Da kažem i ja koju reč posle duže vremena. Samo sam uradila ono što si uporno tražio od mene. Sve sam od sebe dala da ne dođe do toga. Da ne odem! Trpela sve tvoje uvrede, napade, šamare, udarce, čvoruge posred čela, puklu usnu, oteklu bradu, šutiranja, jastuk na glavi kojim si me gušio, udarce u bubrege i stomak, slomljena rebra, plavo oko, drugo plavo oko… svašta nešto. Ne mesec i dva, već godinama. Hoćeš da kažeš da lažem? Od ničega sam pravila ljubav. Od jedne salame pravila tri sendviča da deci zavaram glad. Kad nikog nije bilo da te pogleda bila uz tebe. Kad niko nije verovao u tebe ja jesam. Kad su te svi ostavljali bila sam uz tebe. Verovala u tebe. Držala te u životu. Bukvalno. Potpuno luda s obzirom da sam sve to opraštala i ostajala. Da sačuvam porodicu, da sačuvam nas. Nisi hteo. Dosta je bilo.

“Tata će da ubije mamu, mama ide na groblje, tata ide u zatvor, a vi idete u dom.!” Da pustim to u etar? Ili hoćeš neka tvoja priznanja? Ej… ja to neću. Ja sam čovek, a ti si sve ono što si ljut na ceo svet oko sebe, iskaljivao na meni. 

Uzeo mi ličnu kartu, dozvolu, radnu knjižicu, išao kod ljudi gde sam trebala da počnem da radim, da me ispljuješ i predstaviš sebe kao gospodina i mučenika, predstavljaš se kao ja, pričaš sa ljudima u moje ime. Oteo si mi decu i onda dao sve od sebe da ih okreneš protiv mene. Uspeo si i to, ali si i dalje poražen! U svojoj nemoći si protiv mene iskoristio svaku rečenicu koju sam ikada izgovorila ili napisala.

Nemam uopšte nijedan jedini razlog, a ni potrebu da bilo kome, bilo šta objašnjavam. Nemam potrebu da se branim ni od koga i ni od čega. Niti od tebe, niti od sistema, niti od onoga što si deci našoj rođenoj “nabio” u glavu. Eto samo stojim. Nisam pala i neću. Prekrstim ruke i odbijam da uzmem nož koji si mi stavljao u ruku, a ja ga bacim kroz prozor, dok ti potpuno “normalan” kažeš detetu: “Siđi Miko dole u dvorište donesi onaj nož tati.”. Ili onu slomljenu flašu koju si mi stavljao pod grlo ili ono kada si obio vrata, isterao decu da ne gledaju kako pokušavaš da me siluješ. Ne bojim se. Ni rak me nije pobedio i neće. Boriću se dok budem mogla da stojim, a kad padnem? Kad padnem podići ću se opet. Patetika? Nije prijatelju. Nećeš me naterati da ti se pridružim u tvojoj bolesnoj igrariji. Ti ZNAŠ da nisi u pravu, ti ZNAŠ da si pogrešio, ti ZNAŠ da si me izgubio. Hoćeš stvarno sa mnom na sud? Ja neću. 

Ja ću i dalje da prekrstim ruke i pustim te da uradiš baš sve što si zamislio. Nisam te nikada prijavila. I onda kada me je onaj inspektor molio da potpišem, da ležiš 48 sati, nisam. Rekla sam da ja protiv slabijih od sebe ne idem i neću. Ti samo udri. Sigurna sam da umeš i bolje. Ne bojim se.

Može samo čekić u čelo da me dokusuri, sve ostalo je život koji treba da se živi. Samo još čekić da uzmeš, jer ona gvozdena palica mi je samo masnice napravila. Trebao si u glavu, ne po telu i rukama. U glavu burazeru, jedno pet, šest puta, pa udri. Tako psihopate rade. 

Nemam razloga da se pravdam, zato mi i ne pada na pamet da vršljam po internetu kao ti što radiš, viberu, fb, porukama, pa da dokazujem bilo šta. To je tvoja potreba. Potreba da sebi objasniš da si pojeo najveće govno u životu. Staviš sliku mog golog dupeta, na MOJ blog, moje sise na Tviter? Moje golo dupe i sise su bili samo za tvoje oči dok sam te svako jutro četiri meseca budila u 2:15 dok si bio u Avganistanu, pa da imaš šta lepo da pogledaš. Oterao si me od sebe, zauvek. Sećaš se kako ja na sve to gledam? Sve su to samo nule i jedinice. Samo je pitanje ko je nula, a ko jedinica. Ja sam srećo moja, osmica, a šta si ti?

Nisam te nikada prevarila. Baš nikada! Ti to ZNAŠ.  Mogu te tvoje špijunske službe da me stave na bilo koji poligraf. Nisam. Ti znaš da ja nisam nikakav alkoholičar, kurvetina, narkoman, ludak… Ti ZNAŠ da nisam, ali u svoj svojoj nemoći ti drugo ne umeš. Nisi smeo decu i mene da ostaviš nasamo ni 10 minuta, jer nama više i ne treba, da im oči otvorim. Znaš da grešiš, znaš da sam ja ta koja ih je sve naučila. Znaš da ne plaču zbog mene, nego zbog tebe. Ubedio si ih u neke svoje izmišljene priče. Kako ti samo nije žao? Kako ti samo nije žao da im uzmeš onu koju od kada su oči otvorili najviše vole i jedina je koja ume sve sa njima?

Kažeš naći ćeš lepšu, mlađu, pametniju, bolju… plavušicu. Mada su plavuše ustvari uvek bile samo tvoja želja, uvek su u pitanju bile brinete ili crnkinje. Da li zaista misliš da posle mene možeš da voliš neku plavušicu? Zar zaista misliš da posle svega što si meni uradio može bilo koja žena da te učini srećnim. Nisu žene glupe kao što ti misliš da jesu, pa makar bile i mlade plavušice.

Idi brate moj po policijama, po centrima za socijalni, po pičkim materinama. Idi bre još jednom se učlani u partiju, idi lično tamo, traži “pravdu”. Ja neću. Ja ću samo da stojim dok budem mogla. A mogu mnogo. Prekrstim ruke i čekam udarac. Nikada ženu neću da udarim, i nikada slabije od sebe. Ti biraj koji si.

Šta kažeš, žena ti je alkoholičar, narkoman, kurvetina, stvor, glupača, budala… Dobro. Neka je, ali je nikada više nećeš imati. Šta će tebi takva žena? Ti gospodin čovek, a da pored tebe bude neka nepodobna.

Onog dana kada sam se iselila na kraju sam iznela i plavu zavesu i šešir. Dom mi je tamo gde okačim šešir i plavu zavesu i ostavim četkicu u kupatilu, pa makar to bilo i roditeljsko kupatilo. Ja bar imam roditelje, a ti… Ne možeš mi oduzeti ono što mi je pod srcem raslo, zato nam nijednom od 26. jula nisi dozvolio da ostanemo nasamo. Znaš da su to pre svega MOJA deca. Od tebe šta su naučili, naučili su od 26. jula, pa do danas. Dobro si ih naučio. Da mrze svoju majku, jer najbolje znam kako je to slušati te svaki dan, jedno isto. Razumem ih i ne zameram im nijednu ružnu reč koju su mi ikada rekli. Pa tebi su poverovali i oni koji su imali po tri diplome fakulteta onda kada si ih najviše lagao. Ti drugačije i ne umeš.

Hoćeš decu da ti dam na papiru. Hoćeš da mi zabraniš pristup deci i tebi. Hoćeš da ti plaćam alimentaciju. Isto kao što si ti plaćao za svoje prvo dete godinama? Ironija. Hoćeš Bog te pita šta sve nećeš… ali ima jedna stvar koju si zaboravio. Samo jednom si trebao da me zagrliš onda kada si krenuo u Banja Luku na takmičenje. Možda sada ne bi bilo svega ovoga? Možda bi Ivana nastavila da trpi tvoje ludilo? “Evo ti 240 dinara za cigare, za ostalo se obrati Ljilji.” Tog jutra si me definitivno izgubio. Sve kasnije je bilo samo potvrda.

Kome bre da se obratim? Ženi koja rođenog sina ne može očima da gleda? Muko moja, žao mi te je, jer nisam ja izgubila prijatelja, jer da si mi bio prijatelj držali bi se zajedno. Ti si izgubio baš SVE što si ikada mogao da imaš, jer ništa drugo nikada nisi ni imao sem mene. Sada ne daš Anu i Marka, a ne znaš šta ćeš. Nije život par koraka. To su moja deca i shvatiće jednom. Ja sam potpuno nebitna u svemu tome. 

Moja deca su MOJA deca. Jedva si im godine rođenja zapamtio. Za datume ti je trebalo malo više ili možda još uvek ne znaš?

Znaš ti ko su sve moja deca. Nisam ih sve rodila, ali to su moja deca za koju ću uvek sve da učinim i dam. I ne brini neće njihove majke da me ošišaju, jer njihovu decu gledam kao svoju. Znaju žene da ste vi muškarci i očevi uglavnom samo “deset minuta” najviše, a da mi treba za tu našu decu da se držimo zajedno. 

Kažeš da su tvoja jutra srećna, topla, nasmejana, verovatno i jesu, ali ti u njima ne umeš da uživaš, jer jedino do čega je tebi stvarno stalo sam ja, a mene nemaš i nikada me više imati nećeš. Ponekad se i u ogledalu valjda pogledaš? I šta vidiš? Nekog ko nije čuo, nije video, nije imao obzira na sve moje molbe i suze: „Nemoj me terati od sebe, jednom kad odem nikada ti se više neću vratiti.“ NISI ČUO!

Ostaneš tako sam kad moja deca odu u školu, kada izađu napolje, kada spavaju. Ti ne možeš da spavaš, budiš se noću, tražiš me po krevetu, tražiš plavu zavesu na prozoru. Pogledaš decu, pse, čitaš moje tekstove, seciraš ih, gledaš slike, slušaš muziku, tražiš „dokaze“! Ideš okolo pljuješ po meni, tražiš podršku i odobravanje okoline. Tražiš samo sažaljenje. Jadnici od sažaljenja žive.

Ukrao si mi decu, psa, mejl, naloge na mrežama, obrisao blog, preuzeo stare, postavljaš moje slike, pričaš  sa ljudima u moje ime, uzeo si mi telefon, karticu, ličnu kartu, vozačku dozvolu, radnu knjižicu, dečje pasoše, tukao me, pokušao da me siluješ, prevario me da ćeš mi dovesti decu, a onda mi izlomio rebra sa obe strane. Neka. Manekenke hirurški lome rebra da bi imale uži struk, od mene si samo bolju napravio. Imam uži struk, pa mi dupe još više dolazi do izražaja.

„Besio se“ na očigled mene i mog prvog deteta koje inače zoveš „kopile“, išao kod ljudi kod kojih sam trebala da počnem da radim, samo da bi me ispljuvao, rekao da sam ovakva i onakva. Neuračunljiva. A ljudi kada te vide shvate da ne žele sa ludakom da imaju posla, pa me više nikada ne pozovu.

I imaš obraza da me pitaš da li sam srećna? Znaš da bez moje dece ne mogu da budem srećna, naročito sada kada si im ti „objasnio“.

  • Nisam znala kakva si ti dok mi tata nije objasnio.

Hoćeš da se borim sa tobom? Hoćeš da ti pokažem kako ja umem da postavim “liniju fronta”? Neću srećo. Sve bude i prođe. Samo ne znam kako ćeš ti dalje, posle svega što si nam svima učinio?

Volećeš me dok dišeš. Ko si ti bez mene? Nazad nema.  

 

 

 

3+

Users who have LIKED this post:

  • avatar
http://www.charolija.com/wp-content/uploads/2017/11/ivana-1024x682.jpghttp://www.charolija.com/wp-content/uploads/2017/11/ivana-200x200.jpgCharolijaIstorija jednog životaDa kažem i ja koju reč posle duže vremena. Samo sam uradila ono što si uporno tražio od mene. Sve sam od sebe dala da ne dođe do toga. Da ne odem! Trpela sve tvoje uvrede, napade, šamare, udarce, čvoruge posred čela, puklu usnu, oteklu bradu, šutiranja, jastuk na...Don't give up!

Comments

comments