnici uz pomoć svih ostalih školskih radnika ne mogu sami i izolovani od roditelja i porodice u kojoj dete odrasta da doprinesu poboljšanja stanja.

Sport jeste rešenje, ali ako se osvrnemo i pogledamo kakvih sve trenera ima i kako se pojedini ophode prema deci, opet se vraćamo na početak. Beskrajni začarani krug. Roditelj odvede dete da nešto trenira, a tamo ga dočeka trener koji jedino želi da zaradi na toj deci. Lično iskustvo imam. Još ga i ponizi i uvredi, nasilje na očigled svih. Nisu svi takvi znam, ali ‘ajde da se nađemo nekako mi koji želimo da pomognemo i da stvarno učinimo nešto.

Mislim da mali koraci vode do velikih poduhvata, tako sam spremna da recimo organizujemo posetu sportskom aerodromu Lisičji Jarak, to mogu. Da deca vide avione, padobrance, zmajeve i ostale letilice, da možda neko od njih poželi da umesto da drugu udari čvrgu napravi maketu aviona ili kad poraste postane padobranac ili pilot. Da nauče da često život zavisi od prijatelja, da se prijatelji stiču i poštuju. Da se prijateljima ne udara čvrga.

Spremna sam da se drugoj deci posvetim kao svojoj, a posle svega što sam juče čula sigurna sam da za prave poduhvate nije potrebna nikakva naročita diploma sociologa, pedagoga, psihologa, učitelja… Treba imati osećaj, razumevanje, ljubav prema deci… Bila bih srećna da pomognem nekako nekome, možda nekom određeno, ne znam, pa ako pročitate ovo moje izlaganje i stavove i imate neku ideju,  zamolila bih vas da date svoje predloge.

Evo do kraja ovog svog izlaganja nisam imenom nikoga navela, ali postoji jedno ime koje zaslužuje da bude posebno izdvojeno, neću reći prezime. Neka njeno ime bude obeležje svih učiteljica koje su istinski, iskreno, stručno i sa velikom brižnošću posvećene našoj deci. Na našu veliku sreću ima ih i one su te koje nam pomažu da od naše dece napravimo ljude. To je naša učiteljica Rada.

Želim da se mnogo zahvalim učiteljici Radi koja je vanredna i izvanredna u svakom smislu. Ona je zaista neko ko roditeljima dece čija je učiteljica, bezrezervno i od srca pomaže u vaspitanju i učenju dece, što gradiva koje je neophodno da savladaju, što važnih životnih postulata. Žena koja ima razumevanja i koja je uvek spremna da pomogne deci kao i roditeljima. Koja je svesna kakva je situacija i njoj ovakva tribina nije potrebna da zna u kakvom okruženju deca odrastaju. Njena metodologija rada i pristup deci i roditeljima je takva da deci njenog odeljenja psiholozi ne trebaju. 🙂 Beskrajno i veliko HVALA.

0
Tribina - vršnjačko nasiljehttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2016/04/nasilje.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2016/04/nasilje-200x200.jpgCharolijaNaša dečurlijaNasilje u porodicideca,Opština Palilula,roditelji,tribina,vaspitanje,vaspitavanje,vršnjačko nasiljeJuče je u Skupštini grada Beograda bila održana tribina o vršnjačkom nasilju na kojoj smo prisustvovali Ivan i ja kao predstavnici roditelja dece odeljenja u koje idu Ana i Marko i želim da vam prenesem svoje utiske. U pitanju je opština Palilula, tj. škole koje pripadaju ovoj opštini. Bili...Don't give up!

Comments

comments