72 posta u draftu čuči i čeka, pa se pitam što? Zato što smatram da ima sve manje ljudi u Srbiji koji bilo šta čitaju, a još manje razumeju. U stvari u Srbiji je sve manje LJUDI. Uglavnom preživljavači i nasuprot njih su lopovi i prevaranti.

Najvažnija je fora da li je neko postavio sliku na Fejsu i da li je lepo “ispao”. Meni se iskreno sve to mnogo zgadilo. Ne samo to sa Fejsom i slikama, nego su ljudi postali toliko apatični, da bih prosto mogla da kažem da ću sutra izvršiti ubistvo tog i tog čoveka, a niko ne bi reagovao, čak bi me taj najavljeni sačekao na dogovorenom mestu i rekao: “Molim te reši me ovih muka, ja više ne mogu, a ne umem sam da se rešim ove muke od života.”

Boli me dupe ko je gde bio i šta je jeo tamo gde je bio. Boli me dupe gde je ko šta rekao. Boli me dupe kako povećati posetu nekog sajta i kako izreklamirati proizvod. Jebite se profiteri i dokoni kurca pušači.

…

Kada mi se mnogo smuči, pa ma kako i koliko mi ovde krenulo na bolje, čitam. Neke pročitane i nepročitane knjige i poneki blog. Nemam živaca više da čitam gomilu blogova, jer se samo izbedačim još više, čitam malo, ali odabrano.

Čitam, mislim, ponešto naškrabam i ostajem usredsređena na neke više ciljeve. Izbegavam vesti, crne hronike, tekstove o tome kako “dovući” čitaoce na blog, kako nešto izreklamirati, kako biti uspešan u nečemu, koga su uhapsili, koga će da uhapse. Živim svoj život, izbegavajući sve. Pravim se luda.

Kad mi se baš nešto mnogo zgadi, onda sklopim laptop dam ga Ivanu u ruke i kažem: “nemoj slučajno da si mi ga dao, pa ma koliko se ja busala da mi ga vratiš.” Onda psujem, vičem, jebem mater tom nekom tamo, pričam, trtljam, ispraznim se ko čovek.

Ne zato što je mene nešto briga šta će ko da pomisli i kaže na neko moje razmišljanje, nego bre nisam ja dužna nikoga da osvešćujem u vezi bilo čega. Nisam ja neka socijalna ustanova, tj. moj blog nije dobrotvorno društvo, tešitelj i izumitelj tople vode.

…

Kako bre neko može, ko je posle završene srednje škole sa 18-19 godina, ko je imao obezbeđen posao, dobru platu, mogućnost napredovanja, usavršavanja i daljeg školovanja, da me razume???

Kako neko kome je bilo normalno da od svoje ušteđevine, koja je bila, “odvojiti od plate deo svakog meseca”, i kupiti auto za par meseci da skonta o čemu ja to pričam???

Kako neko kome je “Bogom dato”, da posle određenog broja godina, radnog staža, “vrednog i predanog rada”, dobije stan od preduzeća do svoje 32-35 godine života, da me razume???

Kako neko ko je ćutao, jer mu je bilo dobro, može da razume mene koja lajem, jer mi nije dobro i verovatno neće biti bolje u ovoj zemlji, ovde i sada, dok sam još uvek mlada??? NE MOŽE

Ne može da razume ni neko ko nije živeo u to neko “dobro, zlatno doba”, nego doživeo neki “napredak” kasnije? Ne razume, jer je neko u to “zlatno doba” sve smislio za njega, pa mu napravio da mu bude dobro sada.

…

Ostalo mi je da se radujem svojoj porodici, svojim prijateljima, ljudima sa kojima još uvek mogu da razgovaram, makar ih juče upoznala, jer sve je manje ljudi sa kojima se može razmeniti i najobičnije “dobar dan”, tako da se “visokoumni” razgovori uglavnom završe sa slavljem. Buklavno. Radujem se ko malo dete čokoladi. Istomišljenici se uvek nađu, pa ma koliko nas malo ostalo.

Iskreno se radujem tuđim uspesima, a jedini pravi uspeh je otići odavde, pa kada čujem da se Srđan sa ženom i detetom iselio na Kipar, ne zavidim nego se radujem od srca. “Uživaj komšija”, a kad pita “kako smo komšije”, kažem “nismo još uvek, ali ćemo uskoro biti, pa u ma koji kiparski gradić se mi smestili kada dođemo, bićemo komšije”. Mala je to zemlja, ali meni velikaaaaa. Selim se ja odavno, ali je činjenica da ću otići i ostaviti srpska sela i gradove onima koji su spremniji od mene da ih očuvaju budućim generacijama.

Spremna sam ja i da ostanem, ali nisam spremna da pravim zidove i naoružavam familiju. objašnjavam deci šta je spid i šta je cigla. NEĆU BRE!!! Ipak sam spremnija da odem, nego da ostanem i volim Srbiju. Jebi se bre. Šta si ti meni dala, kurvo jedna?

…

Radujem se pomirenjima. Umem i uvek ću umeti da ostanem čovek i da na sve ljudske gluposti koje su mi učinili i povredili me da odgovorim oproštajem, bez obzira koliko je ozbiljno bilo. Prećutnim oproštajem, jer i izvinjenje je bilo uvijeno. Nije bilo “Izvini”, pa nije bilo ni “U redu je”.

Šta ima ja tu da ti opraštam, nego se javim na telefon i tvoje nespretno izvinjenje shvatim krajnje ozbiljno i ako se u našem 45 minutnom razgovoru nigde ne provuče reč “Izvini”. Ma neću da živim milion godina, ma ni 80 da bih ljude koji me se sete terala od sebe. Tada su pale teške uvrede. Pa šta? Mene i onako malo njih razume, ali ti razumeš, pa ma koliko ti ne bilo pravo što sam takva kakva jesam. Za 45 minuta si mi ispričao sve što ti se desilo u poslednja 3 meseca. Na moju radost mi pričaš. Pa gde će čovek lepše izvinjenje za glupe uvrede. Hvala ti zaista.

Važno je da si u sebi našao to nešto ljudsko i divno da me pozoveš posle ta 3 meseca. Koliko ti je samo trebalo hrabrosti da me pozoveš? Ja to umem da ispoštujem. Nisam zlopamtilo. Znači da si razmišljao, da te je bolelo, da si  se na kraju stisao i rekao sebi “E sad ću da je pozovem.” Cenim i poštujem, to je toliko ljudski, za poštovanje, krajnje. Koliko mi je uopšte toliko važnih i bliskih ljudi? Hvala ti. Neizmerno ti hvala i znaj da te još više cenim i da sve te tada izrečene reči svrstavam u nesporazum. Zaista ne umem da razlučim šta je veća i lepša ljudska osobina umeti izviniti se ili oprostiti? Krv nije voda. Razumemo se.

…

I tako, hoće li sada ovaj post biti 73 u draftu? Neće. I onako više ljudi ništa ne razumeju. Mogu da pišem šta god hoću, kao nekada u svesku, bez brige da ću nekog nešto uvrediti ili da neko neće razumeti. Preko 1 000 000 ljudi je za 5 godina nešto pročitalo na ovom blogu, pa makar i da je to bio samo naslov nekog posta. Svrha postoji, pa ma koja da je, dobra je. Sve iz dobre namere što se radi, može samo dobro da donese.

Zemanta

Comments

comments