Neki dan mi došlo da rodim još jedno dete. Ivan mi rek’o: “Ti si luda, beži tamo!” i pobeg’o. Posle kad sam promislila malo, u pravu je čovek. Srećom mu nije došlo da ima još jedno dete u isto vreme kad i meni, inače bi stvarno postali teška “socijala” bez socijalne pomoći, a u Srbiji smo uglavnom svi na nivou prosjaka iz ’74. tako da vam je jasno šta sam htela da kažem. Ako vam nije jasno, nije ni važno.

Nije fora samo napraviti i roditi dete, treba to i odgajati i nahraniti i obući i izvesti na put i vaspitati i školovati i pri tom ostati normalan i još svašta nešto treba. Kad rekoh školovati, krenuli smo u školu. Tri đaka prvaka.

Sad ću malo da kopam po draftu:

18. avgust 2014.

“Kao i svih ranijih i prošlog septembra kada su deca krenula u školu, roditelji, babe, dede i ostala rodbina su na sva zvona čestitali svojim đacima prvacima, pravili im torte, kupovali poklone, neki plakali od sreće, ma sreći nigde kraja, a ja sam se čudila. Dobro se sećam da sam tvitnula nešto ovako: “Čemu sva ta “histerija” oko đaka prvaka?”.

Ove godine mi imamo čak tri đaka prvaka, dva osnovca i jednog srednjoškolca. Krećemo u neke nove pobede i poraze. Imamo još dve nedelje do tada, a ja i dalje ne vidim nijedan razlog da se svemu tome radujem. Škola nije kao što je nekad bila, tako da je po meni mešavina moranja i nade da će deca imati sreće. Daleko od toga da se plašim obaveza i njihovih i svojih, već jednostavno ne verujem u sistem vrednosti koji vlada u našem društvu, a kako se pokazalo taj sistem vrednosti je u našem obrazovnom sistemu daleko od dobrog.

Meni kao roditelju preostaje da se iskreno nadam da će se dobro snaći, da će se dobro uklopiti, da će umeti “da plivaju” i da sav onaj “posao” što se tiče vaspitanja, koji smo do sada “odradili” kod kuće, neće biti uzaludan. Ne želim da mi bilo ko na silu menja decu. Želim da se oni sami menjaju, onako kako oni žele, onako kako im donose iskustva i iskušenja. Sve što treba svako od njih je naučio do svoje šeste godine. Pre svega ono najvažnije, razvili smo međusobno poverenje i poštovanje. I daću sve od sebe da tako ostane zauvek. Ne brinem, ali znam da ću tog 1. septembra crći od muke.”

Očigledno nisam crkla od muke. Prosto idemo u školu. Maleni već od 14. oktobra idu sami i sami se vraćaju. Jovana je napunila 15. godina i takvo dete bih poželela svakom prijatelju. Nije što je moja, a možda i jeste takva baš zato što jeste moja. Verovatno da je nečija druga, bila bi potpuno drugačija. Ovako, nekako sve više vidim da nisam pogrešila u vaspitanju i tako tome. Sve manje obaveza imam i sve mi se čini da sam sve bespotrebnija. Valjda mi je zato i došlo da rodim još jedno dete.

Nego čemu ovakav naslov posta?

5. okrobra jedna mala je donela neko kučence tu dole ispred zgrade, igrala se sa njim dok nije pao mrak, a onda pošto nije smela kući da ga odnese, ostavila ga u žbunju. Ana i Marko su došli uplakani kući. “Joj mama ono će da umre od hladnoće! Cvili, plače, skiči, nema ko da mu pomogne. Idi ga donesi!”,”Ma neće da umre. Ne možemo mi svako kuče koje nema gde, kući da donesemo.” i tako ja filozofiram, a nije mi svejedno, volela bih da budem nekako sigurna da im istinu govorim. Neizmerno je bilo hladno tih dana. Umirim decu nekom pričom.

Kad ono! Ivan i Jovana ulaze u stan, odmah odlaze u kupatilo i viču: “Maaaamaaaa!”. Pomislim neko je ugazio u govno, pa treba prati. Uđem u kupatilo, a ono u kadi najmanje, najnabuvarenije, najgrđe, nešto malo, što  tek pomalo na kuče liči, gleda me iz kade. Buljave neke očurde se uperile u mene. “Neka ga mama da prenoći, hladno je umreće napolju.”, a ne znaju da sam se na prvi pogled zaljubila u teIMG_0268 IMG_0270 IMG_0280 IMG_0281 IMG_0285 IMG_0297 IMG_0302 IMG_0340 IMG_0341 IMG_0367 IMG_0376 IMG_0377 IMG_0383 IMG_0389 IMG_0400 IMG_0404 IMG_0417 IMG_0438 IMG_0447 IMG_0455 IMG_0456 IMG_0470 IMG_0526 IMG_0527 IMG_0533 IMG_9087 IMG_9099 IMG_9100 IMG_9104 IMG_9110 IMG_9111 IMG_9116 IMG_9118 IMG_9120 IMG_9122 IMG_9169 IMG_9180 IMG_9720 IMG_9769 IMG_9774 IMG_9784 IMG_9785 IMG_9795 IMG_9816 IMG_9833 IMG_9837 IMG_9853 IMG_9937 oči.

Manje kuče sa više buva sigurno niko nikada nigde nije video. To bre nisu bile buve, to je bila invazija gamadi na maleno telo. Sve ih isteram iz kupatila, naprašim je, pa onda ručno, jednu po jednu. Okupam je. Onako mokra više liči na pacova nego na psa. Osušim je, pa naprašim još jednom, pa je osušim opet. Šokirana potpuno, buljooka, sigurna da joj je životu kraj. Prigrlim je uz sebe i tako se skontamo.

Prvo smo tražili nekog da je poklonimo, ali niko neće kuče. Dan za dan, noć po noć. “Mama voliš li je?”, “Ne volim je, šta će nam… bla bla… “. I tako koliko je nisam volela, uvalila mi se u krevet i spava sa mnom. Srce maleno.

Nisam na putu da rodim još jedno dete, ali eto imamo još jednu kucu. Edi je u početku malo bio u čudu, jer je ona šašavulja jedna, pa samo skače, trči, jurca… da ne laje pomislio bi čovek da je neka mešavina između mačke i gremlina. Kolika je Edi dobrica, svakodnevno ga spašavam da mu ne pojede uši, a i on je sada voli, pa se igra sa njom. Frca ljubav na sve strane.

Kad smo je vakcinisali definitivno je postala naša. Moja. Ja sam joj gazdarica, a kakva gazdarica takvo i kuče. Pošto joj je Edi glavni usvojitelj velikodušno joj je dao svoje prezime, pošto je osma i pošto se odaziva samo na visoko EJ!, tako je i dobila ime, a mi Ejti Mocca House.

I tako malo o školi, malo o psima, malo o životu.

Ponovo se potvrđuje ona stara izreka “Rodi me majko srećnog, pa me i na đubre baci.”… Ejti se srećna rodila.

2+
Ejti... ime osmog člana naše porodicehttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2014/12/IMG_02811.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2014/12/IMG_02811-200x200.jpgCharolijaEdi Mocca House - Labrador RetriverIstorija jednog životaNaša dečurlijaUpoznajte sebe razumite drugedeca,labrador,mešanci,prvi razred,psi,škola,sreća,životNeki dan mi došlo da rodim još jedno dete. Ivan mi rek'o: 'Ti si luda, beži tamo!' i pobeg'o. Posle kad sam promislila malo, u pravu je čovek. Srećom mu nije došlo da ima još jedno dete u isto vreme kad i meni, inače bi stvarno postali teška 'socijala'...Don't give up!

Comments

comments