Oduvek je za mene u životu pravljenje planova bilo misaona imenica i ako sam se ikada usudila ili uspela da nešto isplaniram to je moglo da bude samo u smislu nekog zezanja “e ja ću ovo i ovo” ili za neki period od sat, dva…ne više, jer nikada ne zna noć, šta nosi dan i obrnuto. To su neki moji životni postulati kojih se ne pridržavam, nego su mi urođeni. Takva sam. Nemam bre ja vremena da mislim o tome šta da je i da li je moglo da bude ovako ili onako, a još manje imam vremena da mislim o tome šta će biti, što, kako i da li će? Jedino što mogu danas da pitam sebe je, šta je to mamicu mu, što do sada nisam skontala, pa mi se ponavlja?????????

Ne gledajući druge drage živote oko sebe, već posmatrajući samo svoj, kontam da nikako nešto da shvatim? Šta bre? Imuna sam na planove, na pare, na kojekakve maštarije i ostala sranja, a opet sa druge strane sam sigurna da mi je nešto promaklo, da vidim, da shvatim, da naučim. Nekako kao da sam na korak do toga nečega, a nikako da ga dosegnem.

Mudrost se stiče godinama i iskustvom, ali zašto bre nikako da je dosegnem, bar malkice? Zato što je neuhvatljiva, zato što uvek ima nešto drugo, nešto novo, nešto što mi nije bilo ni na kraj pameti? Hmmm…?? Osećam se kao kada visim na upornici aviona. Ne bojim se da skočim, a sa druge strane svesno idem u nešto što nije prirodno stanje i stanište čoveka. Neizvesnost koja uvek na kraju donese sreću, radost, oduševljenje i olakšanje, jer je sve prošlo u najboljem redu.

Mislim, mislim, mislim…i sve me nekako navodi na to da je to što nikako ne naučih do sada da poštujem svoj Nemir, da poštujem svoje Instinkte, životinjske. Da poštujem svoju Intuiciju. Hmmm…? …pa možda da sam ih ispoštovala sada bih bila u nekom drugom problemu, možda većem? Ne nije to…to su samo neke stvari koje nas pripremaju na ono što nas čeka, koje nam daju naznake budućih dešavanja. Pripremaju nas na ono što dolazi. Ali…zar nam se budućnost ne ukazuje samo onda kada želi da bude promenjena? Jesu li to neke stvari koje me čine mudrijom?

Nekako ne znam, ali osećam da sam na korak od odgovora. Posle svega ovoga sam promenjena. Rećiću vam i kako. Sada imam još manje planova, sada ne umem ni sat unapred da isplaniram svoje postupke, sve sam uverenija da jedino što mogu je da uživam u svemu što mi se dešava sada, pa ma koliko izgledalo ludo.

Čudni životi se uvek povezuju na čudne načine, sa druge strane svi su životi čudni, znači ne razlikujemo se jedni od drugih. Razlikujemo se samo po tome kojim putem idemo, koji izaberemo i kako ga vidimo, iz kog ugla gledamo taj svoj put. Ja sam težak ludak, ne umem da planiram, ali umem da zadrem u dubinu, jako duboko, do toga da me jedan pogled može navesti da “napišem roman”.

Jebem mu mater, kada čovek ne bi razmišljao bio bi obična pepeljara koja skuplja ostatke pepela, koji taloži u sebe obično đubre i miri se sa svim, bez želje da nešto promeni. Šta je to što treba da promenim? Shvatiću, promeniću, ali mudrost dosegnuti neću. Ne želim, jer sve nakako mislim da kada čovek dosegne tu mudrost, više nema razloga ni da živi. Sve mu bude jasno i jednostavno ode dalje sa ovog sveta.

Na domalom i srednjem prstu  desne ruke nosim po jednu burmu i najveća rođendanska želja mi je da ovu sa srednjeg prsta, vratim na onaj prst na kome joj je i mesto, a to ću da uradim ovog leta na nekoj lepoj plaži. Pre toga neću. Mora dragi ponovo da je zasluži.

Dragi moj, ja, najteža, najgora i najlošila od svih, tražim od tebe da ispuniš svoje obećanje. Da mi pomogneš da prođem kroz ovaj život minimalno oštećena, a ja ću dati sve od sebe da posledice ne slušanja mog Nemira, Intuicije i Osećaja u vezi svega ovoga, za koji mesec budu samo puko sećanje. Ne dam te i moja rođendanska želja je da te ponovo venčam i zaveštam samo za sebe, ali tako da više ni “metar” ne odeš od mene.

A ja…opet sam pustila onu drugu Ivanu, da reši sve ovo, da se suoči, da pojede koje govno, pa da idemo dalje, jer bez nje…ma ne mogu ja ovo. Vratili smo se i nema šanse da ja sama sada odem na spavanje. Nemojte da mi pametujete da nisam sama, da su deca tu, da ovo da ono…kad nema ko da me u onom velikom krevetu stisne svojom nogom i da me nervira, što pored tolikog kreveta voli da spava na mojoj polovini, dok njegova zvrji prazna…sama sam.

E nek’ crknem sada, pička li mu materina, a mislila sam…da nikada neću patiti zato što neko nije pored mene.

I tako rešiće ta Ivana ovo, a onda ću da joj se pridružim, pa da idemo dalje. Sastaviću se za neki dan.

A jeste li možda večeras gledali LOTO? Mi jesmo. Izvlače one brojeve, prvi, drugi, treći… Pred izvlačenje sedmog broja od svih uplaćenih kombinacija čekaju se jedinica i jedanaestica (1 i 11) za sedmicu, za nekih 72 000 000 dinara, znači samo dve šestice do tada. Retko kada izvuku sedmicu kada do tada ima samo dve šestice. Vrte se oni brojevi, vrte, vrte, bućakaju, vrte iiiii 1. Nije 11 već 1.

Jeste li nekada možda čekali da izvuku vaš sedmi broj na LOTO-u? Mi jesmo. I to baš večeras. Uvek sam se pitala, kako li je to kada čekaš taj jedan broj? Mogu vam reći da je osećaj skroz običan. I… Ne…nije naš broj bio jedinica (1), naš broj je bio jedanaest (11).

Jeste li nekada promašili sedmicu na LOTO-u za samo jednu jedinu jedinicu, deseticu ili kako god? Mi jesmo. Za našu sedmicu je falilo da pored one jedne jedinice bude još jedna. 11. Jebi ga, nije nam se dalo ovog puta.

A…Jeste li vi nekada dobili oko 3 000 evrića na LOTO-u? E pa…mi jesmo. Večeras su prvih šest brojeva koji su bili izvučeni bili na našem listiću. Nije 72 000 000, ali jeste novi laptop, jeste mašina za sudove i nov krevet za dečiju sobu i još svašta nešto.

Sasvim je OK svake Nove Godine dobiti peticu, pred kraj aprila dobiti šesticu, a sedmica…sedmica će sama da dođe ako tako treba da bude. Mislim da će biti i toga. Sve je to samo igra. Izvučeni brojevi ovog utorka su 7, 8, 25, 39, 32, 24 i jebani kec (1). Idemo dalje.

Sada je već izrastao u pravog momka. Voli motore, avione i ostale …one. Na motoru ga je tata vozio kada je imao samo 10 meseci, pa nije ni čudo što sada nijedan ne može da prođe pored njega, a da ne uzvikne “Vaaau!”. Još kao mala bebica je spavao na aerodromu, uz neke malo čudne zvuke koji bi uznemirili drugu decu. Ne i njega. Naviklo dete na svašta. Sada su mu avioni glavna preokupacija, što pravi, što igračke…

I tako…već je 19 h, prekinuli me gosti u pisanju, pa nastavljam sada. Slikali smo se i snimali i igrali, duvali svećice petnaest puta, ljubili se, vukli uši, pevali, mackali se tortom, ručkali, šizeli, ma svašta nešto. Sada malo odmaramo, pa će da nam dođu drugi gosti, pa sve iz početka. Lepo nam je, srećni smo i mnogo se volimo.

Marko je napunio tri godine.

Želim ti da budeš srećan, zdrav, dobar i da imaš u životu sve ono što ti je potrebno da ostaneš takav kakav jesi. Moje srećno, dobro dete. LJubi te i voli mama, i svi ostali.

Napravili smo tortu zajedničkim snagama, uvežbali smo rođendansku pesmicu, spremili smo najlepšu haljinicu, danas slavimo. Ana puni dve godine. Proletelo je vreme kao dlanom o dlan. Već ume da broji, da peva, ima svoj laptop (velika ukoričena sveksa), ponekad ide u školu, sprema ručak, leti avionom, trči, maršira, igra, peva, žvrlja sveske, kopa zid, jede zemlju, ume da se brani, ali i da napada kad misli da treba. Malena bebica od 2900 grama, sada je već velika cura.

Mila moja želim ti svu sreću ovoga sveta. Želim ti da budeš zdrava i srećna. Ma znaš ti već sve šta ti mogu poželeti. Mudrice moja srećan ti rođendan. Voli te mama.

Ne mogu vam pričati kako je to kada sa istom osobom  živite zajedno 50 godina, ali ponosno mogu da vam  dam par saveta kako sa nekim da sastavite tri godine braka. Nećete mi verovati, ali sam zaista danas ponosna. Pre tri godine na današnji dan, moj dragi i ja, rekli smo sudbonosno DA i kako bi on na svoj način rekao “Budale”.

Šalu na stranu, ali kad pogledamo oko sebe ostale bračne parove, nas dvoje se odlično držimo. Za sve one koji nemaju bračnog iskustva usudiću se da im dam par korisnih saveta, a možda posluže još nekome.

Prvo i osnovno pre ulaska u brak: putujte, izlazite, zezajte se, ludujte, prosto rečeno iživite se do daske. Kad kažete to DA, da vam ne bude žao ni zbog čega. Jednostavno dok ste još slobodni, ništa ne propuštajte.  To ne znači da kada uđete u brak svega toga neće biti, već nećete imati za čim da žalite.

Sledeće po meni bitno je da pre braka upoznate sebe. Ne šalim se. Kada poznajete sebe, onda znate i kakvu osobu želite za životnog saputnika i neće vam biti teško da prepoznate takvu osobu.

Sve ono što vam se, dok ste još u vezi, ne sviđa kod vašeg partnera, budite sigurni da će vam u braku 5 puta više smetati.  Budite svesni da ćete živeti sa partnerom čije sve mane treba da prihvatite, jer ljudi se ne menjaju. Ako vam na primer smeta što vaš momak voli da popije, a kada popije ume da bude i grub, budite sigurni da će to biti veliki problem u vašem braku. Ako vam vaša devojka zamera ovo ili ono, sigurno će vam u braku zvocati kao navijena i zbog toga, a i zbog onoga, do tačke neizdržljivosti. Oprezno birajte i dobro gledajte.

Najvažnija stvar u braku je i najjednostavnija, iskreni razgovori. U braku gde nema iskrenosti, nema ni poštovanja, znači nema ni ljubavi. Tamo gde nema ljubavi, nema ni seksa, tamo gde nema seksa, postoji prevara, gde ima prevare, nema braka. Brak koji se temelji na tolerisanju takvih stvari je mučenje za oba partnera.

Svađa je sasvim normalna, prihvatljiva, pa čak ponekad i poželjna stvar u svakom braku. E sad. Da biste umeli kvalitetno da se svađate, pre svega treba mnogo da se volite. Kada se mnogo volite, onda je sve dozvoljeno u svađi, sem udaraca i ponižavanja, naravno. Ne znam da li ću umeti ovo da vam objasnim.

Ako imate brata ili sestru onda možda možete da razumeti šta hoću da kažem. Imam sestru, tako da sam pre braka mnogo puta “trenirala” to svađanje zasnovano na velikoj ljubavi.  Kada vas ta osoba dovede u situaciju da biste je najradije upucali iz puške, ali da je ne ubijete naravno. Već onako figurativno. Kada vičete na sav glas, da biste nadjačali viku tog sa kim se svađate. Hahahha… Kada negde pri kraju počnete da se smejete, jer ste izgovorili i čuli gomilu gluposti, zbog neke druge gluposti i na kraju kad se strasti malo smire, razgovarate o tome i rešite problem na razuman način.

Ovaj deo oko svađe, treba da probate pre braka, jer kada već budete u braku onda je kasno za eksperimentisanje. Nikako ne stupajte u brak sa nekim ko ne ume da se svađa. Ima onih koji svađe rešavaju i završavaju šamarima, a tamo gde ima nasilja sigurno nema ljubavi, ni srećnog braka i porodice.

S obzirom da oboje volimo decu, potrudili smo se da proširimo našu porodicu. Tri godine braka, četvoro dece. Jovana je prvo moje i naše najstarije dete. Jana je prvo njegovo i drugo po starosti naše dete. Marko je naše i prvo i drugo i treće dete. Prvo zajedničko, drugo i njemu i meni i treće sveukupno. Ana je i drugo i treće i četvrto naše dete. Drugo zajedničko, treće i njemu i meni i četvrto sveukupno. Obožavam kada napišem ovakvo objašnjenje. Zavrti se ljudima u glavi.

Deca su najveća sreća u životu. Ljudi imaju običaj da kažu i da sa decom dolaze  obaveze i brige. Istina je to, ali meni su deca u životu samo sreća. Kada deci prilazimo sa radošću ništa nam ne može biti teško, jer deca svojom ljubavlju, smehom i zagrljajima uzvraćaju stostruko.

Sve u svemu tri godine braka, ćete sigurno “sastaviti”, ako ispoštujete osnovne stvari. Budite pošteni prvo prema sebi, pa onda i prema svom partneru.  Nema laži, nema prevare. Razgovarajte o svemu, delite svoje misli, brige, probleme, osećanja, snove i želje. Sve što sam napisala u ovom postu, kada se spoji u jedno je u stvari ljubav.

Nadam se da će nam ova neka nepisana, sada i napisana pravila, doneti još mnogo zajedničkih godina, a možda još nekome posluže. Srećno bilo i živeli.

Idemo ponovo. Volim neparne rođendane, ali ovo nije neparni blog rođendan. 06. novembra, 2007. sam napisala svoj prvi post. Po nekoj matematici danas je drugi rođendan ovog bloga. Srećan mu rođendan.

Svega i svačega je bilo, a kako sam pošašavila u zadnje vreme, nekako mi se čini da će tek biti svega i svačega. Za početak sam ga malo sredila. S obzirom da ne mogu da spavam duže od 20 minuta u poslednje vreme, ne zamerite ako nešto baš i nije ok. Verovatno ću primetiti tek za par dana. Idemo dalje.

Još dva meseca do Nove Godine i mislim da imam taman dovoljno vremena da sve ono što sam planirala za 2009.-tu godinicu privedem kraju i da u 2010-tu uđem kao apsolutno zadovoljna postignutim. Reč “apsolutno” mi je postala ružna uzrečica, ništa nije apsolutno, ne zamerite, neka je.

Što smo stariji vreme nam sve brže prolazi. Kao da smo juče kitili jelku i ukrašavali stan lampionima i drugim dekoracijama, a za koji dan će doći vreme da se podvuče crta. Dosta toga sam uradila, ali  i dosta toga propustila, što zbog neke više sile, što zbog neke svoje lične mrzovolje.

Neću da vas davim sa onim što jesam i onim što nisam, ali mogu da obećam sebi da ću još neke važne stvari da uradim do kraja godine. Neke mučne stvari koje sam odlagala ću da uradim bez pogovora,  a za one koje su lepe ću da počnem da pravim teren. Nisam neko ko planira, ne umem da planiram ništa, ali okvirno mogu sebi da zadam neke ciljeve za do kraja godine koje ću da ostvarim.

Kako vi  stojite sa planiranjem i ostvarivanjem ciljeva?

Naknadno sam linkovala sve ostale priče koje su uvrštene u ovogodišnju Blogopediju, pogledajte, pročitajte ima dosta dobrih tekstova koji zaslužuju pažnju. Čestitam svima.

Blogopedija 2009:

Aleksandar Ilić – Pronađena grobnica Aleksandra Makedonskog
Jelena Jovanović – SUDAR SVETOVA: off-line i on-line industrije
Zlatko Šćepanović – Jezero Vrutci – stvarno mesto gde Sveti Georgije ubiva aždahu
Nenad Obradović – Maloj M
Angelina Radulović – Devojka koja nikada nije volela
Nebojša Radović – Deca i računari
Zoran Tomić – Arhimedov blistavi um
Miljana Mladenović – Život na Web-u u crticama
Marija Spasojević – Bez emocije
Ivana Stoisavljević – Inkluzija
Sladjana Marjanović – Savremena bajka iliti jedan ponovljeni od poodavno
Milan Jakovcevski – Ljubov e…
Milan Milošević – Deset godina kasnije još uvek smo živi i zdravi
Dimitrovska Vasilka – Arheologijata na tvojata familija
Ivana Križanović – Snopić svetle mudrosti
Magdalena Arnaudova – Vraќanje vo realnosta
Filip Mladenović – Vrhunac Pink kulture
Milica Lazarević-Jekić – Da te grlim
Ogi Sinko – Eden ubav den, može i porano
Miloš Petrović – Zašto je važno da jedna kompanija vodi svoj blog
Ivana Momčilović – Kako sam zavolela sebe
Elena Apostoloska – Matovska – Životot e fer
Leonida Penka Bassa – Ahroma
Milica Vučković – Bolesna bajka
Miloje Sekulić – Bloggers Relations u praksi [post I] [post II]
Larisa Ranković – Mediji na oštroj nizbrdici
Dejan Pejčić – Sanjam
Saša Radojčić – Srpska književna blogosfera
Miloš Krneta – Dan kada ćemo se osloboditi papira
Slobodanka Boba Đuderija – Majkuim
Ristić Miljan – Ljubavnik
Dragana Đermanović – Carpe Diem
Sanja Rastovac – Priča o gospođi Marini
Suzana Janačković Živković – Zamisli
Marija Đokić – Sve njihove ljubavi
Dragana Pušica – Voćna torta sa višnjama i ribizlama
Zoran Trklja – Nisam dovoljno bogat da kupujem skupo
Marica Blečić – Vinski Raj
Emina Krstić – Mali ničega i mnogo svačega
Saša Stamenković – Autentični su u manjini
Etarget – Zašto se oglašavati na internetu 2. Kontekstualna PPC reklama
Vladimir Mirosavljević – Coolares, bend koji zaslužuje šansu
Meri Filipovska – Vek Od Denovi.
Nadica Trenceva – Karantin
Tatjana Kozica – Ti si birao
Gorjana Jordanovska – What am I to you?
Višnja Dimić – Muškarci i gubitak kose – strašna stvar!
Darjan Radenković – Kafanski bluz
Tanja Stanić – Otkucaji

Uredili i sakupili za Blogopediju 2009
Slavko i Srđan

…što si me posle odveo kući i prisvojio… kao mi pesmu, još te noći za ceo život. Hvala ti dušo moja.

Hvala ti što si me oženio. Da nisi ti, niko drugi nikada i ne bi, jer za nikog drugog nisam ni stvorena. Tvoja sam i tako će biti dok me ima.

Strašno je dušo, što sam te za malo izgubila. Nemoj mi to više raditi. Rekoh ti već jednom, ako bi mi umro mlad, da ti ni na sahranu ne bih došla. Ma razvela bih se posthumno. Ma kakav je to način objasni mi, da mi svake godine zamalo umreš? Nismo se tako dogovorili.  Sreća je da nisi Svetom Iliji poneo hladno pivo, pa te vratio.  Super je lik taj Ilija.

Hoću da živimo zajedno sa svojom decom, zdravi, pa ma kakav život bio, samo da budemo živi… živi i zdravi…nemoj mi ovo više raditi, molim te. Ne želim više da idem u bolnicu, makar još 60 godina. Posle toga kako hoćeš.

Srećan ti rođendan dušo. Brzo mi dođi, mnogo mi nedostaješ. Dođi da mi pevaš i da  zajedno skočimo. Neću ti reći da te volim.

(ovako padobranci slave rođendan kada nisu u bolnici)

Jako lepo detinjstvo je iza mene. Imam divne roditelje i sestru, koji su mi od samog mog rođenja život činili lepim. Neke ljude život šiba, baca, maltretira ih, a meni je tako jednostavno od samog početka lepo. Nije to baš bez i malo moje zasluge, ali čovek stvarno treba da ima sreće, jer roditelje i primarnu porodicu ne možemo da biramo, a to je osnov srećnog budućeg života. Kako kome zapadne, tako mu i bude.

Dok smo bili u Kraljevu srela sam školsku drugaricu koju nisam videla punih 20 godina. Nisam je prepoznala, ona mene jeste. Obradovala sam se i bilo mi je drago što je vidim i ako se nismo puno družile.

Tada sam je okarekterisala kao nekog ko pokušava da kupi prijatelje. Stalno je po grupu „glavnih“ vodila na kolače, kupovala im skupe, lepe sveske, olovke, gumice, šnalice… Poklanjala neke svoje lepe stvari. Uvek je imala para i drugi su je iskorišćavali.

Nismo se puno družile, jer ja sam bila glavna u nekom drugom svetu u kom sam i ostala glavna, tako da me njene pare, pokloni i takve gluposti nisu zanimali.

Dovela sam decu u park na vožnju kolcima. Ona je bila tu. Njeno dete je to odavno preraslo. Radi tu za nekog lika, stoji na suncu po ceo dan i meri po 10 minuta za svaku vožnju, za neke male pare.

Potresla me je njena priča. Nekoliko dana po dva puta 10 minuta može biti stvarno puno ako nekome želiš da ispričaš svoj život u rasponu od 20 godina. Ona je htela, imala je potrebu, pa je i pričala, pričala, pričala…

Neću prepričavati iz poštovanja prema njoj, ali blago je reći da je život bio grub prema njoj. Nije imala sreće!!! Nije ona imala ni puno pameti, ali opravdavam je vaspitanjem koje je stekla i primarnom porodicom, tako da samo sreća preostaje. Definitivno je nije imala.

Ispričala mi je i šta je sa nekim našim drugaricama iz osnovne bilo. Jedna je rodila dvoje dece do 21. od dva oca. Pevala je po kafanama dok je bila mlada i lepa, a onda se udala za nekog trećeg, čiču. Živi u jednom selu u okolini. Kaže: „…ugojila se kao svinja i propala. Pije neke lekove za smirenje, leči se od nečega…“ Dok smo bili deca pevala je najlepše u celoj školi. Posle njenog glasa nikada nisam čula tako lep dečiji glas i danas mi odzvanja u ušima.

Druga je srećna. „Udala se, živi u Nišu. Muž joj je…ma znaš onaj NN sa televizije. Ima para kao blata i ne možeš da zamisliš kako se dobro oblači. Videla sam je za Novu Godinu.“ To joj je najveći uspeh u životu.

Za treću sam i ja čula. Pre par godina joj je prepuklo srce. Bukvalno. Ušla je u kupatilo i nikada više nije izašla. To što je bila najlepša, najpametnija, naj u svemu, a pri tom posle par godina postala i težak naj narkoman, neću da pričam. Žao mi je.

Svega i svačega sam se naslušala od moje drugarice koja je nekada pokušavala da kolačima kupi prijatelje. Šta se desilo sa tom decom? Ima tu i lepih priča, ali nekako mi se to čini ne srazmerno sa ovim lošim.

Šta je poenta ove moje priče? Danas mi je rođendan, htela sam nešto važno reći. Uvek nešto važno kažem za svoj rođendan, možda ne bude pametno, možda bude nekom i glupo, ali meni bude važno, a to i jeste suština.

SREĆA. Kako sam ja živela proteklih 20 godina od završetka svoje osnovne škole? Prva godina srednje škole. Nisam htela da idem u školu. Nije mi se sviđalo odeljenje, ni profesori, ni ništa. „Obolela“ sam od jednog vida epilepsije. Doktori su to potvrdili na naučnoj osnovi i ja sam imala dooobar razlog da školu posećujem samo ponekad.

Eto kako mi imamo dobre doktore. Znate vi već odavno da sam ja kreten, ali sam tada baš bila budala. Kad god mi se nije išlo u školu, „bolela“ me je glava. Onda su doktori istraživali i na kraju utvrdili, „vrlo mudro“ da imam tu epilepsiju. Strašno.

Nikada nisam popila ni jedan jedini lek protiv te bolesti, i ako su mi ih prepisivali, ali sam imala divna putovanja od Kraljeva do Beograda sa svojom mamom, po raznim „eminentnim“ klinikama. Sada mi je mnogo smešno. Smešno je i mojoj mami, ali tada joj nije bilo, kasnije sam joj ja sve to priznala. Nije me ubila, bila je presrećna. Baš mi je bilo zanimljivo da kada dođem u školu, a to je bilo stvarno vrlo retko, profesor me prozove, a ja sva ponosna ustanem i kažem: „Znate profesore ja nisam spremna da odgovaram, imam epilepsiju.“ Obožavala sam to da im radim. Ostanu zabrinuti i u šoku.

Morala sam da polažem razredni ispit zbog nedovoljnog broja časova. Za dve nedelje sam morala da položim sve predmete da bih upisala drugu godinu. Nisu uopšte bili popustljivi. Učila sam ko kreten. Od 14 predmeta položila sam 11., a onda sam sela i razmislila. „Ako položim još jedan predmet, svakako ću proći razred, jer mi onda samo dva ostaju za avgust. Ja to ne želim. Ne mogu da ih gledam još tri godine.

Ostali su mi fizičko, odbrana i zaštita i biologija. Smešno. Ako se ne pojavim na fizičkom, pala sam razred. Pojavila sam se ja u školi, ali kada je zvonilo nisam ušla u školu, u salu, ostala sam da sedim na stepenicama, rešena da krenem u neki drugi život. Došla sam kući i rekla: „Ja ponavljala.“ i sva srećna otišla na bazen.

Posle toga sam završila srednju ekonomsku. Od mojih 5 godina „srednjeg“ školovanja, jedva da sam trećinu provela u školi. Ma ne možete ni da zamislite kako je meni bilo dobro. Moj drug Miško i ja smo bili tandem snova. Dobri moj Miško. Bio je ludo zaljubljen u mene, a ja nisam mogla da se zabavljam sa nekim ko ide sa mnom u odeljenje, tako da smo bili najbolji drugari sve do mature. Da nam nije bilo Ivanove tetke, koja nam je bila razredna, da nam pravda časove (tetka mog sadašnjeg muža) polagali bismo razredni ispit svake godine. Bila sam u šoku kada sam saznala ko mu je tetka. Bili smo vrlo dobri đaci.

I tako. Prođe jedno divno leto. Voleli se Miško i ja kao niko nikada. On ode u vojsku, ja na fakultet. Nas dvoje smo za neku drugu celu priču.

Fakultet. Osvanuću…bolje da preskočim. U stvari već sam osvanula, ali ipak drugi neki put. Reći ću samo da imam još samo jedan ispit već godinama i da sam rešila da ću da ostanem da sedim na stepenicama. Ne treba mi. Sve sam ja dala u roku. Bila rešila, ali onda sam skontala da mi je ipak draže da nešto kao razlog ostavim i dušmanima, da se raduju. Ma neću da ga završim iz principa. Dobro jesam budala, priznajem, ali stvarno još uvek ne vidim razlog zašto bih ga završila.

Moj najveći problem u životu je bio kada sam… Ne znam stvarno. Nikada nisam imala najvećih problema. Ako su to i bili veliki problemi, meni nisu, jer sam ih rešila, onako usput, kao kroz igru, kao kroz šalu. Samo da je zdravlja i života.

Nisam imala pameti da sebi udesim život onako kako sam želela od malih nogu. Nije to pamet. Sreća me je pratila i udesila mi život onako kako je najbolje za mene, onako kako je stvarno dobro, baš do jaja. Želim da me sreća prati, ali želim i da naučim da to poštujem. Čini mi se da umem da poštujem sreću, ali sa druge strane kad dođu teški dani, ne smem da zaboravim da jesam rođena pod srećnom zvezdom.

Neću da vam pričam ni o deci, ni o braku, ni o ljubavi, ni o čemu više neću da vam pričam. Do sledećeg rođendana ima dana, tako da ću vam pričati već. Ko razume shvatiće, ko ne razume nije morao ni da čita. Imala je Ivana sreće u životu i samo da je sreća i dalje prati. To joj želim. Srećan joj rođendan.

Duša moja mala danas slavi, svoj drugi rođendan. Srećan i zdrav bio i neka mu se u životu ispune svi snovi.

Našoj Ani je prvi rođendan. Posebno sam raspoložena i srećna. Godina je proletela toliko brzo, da mi se čini da se juče rodila. Već je prava cura. Ima celih osam zuba i još neke koji se spremaju da izađu. Porasla joj kosica i već možemo da stavimo šnalu, dve. Prohodala je sa nepunih 9 meseci, tako da sada već može i da potrči za ovim većima. Bori se kao lavica i verovatno zato što žuri da ih stigne, a i da nametne svoju volju, voli da viče. Sva je na mamu. Napravili smo tortu i imaćemo goste. Pravimo žurkicu, mada je kod nas žurka svaki dan. Hvala vam svima na lepim željama.

Sva deca su fotogenična, ali da njih četvoro uhvatite u jednom kadru… to je prosto nemoguće. Bilo je lepo i veselo. Post sam počela pre žurke, a završavam ga posle žurke. Imamo i slike i snimke. Oni sada polako jedno po jedno padaju u san, a tati i meni preostaje da malo predahnemo i nazdravimo za sve njih. Živeli.

Ako budem čekala da sve uradim do kraja, pa da nastavim da pišem, zaboraviću i da mislim i da pišem.  Da biste prebacili blog i pokrenuli svoj sajt,  najvažnije je da prava pitanja postavite pravim dobronamernim ljudima. Tako mi je Borsky prvo pomogao da ova ideja zaživi, on mi je završio sve oko domena i ostalih stvari. Blogowski ima odličan post, kako i odakle krenuti, pa ako imate sreće možete i sami da pokušate, ali bez Vesića verujem da bih ja još uvek pokušavala da instaliram wordpress bezuspešno. Zahvaljujući njemu blog  je preseljen još istog dana.

Kada je došao red na mene. Posao je stao. Nisam mnogo čačkala, zabrljala samo jednom sa slikama, ne mnogo opasno, ali tema me ubija i oduzima mi sve vreme ovoga sveta. Na kraju ću sama da je napravim.  :D

Izluđuje me što svaka free tema koju sam probala nema komentare na stranama koje su napravljene, a “Nedelje trudnoće” su napravljene baš u tu svrhu. Obostrana komunikacija. Znam da to može da se napravi  i da bude ok i probala sam, ali mi se ne sviđa. Neka ga ovako za sada, a za to vreme ću da napravim šta i kako hoću. Ideja mali milion, a ne mogu da postignem sve.  Zato ću prvenstvo da dam onome zbog čega je i nastao ovaj blog, pisanju, a to koliko će da nam bude prijatno i lepo na oko može i da sačeka.

Dobrodošli vi meni, nadam se da će nam druženje u buduće biti još lepše. E sad da vidimo ko će šta da popije?

]]> http://www.charolija.com/svasta-nesto/dobrodosli-dragi-gosti/feed/ 38 http://www.charolija.com/nasa-decurlija/rodio-se-nikola/ http://www.charolija.com/nasa-decurlija/rodio-se-nikola/#comments Wed, 14 Jan 2009 14:50:08 +0000 Charolija http://charolija.wordpress.com/?p=648 Pre dva minuta rodio se Nikola. Ništa više ne umem da kažem. Sve je prošlo u najboljem redu. Ljubim vas i grlim sve.  :D

Bilo je ludo i nezaboravno. Dolazio je i Deda Mraz, samo što ga deca nisu videla. Došao je kad su spavali, doneo poklone, popio kafu sa mnom i pomogao mi oko sarme. Što Deda Mraz ume da kuva to je čudo jedno. Prva sarma koju sam u životu napravila je bila više nego izuzetna. To je zato što mi je Deda Mraz pomogao i otkrio mi par trikova.

Žao mi je što nisam odmah pisala dok je sve bilo sveže. Svaki dan od 30.12. do danas je za po jednu malu priču. Postaviću slike i napisati po koju reč… tako ću se prisećati.

Ovako smo počeli… neko je već bio bos, a neko je pokušavao da pobegne iz kadra. Neko je pio pivo…

…a neko kratka pića…

Marko se brinuo šta će biti kada se sestre ponapijaju.

…a tetki i bebi se svidela sarma.

Devojke su pošandrcale.

I ako nastavim ovako osvanuću…bukvalno.  Gomila doživljaja, na kraju stare i na  početku Nove Godine…. I kako god …dok sam ja sve slike pregledala i sredila, a ono još malo, pa svanjava.

Nema tu šta puno da se priča, pogledajte slike, a ja odoh da spavam, već je 4:10 … Zaslužila sam i ja malo sna, a vama od srca šaljemo ljubav. Puno ljubavi. Da cele godine budete voljeni.

Jelka uspešno kupljena, predivno okićena. Četiri vrste lampiona.  Deda Mraz doneo gomilu paketića. Smestio ih ispod jelke. Baloni na sve strane. Neodoljivo miriše sarma. Moja prva sarma u životu koju sam napravila…krčka se.  Mešaju se mirisi, sarme, čorbe, borovine i viljamovke. Osmeh mi na licu, puno mi srce, pune nam sobe. Svi smo na okupu, sasvim dovoljno da u devojačkoj sobi dve cure spavaju i slatko sanjaju. Šta li im je to doneo Deda Mraz?  Kreveci popunjeni do poslednjeg mesta. Spavaju naše bebe. Bračni krevet do pola popunjen. Falim tamo ja.

Ja sam noćno letnji čovek. Da je leto već bi svanulo, ovako se tešim da je još noć i da ima vremena za spavanje.  Puno posla je bilo, ali sada je baš sve onako kako sam želela. Znate šta sam želela. Da sva “spavaća” mesta budu popunjena. Stoji u dnevnoj sobi prazan krevet. Stoji i čeka, možda sutra naiđu neki dragi gosti.

Sada mogu da sumiram godinu. 2008. Govorila Ivana još od  davne 97. da će 2008. sve biti u redu. Kad god je naišao problem, ja sam rekla “2008. će sve biti u redu.” Hvala dragom Bogu, bilo je.  Brzo samo prođe, ali neka je neka ide. Pamtićemo je po dobru. Rodila se Ana. Nećemo 2008. tek tako zaboraviti.

2009. je tu za nekih 18 sati. Dočekaćemo je, srećni i nasmejani. Rasterećeni, razigrani, spremni za nove korake, za nove zubiće, nove ocene, novog đaka prvaka, nove rođendane, za novog člana familije, već u januaru. Spremni za nove skokove, nove prijatelje.

Dragi moji želimo vam da u ovoj Novoj Godini budete bar dva puta srećniji nego u prošloj. Želimo vam da vam se rodi, novi član porodice ili bliže familije. Želimo vam  da svaki problem koji naiđe rešite bez muke i panike. Najviše vam želimo zdravlja, a ako vas i uhvati neki grip, da ga i neprimetite.  Želimo vam da budete slobodni, zaljubljeni, voljeni, da volite i radujete se drugim ljubavima. Ako se rastužite da smognete snage da se nasmejete svemu. Ako se naljutite da se opet nasmejete i da oprostite. Ako padnete, da ustanete, ako poletite, da bezbedno sletite. Želimo vam i puno para i puno dobrih poslova. Ma radujte se životu i sreća će vas pratiti. Grle vas, ljube i puno vole Ivan, Ivana, Jovana, Jana, Marko i Ana. Srećan vam život bio.

Počeo je poslednji petak ove godine. Ne sećam se kada sam se ovako lepo osećala pred Novu Godinu. Ne očekujem ništa spektakularno da će da se desi, ali mi je baš lepo. Radujem se praznicima koji dolaze, kao klinka od 7 godina i jedva čekam da unesemo jelku u kuću. Volela bih i paketić da dobijem, pun slatkiša i igračaka, kao nekad. Šta li mi je? Tri je posle ponoći, a ja maštam o paketićima.

Baš volim neparne godine i neparne rođendane, ova godina će baš takva biti, neparna. Radujem se, jer i dani postaju sve duži, bliži se leto.

Naravno mladi. Za takve korake se samo mladi odlučuju. Ona 18 godina, on svega 23. Imali su iznajmljeni stančić, sobu, jedan rešo, jedan dušek, zelenu zavesu za prozor, dve stolice, dve viljuške, noža, dva tanjira, imali su tako malo i gotovo ništa, ali imali su jedno drugo i verovali su u ljubav.

Ponosna sam na to dvoje. Tako se radujem što ih poznajem. Igrom slučaja ih poznajem. Igrom slučaja, jer roditelje ne možemo da biramo. Neću vam sada pisati njihovu priču, jer četrdeset godina nije malo i zaslužuje puno više pažnje, nego što ja ovde umem i mogu da kažem.

Radujem se što smo još jutros svi bili zajedno sa njima. Svi mi koji smo proistekli iz te njihove ljubavi. Iz ljubavi se stiču najvrednije stvari u životu…. a stekli su tako mnogo dve ćerke, nekoliko zetova, petoro unučića, daće Bog, duplo više praunučića. Mladi su krenuli u zajednički život, tako da su mladi postali baba i deda, a tako će biti i sa sledećim zvanjem, prababa i pradeda. Najstariji unuk ima već 16 godina. Godine lete, tako da će već za njihovih 50 godina zajedničkog života imati i praunučiće.

Nisam umela jutros da im kažem šta osećam i da im čestitam. Neka ovaj mali tekst i par slika budu moja mala čestitka. Mama i Joco, srećan vam život bio.

Jeste li nekada opeglali ‚‚tri mašine‚‚ iz ruke? Niste, e nisam ni ja do večeras. E pitam se kakve veze to kod mene ima peglanje sa pisanjem? Verovatno dok peglam, mogu da mislim o svemu. Niko me ne zove, jer svi spavaju, niko ništa ne traži i moj mozak je posvećen peglanju, a za peglanje vam ne treba mozak. Još ću i da zavolim peglanje. U stvari već jesam! Čisto, mirisno, pa još para…uh…miriše cela kuća na ‚‚aroma terapi‚‚. Lenor naravno. Opran veš bez Lenora, po meni kao i da nije opran. Ajde da ne bude reklama, ma nek bude ne mogu i o tome da razmišljam. Istorija peglanja u mom životu je baš nikakva. Smešna reč ‚‚nikakva‚‚. Peglanje sada u stvari i ne treba da bude tema.

Sutra mi je rođendan! Punim 34 godine. Sećam se kako sam sa 14 mislila da sam velika, pametna i zrela za život. Pravila sam žurkicu, a posle toga smo se vozali oko zgrade biciklama. Bili smo deca. Mami sam te godine, a još i ranije govorila ‚‚Nemam ja više deset godina, pusti me da živim!‚‚ He, he!

Bežala sam povremeno sa časova. U stvari nisam išla ponekad u školu po ceo dan. Pođem u školu i …i svratim u biblioteku. Ej, u biblioteku. Uzmem dobru knjigu, pročitam je i odem kući. Imala sam tada i dobro društvo, ali…ali bili su mi mnogo drugačiji, mnogo mali, nerazumni. Zanimale su nas neke drugačije stvari. Mene jedno, njih nešto dvanaesto. Verovatno i jesmo bili različiti, a sigurno je da smo i sada tako različiti. Oni su redovno išli u školu, a ja sam čitala knjige. Bila sam odličan đak i škola mi je nekako bila nezanimljiva totalno. Družili smo se, ali niko od njih nije iz škole bežao u gradsku biblioteku. Niko nije znao gde provodim svoje vreme. Roditelji su mislili da sam u školi, društvo je mislilo da sam bolesna, a časove sam pravdala tako što sam sama pisala opravdanja. Jebote, kad razmislim sada…bila sam sa njima, ali nikada nisam bila deo njih. Igrala sam i ja flipere kod Denja, izlazila na kej i tako to, ali oni nikada nisu bili deo mene.

Kako sam proslavila 24 rođendan? Da li uopšte mogu da se setim? Pauza…poduža pauza…Evo već je 17. jun.
‚‚Ivana srećan ti rođendan.‚‚
‚‚Hvala draga!‚‚
Hladno pivo, Night-shift, pegla i osmeh. Imam osmeh na licu. Da umrem sutra, bilo bi mi žao samo što će meni dragi živeti bez mene. Over the rainbow… neka stara verzija. Već odavno samo povremeno pogledam u peglu.

24. rođendan, naravno da se sećam, pa ja pamtim kao slon, ali nema veze sada. Reći ću samo da sam presrećna, jer ljudi koji mene zavole, vole me zauvek. Mene je lako voleti. Ako me ne pozovu danas, ako se ne pojave, ako me danas ne zagrle, a nažalost mnogi neće, daleko smo, sigurna sam da će me se danas setiti i osmehnuće se. Voleće me kao i juče, kao i danas, kao i onda. Ja sam čovek koji je ispunio svoj život do kraja. Ostalo je još stvarno mnogo toga da uradim, ali sam srećna što sam mnogo toga uradila i do sada. Što sam toliko ljubavi dala, a uz ljubav i mnogo toga.

Ne umem ja da pišem, ne umem da sledim tok svojih misli, pa ispadnem kontradiktorna. Ma šta me briga, važno je da ja znam i da ja razumem. Volim ovaj blog! Znate što? Sada se obraćam gomili nepoznatih ljudi. Inače sam oduvek pisala i znala da to baš niko neće pročitati. Ovako neko će pročitati, neko će znati, možda razumeti, možda će nekom nešto značiti.

Znate šta, mnogi su me pitali kako je to skočiti iz aviona. E sada ću i to da vam ispričam. Sada nekako umem nešto da kažem i o tome. Svaki čovek koji skoči iz aviona sa padobranom na leđima, svojom voljom, naravno, je neko ko ume i zna da ceni svoj život. To je neko ko na svakodnevne probleme gleda sasvim drugim očima!

Skočila sam još 3 skoka ovih dana. Kažu da je najteže skočiti drugi skok, jer tada znaš šta te čeka, pa je drugi preloman. Meni su svi do jednog bili uživanje. Sve do osmog skoka. Prvi sam skočila sama, sledećih 5 trudna sa Markom, sedmi trudna sa Anom, a osmi! Meni je osmi bio preloman. I sada mi tera suze na oči.

Nema čovek čega da se plaši, ako je već skakao i savladao početni strah i nepoznanicu. Prvi put u životu sam se tada uplašila, ali ne od skoka. Ja sam se prvi put uplašila od bilo čega u životu. Kroz svašta sam prošla u životu, ali taj strah ne umem da opišem. Najčudnija osećanja koja su me ikada obuzela, verovatno mi i hormoni još uvek divljaju.

Avion penje gore, a ja gledam dole da ugledam kolica ispod drveta u kojima je Ana. Gledam da ugledam Marka i Ivana. Jovana nije bila tu, ali sam je osećala oko sebe. Čovek je totalno čudo…‚‚čudovište‚‚ Gomila nekih misli, čak ne ni ružnih, možda to nije ni bio strah od skoka, već strah od odustajanja. Ne znam. I otvore se vrata i skočim, srećna što sam opet imala muda, pogledam oko sebe. Pogledam nebo, pogledam zemlju i postanem sigurna, da padobranci umeju da cene život mnogo više nego drugi ljudi. Da to nije ludost, već ogromna ljubav. Da je to sloboda koju mnogi nikada neće imati. Sloboda da ceniš život, zato što ga imaš. Nije sloboda leći i ustati kad želiš. Sloboda je biti svestan da taj život koji imaš vredi više od bilo čega. Možda će neko reći ‚‚umem ja da cenim život i na zemlji‚‚ Ne! Nikada, slovima nikada, ne možemo biti isti u tom pogledu.

Ti koji stojiš na zemlji i samo gledaš u nebo kao u nešto nedostižno. Ti koji kažeš da je poskupelo ulje. Poskupelo je i meni, ali meni je to smešno. Ne, nisam ja luda, ja sam samo svesna vrednosti života. To je smisao padobranstva. To je najskuplja droga na svetu. Najzdravija, najlepša, najumnija. ‚‚Droga‚‚ zbog koje ćete poželeti da živite, da stvarate, da peglate i ako ne volite, zavolećete. Droga koja će vas navesti da vas baš bude briga da li je poskupelo ulje, da li imate da kupite novu Q10 kremicu, da li su vam se pojavile prve 34-godišnje borice i bore. Volećete život, volećete ljude. Znaćete da jeste posebni zato što ste skočili i deveti i deseti skok.

Da … u devetom skoku tog istog dana, sam potpuno uživala. Bacila sam se u zagrljaj nebu sa osmehom na licu. U zagrljaj životu. Srećna, presrećna što živim, što me ima, što me vole i čekaju dole. Eeeeeej…. Tako skočiš i sam si tada na nebu, visiš u sistemu, a iznad tebe padobran. Pomaže ti da uživaš do kraja. To malo materijala je odgovorno za tvoj život. Odgovoran si sam, ali to malo materijala te deli od brzine i kraja. Brzina i ništa iznad tebe je smrt. A šta je smrt? Pogrešan trenutak života. I znaš da ako ti se desi neko sranje sa padobranom, imaš vremena do kraja života da rešiš problem.

I tako na današnji dan pre 34 godine, tačno u 12 popodne, rodila se jedna Ivana. Željeno, drugo žensko dete. Sada padobranac. Živimo normalno, ne krademo, ne otimamo nikome, pošteni smo i volimo. Volimo jedno drugo, volimo da živimo, volimo našu decu, volimo nebo, vodu, zemlju…volimo ono iz čega smo sazdani.

Svoje sopstene godine ne pamtim. Stvari i događaje pamtim po tome kada su se desili, ne po tome koliko sam godina imala. I dalje imam samo 14. Čik dokaži da nije tako. Mada mi je 13 draži broj.

I tako puno sam napisala i znam da ti možda ništa nije jasno. E zbog toga sam uvek pisala samo sebi. Meni je uvek jasno. Ma nema veze. I već je kasno i mrzi me da prekucam sve ovo, ali hoću. Papir i olovka su keva pisanja. ‚‚Treća mašina‚‚ će da pričeka svoj red peglanja. Danas popodne ću skočiti još jedan skok 11-ti, rođendanski i …ma ništa, uživaću, voleću život još više i ništa mi neće biti teško!