Ne spavam noćima k’o sova, ubih se od razmišljanja, a da me pita neko šta mislim ne bih umela da objasnim. “Malo mi se sve smučilo.” je rečenica koju sam isuviše često koristila, onako sama za sebe, šapatom, pa sam rešila da je izbacim iz upotrebe. Prosto nemam prava da se ništa bedačim, nikada. Ma ni za trenutak.

Svaki dan kada vodim dete u predškolsko posmatram majke, slušam o čemu pričaju, posmatram sa strane, ubacim po koju rečenicu. Neke u naručju nose jedno, drugo drže za ruku, treće se drži za njenu nogu, a neke još jedno nose u stomaku. U 12h u školicu, u 16h ista scena kada dođu po dete. Od 12 do 16 taman imaju vremena da spreme ručak, za decu, muža, svekra, svekrvu, devere, zaove, pičke materine. Da operu, ispeglaju, počiste, neke i rade, pa trče sa posla… Jebem ti život, kako te žene izdržavaju sve to?

A ja?

Sa druge strane sam potpuno sigurna da bi većina njih na mom mestu “zaradila Lazu”. One u stvari ni o čemu i ne razmišljaju. Najvažnije im je da su skuvale, oprale, ispeglale, odvele, dovele. Isključene. Mozak na leru.

Skoro evo, pa celih 5 godina kako sam većinu vremena sama, i mama i tata i baba i deda i stric i tetka i doktor i lektor i kolektor i finansijski direktor i logoped i kuvar i čuvar i moler i stolar i električar i automehaničar i medicinska sestra i hirurg i vozač i veterinar i pedagog i psiholog i radnik i pravnik i vodoinstalater i vlasnik i suvlasnik i sekretarica i roditelj i dete i klovn i glumac i pisac i borac i kurac i palac… Zašto bi mi onda bilo žao onih žena koje su isključene iz svog života? O kojima neko drugi misli sve, a na njima je samo da brinu o dvoje, troje dece? Ivana budalo!

I one i ja smo same birale i napravile svoj život onako kako smo najbolje umele. Samo što su one kada su se udale, pristale da budu samo supruge, majke i snajke, a ja sam pristala da budem sve. Samo da smo svi živi i zdravi i neka moj najveći problem bude i ostane to što mi se treska auto s vremena na vreme.  Samo da nikad više ne idem po bolnicama. Umem da čekam neko bolje vreme za nas, nadam se da će se sav moj trud i rad jednog dana pokazati kroz našu decu. 

Kakva sam to majka? Moja deca su od najmanjih nogu učena da ne smeju biti grubi jedni prema drugima ili prema sebi, ali zato mogu da ižvrljaju zid za šta će dobiti samo usmenu pridiku i “no, no…”. Zbog ovoga ćete, ako ikada kod nas dođete, da vidite ižvrljan zid i njih dvoje ili troje u zagrljaju.

Kad pozvonite na vrata, budite sigurni da će vas sve tri glavice dočekati, kako vire. Da će vam svako od njih pružiti ruku da se pozdravite. Ako ste baš gotivan lik, možete očekivati i da će vam sesti u krilo. Ako vičete dok govorite, budite sigurni da vam neće prići. U njihovim životima samo jedna osoba ima pravo da ponekad viče, bez posledica i po njih i po nju. Njihova mama.

Ako ste moje dete bez ikakvih problema možete da se probudite 5-6, 15 puta tokom noći i da zanovetate. “Hoću piškim.”, “Daj vodu.”, “Taći, taći, Mako.” (kaki Marko), a onda se samo smejete i zezate, “neće taći, Mako zeza…”. “Daj piš, meko.” (piš je obična bela bebinjska pelena sa kojom Marko spava, meko je mleko).

Možete i da me probudite u 7 i dignete iz kreveta da vam nađem šta ćete da obučete za školu, jer sinoć ste zaboravili da ćete ujutru uopšte da se obučete.  Možete da budete Ana i da iz kreveca bacate flašicu i tražite da vam je dodam, onoliko puta koliko vam je zanimljivo ili dok mama ima živaca…. a ima ih za takve zajebancije. Ma svašta nešto možete ako ste moje dete, a ono što ne možete, e to ne možete i tačka, pa makar i da hoćete da crknete od muke.

Ako ste moje dete možete biti sigurni da ću vas tokom dana poljubiti kad ujutru ustanete ili kad ustanem, da ću vas poljubiti kad ste dobri i uradite nešto lepo i dobro, da ću vas poljubiti i ako uradite nešto loše, ali kažete “izini  mama…”, da ću vas poljubiti kad izlazite iz kuće, kad ulazite u kuću, ma kad samo prođem pored vas.  Svaki put kad izlazite iz kuće rećiću vam “…lepo se provedi”.

Ako ste moje dete sigurno ćete tokom dana bar jednom čuti, onako na uvce, “volim te najviše na svetu, najbolji/a si i niko nije kao ti”, “najlepša/i si, dušo moja”. S obzirom da ih je troje, svako od njih ima svojih “5” minuta dnevno za ovakve izjave, a da niko drugi ne čuje i da to bude samo naše. Smatram da svako od njih treba sve to da zna, onako samo za sebe, odvojeno od svega drugog što se dešava oko nas i svih drugih koji nas okružuju. Tako rastemo.

Da se vratim na početak. I nije mi se smučilo, uživam u svakom danu, jer tako treba da bude. Razdvojenost me je prisilila da budem “sve”, ali sam sigurna da će onaj koga čekamo znati da nas voli baš ovakve, jer mi njega volimo najviše na svetu. On zna šta ima i za nas dolaze lepši dani, jer ćemo umeti da budemo dobra deca i slobodni ljudi. Šta je 5 godina naspram celog života?

1+
Malo mi se sve smučilo. E baš nije, ima da bude onako kako ja hoću!http://www.charolija.com/wp-content/uploads/2014/02/supruga-snajka-majka.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2014/02/supruga-snajka-majka-200x200.jpgCharolijaNaša dečurlijaŠtrajk protiv same sebeima da bude onako kako ja hoću!,Malo mi se sve smučilo. E baš nijeNe spavam noćima k'o sova, ubih se od razmišljanja, a da me pita neko šta mislim ne bih umela da objasnim. 'Malo mi se sve smučilo.' je rečenica koju sam isuviše često koristila, onako sama za sebe, šapatom, pa sam rešila da je izbacim iz upotrebe. Prosto nemam prava...Don't give up!

Comments

comments