Svako od nas, članova ljudske populacije, kad tad u životu, dođe do saznanja da je život jedna velika zajebancija. Dobro jeste život zajeban, ali preživi se svašta, pa čovek ojača. I taman nekako dođeš u neku fazu, kada misliš da si naučio većinu toga, da više niko i ništa ne može da te povredi, svašta si prošao, video, “samo da je života i zdravlja”, desi se nešto što te pomeri iz temelja, kao najnaivnijeg tinejdžera.

Šta čovek može da uradi kada sazna da je neko ko mu je drag i blizak, lažov? Ne ono, malkice, nego patološka lažovčina. Iz laži u laž, pa kada ga uhvatiš u jednoj, on od te jedne napravi još pet? Ne možeš da okreneš leđa i odeš, ipak je to neko do koga vam je stalo na određen način, a sa druge strane se osećaš povređen i razočaran.

Na tu osobu gledam kao na nekog kome je potrebna pomoć. Nisam čak ni ljuta, samo sam neizmerno tužna. Boli me, bre.  Mislim da je patološkog lažova teško “izlečiti”, skoro nemoguće, kao i kleptomana, recimo.

U meni živi mali detektiv, koji ima svoj detektor laži i kada me neko laže, taj detektor toliko zapišti i zaječi, da ne postoji šansa da ga ignorišem. Tada mali detektiv kreće u akciju, za čas posla nađe činjenice, dokaze i motiv. U slučaju koji me trenutno muči, ne vidim motiv i to je ono što boli toliko. Kada nađem motiv, mogu da tražim i opravdanje za lažova, a u ovom slučaju motiv izostaje. Šta činiti?

Čime sam to zaslužila? Imam li razloga da preispitujem sebe? Ljudi ponekad lažu da bi poštedeli osobu do koje im je stalo. Sa druge strane, ta me osoba ne bi lagala da joj je stalo do mene. Čega sam pošteđena? Baš ničega, povređena sam, razočarana i najtužnije će biti ako postanem ravnodušna. To bi značilo “boli me dupe” za lažova.

Najveći problem koji možete imati sa patološkim lažovom su njegovi izgovori. Daće sve od sebe da njegova laž, ne izgleda kao laž, već  kao “nešto što vam je rekao”, “nešto što je povezano sa onim”, “takođe je povezano i sa ovim”, “tripuješ…ma šta sam slagao?…rekao sam ti da…”. Nijedna laž na ovom svetu ne može da boli, kao činjenica da vas neko pravi ludim.

Kada ga pritisnete, počeće da viče, da odbija da razgovara, na svoju laž će da doda još više laži, samo da se opravda, “opere”. Pokušaće i vas da okrivi, ali neće priznati da je slagao, pa makar na kraju morao i fizički da vas napadne.

Neutešna sam, očajna je možda prejaka reč, ali zavisi šta je za koga očaj. Najgore od najgoreg je što ćete izgubiti poverenje u tu osobu i što će sve ono što je prava, čista istina, postati znak pitanja. Strah me je da će crv sumnje koji se rodio, pojesti sve ono što je vredelo.

Laž boli u 35-toj kao i kada imate 15 godina… I kako pomoći lažovu, do kojeg vam je stalo, da prestane da lažima osvaja svet. Boli, majku mu jebem! Nemam ideju.

0
http://www.charolija.com/wp-content/uploads/2009/12/Lies.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2009/12/Lies-200x177.jpgCharolijaIstorija jednog životaPsihologijalaž,lažov,lečenje lažova,patološki lažovSvako od nas, članova ljudske populacije, kad tad u životu, dođe do saznanja da je život jedna velika zajebancija. Dobro jeste život zajeban, ali preživi se svašta, pa čovek ojača. I taman nekako dođeš u neku fazu, kada misliš da si naučio većinu toga, da više niko i ništa...Don't give up!

Comments

comments