Spavam jutros, sanjam neke lepe snove, a onda buđenje odavno ne tako lepo i slatko. Otvaraju se vrata od sobe, a ja spavam kao zec, tako da nije teško probuditi me.

Ana (4) – Mama odoh ja na sastanak.

Ja – A? (iz najdubljeg sna) – pogledam je, ona obučena, očešljana, zamirisala mi sobu kad je ušla, umila se, sredila, namirisala… jao kako je lepa moja dušica.

Ana – Odoh na sastanak sa Džonijem.

Ja – Gde ćeš bre?… Sine zar nije rano za sastanak?

Ana – Nije rano! Džoni i ja imamo sastanak u 10 kod mesare, ali ja već kasnim neko vreme. Ne znam tačno koliko. Žurim!

Ja – Mila stani da ti nešto kažem.

Ana – Šta?

Ja – Neka ide Jovana (12) sa tobom, ipak je rano za izlaske, možda Džoni ne dođe. (da se duša moja ne razočara ako se Džoni uspavao).

Ana – Nema veze ako ne dođe, ja idem da vidim hoće li doći, ako ne dođe, mora da je zbog kiše. ‘Ajde Joko spremi se i idemo, već kasnim.

Ja – Dobro srećo, lep provod ti želim.

Ana – Ma kakav provod mama, idem samo da vidim hoće li doći. Rano je još.

“Rano je još”, odoše njih dve na prvi Anin sastanak sa Džonijem, a ja onako pospana ostadoh da mislim da li je mislila da je rano ili “rano”? Blagoslovena sam.

Zemanta

Comments

comments