Nismo bili venčani, zbog nekih papira, živeli smo zajedno dve i po godine i mnogo se voleli sve to vreme, a onda jednostavno jednog dana smo shvatili da nikako nismo više jedno za drugo. Nemam pojma kako u životu dođe do toga, da nekoga voliš, da živiš sa nekim, da stvaraš sa nekim, imaš dete, planove, a onda jednog dana da shvatiš da je najbolje pustiti tu osobu da ode. E baš tako je bilo.

Uveče nismo imali pojma, da ćemo sledeće jutro sedeti jedno naspram drugog i u suzama se razići. Plakali smo oboje, ali smo bili svesni da je tako najbolje za sve, prvo za naše dete, a onda i za njega, a i za mene.

Nismo bili par koji se svađao, tukao i slične zajebancije. Nije postojalo nikakvog maltretiranja, ponižavnja i šta ti znam čega sve biva u sličnim vezama.  Bila sam starija 3 godine od njega, ali to nikako ne znači da sam bila i zrelija, pametnija.

Kao dete koje je svoje najlepše tinejdžerske godine proveo u ratu, silom prilika, mnogo više od mene je osetio sve nedaće života. U 22 godine postati tata iz svoje želje i ljubavi, ne slučajno, već baš onako iz srca je nešto što poštujem i čemu se divim, a meni je sa 25 godina nekako i bilo sasvim u redu, da volim i želim dete sa čovekom kog volim.

Naši snovi su se raspršili možda baš iz razloga što sam ja bila spremna da “jedem” život, da ga živim i uživam, a on je samo hteo da životari. Ja sam grizla i vukla, a on je stajao u mestu. Položiti 11 ispita, jedan za drugim, sa malom bebom i svim obavezama koje “bračni” porodični život nosi sa sobom, nikako nije mala stvar i najbolje govori o tome koliko sam bila spremna da zaista “pojedem” sve pred sobom.

Mislim da je najveći i jedini problem bio što sam nekako u toj nekoj borbi za neki bolji život bila sama i eto tako razišli smo se. Nisam htela i mogla više da ga vučem, a on više nije hteo i mogao da bude neko ko će biti vučen. Gotova priča.

Neću da vas davim sa bilo čim posle toga, ali eto zamišljajte. Moja devojačka soba i moja curica i ja same u njoj. Moji tata i mama koji su nam pružili maksimalnu podršku. Ja koja se ponašam kao da se ništa nije ni desilo. Idemo dalje.  Neću da vam pričam i objašnjavam koliko je teško ostati priseban i normalan i detetu od dve i po godine objasniti zašto tata više nije sa nama. Moja mala je MOJA mala, tako da ću vam samo reći da liči na mene.

Ono što se jednom pokida nemoguće je sastaviti, tako da ako dođete u situaciju da spašavate neku prošlu vezu, mogu samo da vam kažem da ne činite to, ne trošite energiju i vreme. Mi smo pokušali ponovo, ali neke stvari se nikada ne menjaju. Njemu nikada neće niknuti veća muda od mojih i to je bio najveći problem.

Da se vratim sada na početak moje priče. Moj bivši dragi sada pored sebe ima neku drugu ženu, neki novi život, imaju sina i jako sam srećna zbog njih. Onako iz srca. Volela bih kada bi oni moju Jovanu svojatali. Volela bih kada bih mogla da ih pitam da li oni to zaista žele da je usvoje pošto je toliko vole. Nije tako. Nismo te sreće ni Jovana, ni ja.

Tužna sam zbog toga, ali zato me ništa ne sprečava da svojatam tuđu decu. Da kažem da ih imam četvoro, odnosno šestoro. Moja prva deca su deca moje sestre i njih ni za dlaku ne odvajam od svoje dece. Dušan, Nikola, Jovana, Jana, Marko i Ana. I stvarno ne postoji ništa što ne bih uradila za bilo koga od njih.

Ništa me ne sprečava da i dalje “jedem” život. Dušanu, Nikoli i Jani nikada neću da budem mama, ali sam sigurna da ću im uvek biti makar dobar drug i veliki prijatelj, a u životu ako nekad zatreba i veliki oslonac. Želim to da znaju.

Najtarije dete me je probudilo drndanjem tv kanala u sobi u kojoj spavam, kao da je to jedini televizor u kući. Kšš, kšš, kšš, kšš, kššš… bla bla, kšš… Skoči mi pritisak na 300, pa šta ću ustanem k’o iz topa ispaljena.

Naravno da se prvo uhvatim za lonče da skuvam kafu, da se malo povratim. I skuvam kafu i taman spustim dupe u fotelju, zapalim cigaru i onda…..aaaaaaa vriska. Dotrčava Marko i vrišti kao da ga je neko uključio u struju.

Prepadnem se, dok sam videla šta je. Pametnica, ma još mi nije jasno kako mu je uopšte palo na pamet da pipne ringlu na šporetu? Strašno. Srećom je samo vrhom prstića pipnuo. Valjda hteo da proveri da li je vruće. E sačuvaj me Bože. Hladili, kvasili, duvali, mazali sa svim i svačim… “Jao, jao, jao…boviii…utomoć, utomoć…jao, jao, jao…bocka, bocka…” Plakao je cela dva sata, kao da smo mu kožu drali i verujem da bi još plakao da na kraju nisam podviknula.

Razumem da boli, ali baš toliko nema šanse. Samo se pecnuo malo. I kad sam podviknula da prestane, on je prestao kao da ništa nije bilo. Evo ga igra se i smeje se sa Anom.

Ana kad je videla svu tu frku, počela i ona da zakera. “Sipi mekoo, sipi mekoo…sipiii mamaaa…motim teee…”, a flašica puna ko oko, nema gde još kap jedna da se doda. Nju uhvatim odnesem u sobu, spustim na krevet, izađem i zatvorim vrata. Posle minut i po, izlazi k’o da ništa nije bilo.

Jocka ode u školu, njih dvoje se igraju, a ja se mislim da l’ smem da skuvam drugu kafu, pošto je ova već odavno hladna?

Nego da vam kažem nešto deco. Nemojte da me zafrkavate inače i ja mogu da okrenem drugi list.  Koliko ja slušam vas, toliko vi slušate mene, e pa malo se tu nešto poremetilo. Ja slušam, a vi me zezate. Nije u redu, morate da priznate.

Sve u svemu ste dobri, ali samo me ujutru pustite 10 minuta bar da otvorim oči i ništa više. Sve ostalo ćemo lako. Ljubi vas majka.

A ja…opet sam pustila onu drugu Ivanu, da reši sve ovo, da se suoči, da pojede koje govno, pa da idemo dalje, jer bez nje…ma ne mogu ja ovo. Vratili smo se i nema šanse da ja sama sada odem na spavanje. Nemojte da mi pametujete da nisam sama, da su deca tu, da ovo da ono…kad nema ko da me u onom velikom krevetu stisne svojom nogom i da me nervira, što pored tolikog kreveta voli da spava na mojoj polovini, dok njegova zvrji prazna…sama sam.

E nek’ crknem sada, pička li mu materina, a mislila sam…da nikada neću patiti zato što neko nije pored mene.

I tako rešiće ta Ivana ovo, a onda ću da joj se pridružim, pa da idemo dalje. Sastaviću se za neki dan.

Pa onda da se samo mislim šta da obučem, šta mi sa čim ide, koje cipelice, suknjicu, koju kremicu i parfemčić da kupim, na koje fensi mesto da odem da ljudi vide moju lepotu i moj instančan ukus. Da se mislim, da l` sise da povećam za broj ili za cela dva. Da se samo smeškam silikonskim usnicama i trepćem okicama sa sve trepavicama od dva`est santima, a pamet da mi je ostala negde usput.

A jok ko ja, sedim na terasi u beloj potkošulji, farmerkama i bosih nogu i mislim šta da spremim ovoj svojoj nejači da jedu. Marko sedi ispod stola i peva “picke, picke…cke,cke…”, a ja gledam u jebanu zelenu ravnicu i po neki motor koji prozuji i pravi mi zazubice. Jebo ga otac, šta mi ovde proleće i podseća me da ja to ne mogu. I još nešto, ne trebaju mi silikoni, ali mi treba brdo. Hoću li ikada zavoleti ovaj pogled što piči do čak tamo u pičku materinu, bez jedne jedine prepreke?

Nije da mi ne prija ni malo, prija mi sve što donosi sunce, proleće i leto, ali tako bih se rado popela na neko brdo. Jedva čekam da malo odem kući. “Pa gde si sad, jebi ga, ako nisi kući?” Ne znam što, ali ja sam pristalica onoga “samo jedno mesto na svetu se zove dom.” Samo tamo ne moram da mislim ništa, sem gde ćemo da izađemo, šta će ko da obuče i kako što bolje da se provedemo.

Neko drugi misli šta ćemo da jedemo, da li je okačen veš, da li je ispeglano, oprano i sve ostalo. Volim što sam dete, a meni kao svakom detetu nedostaje mama i sve ono što jedna mama pruža svom detetu.  Još ću se i rasplakati onako detinje.

Blago mojoj sestri, njoj je mama uvek tu. Sa posla svrati kod mame i jednostavno pita “šta ima za ručak, je l’ došao Nikola iz škole, je l’ svraćao Dušan, jesi li mi završila ono možda, hoćeš da pijemo kafu?…” i tako svašta nešto, a ja sam čak tamo daleko od tog našeg doma u jebenoj ravnici, sa pogledom u pičku materinu i gomilom obaveza, bez ikoga da me makar pita: “Možeš li dete?”.

Svako bira svoj put i pravac, svako sebi život tera na onu stranu koja mu najviše odgovara. Moj život je uvek bio moj, uvek sam bila samostalna i svoja, ali jebi ga brate, imam valjda i ja pravo da mi nekad bude teško.

I tako kao i uvek, krenem od jedne teme, a završim na dva`est petoj, nema veze. Sad ću Marku da pustim “Riječke pičke” da dete ima “podlogu” dok peva, a ja odoh da pohujem tikvice. Sutra će biti još lepše, nego što je danas. Divan dan je ovaj petak, pa ma šta da imam u glavi. Koji će mi kurac lepota. Najbolja sam ovakva. Živi bili vi meni.

Međutim mala je Ani soba, mali joj stan, u svet bi ona. Vrata od stana retko zaključavamo, tako da tata nije zaključao kada je izašao. Do sada ništa neuobičajeno, sada ću morati i rajber da udarim, za svaki slučaj. Ona lepo otvorila vrata i bosa u pidžami otišla.

Ne u hodnik, mali joj i on. Sišla lepo tri sprata dole u prizemlje.  Srećom je komšinica koja živi u prizemlju videla, uzela je u naručje i unela kod nje u stan, da vidi žena odakle je dete došlo i gde je pošlo. Pitala je gde je pošla, ona rekla “Gde je tata?”  ”A gde ti je mama?” “Spava.” A gde su Marko i Jovana, “Ne znam.”

I srećom komšinica nema naš broj telefona inače da me je pozvala iz momenta bih umrla, kada bih videla da nema Ane. Donela je gore i bila pametna da ne zvoni, inače bih i u tom slučaju precrkla.

Zna blesa da to nije smela da uradi. Sagla glavu i gleda me ispod oka. “Gde si pošla Ana?”. “Kupi Ana sadoed.” I šta da joj radim. Evo već sat vremena ne mogu da dođem sebi. Pričala sam sa njom, ona se pokunjila, zna da je kriva i samo me gleda, pa me zagrli. “Izini mama, izini.”

Jebote život, pa nema ona pet godina, nego samo dve i još mi se izvinjava. Odlepila sam totalno, a  sada kada sam se smirila i kada se ništa strašno nije desilo, smešno mi. Da je komšinica nije videla ona bi onako bosa otišla u prodavnicu po sladoled. Šta joj samo to palo na pamet?  Srećom do prodavnice nema da prelazi ulicu. Ne smem ni da mislim šta je sve moglo da se desi.

I tako, trudiću se da ne izlapim dok ne porastu ova naša dečurlija.

Međutim. Sedim tu istu noć za kompjuterom, sama u sobi. Svi spavaju. Otvoren kavez. Nisam baš bila sama. I onda…frrrrr…doleteo mi je na rame.  Igrao se sa mojom kosom, umiljavao se kao da je znao, osvojio me je zauvek. Nisam sutradan htela da Srećko ode. Postao je ravnopravni član naše porodice.

Srećko je jedno pitomo, umiljato biće. Igra se sa decom kao da je pas. Preleće od jednog do drugog, gricka, njuška, umiljava se, ljubi, kljucka, peva, voli da se kupa. Voli nas i ta ljubav je obostrana. Volimo ga načisto.

I pored sve naše ljubavi, Srećko ima i druge potrebe. Polno je sazreo. U kavez smo mu odmah kada je došao kod nas ubacili “žumanca” od kinder jaja, kojima se on igrao, sve dok jednog dana nije skontao da su te “igračke” odlične za masturbaciju. Mukica mala. Svako veče, uzjaše ono jaje i oho-ho, oho-ho, a onda klone. Svrši valjda, pa kulira. Tako da smo odlučili da je vreme, da Srećku kupimo devojčicu.

U nedelju smo otišli zoo-vrt da pronađemo pravu curicu za Srećka i našli smo je. Iste je boje kao i on. Malo je manja, mlađa, bila divlja skroz. Kupili smo joj i drugi kavez. Sve po uputstvima stručnjaka za rozinkolise. Doneli je kući, njen kavez stavili pored Srećkovog, da se gledaju i upoznaju. Kažu da ne sme da se pušta iz kaveza najmanje dve, tri nedelje, divljakuša jedna. Kažu da ne sme da se dira, da neće da peva dok ne upozna okolinu, ponekad čak da neće ni da jede, da je nepoverljiva i da može da dođe do sukoba sa drugim pticama.

Naravno da smo je još to isto veče pustili iz kaveza da osmotri i preleti po stanu. Naravno da smo Srećka ubacili kod nje u kavez. Naravno da smo i nju stavili kod njega. Naravno da smo je još to isto veče držali u rukama i ljubili i mazili. Naravno da nije po savetu stručnjaka, ali mi i onako nikada ne poštujemo pravila.

Dali smo joj ime. Zove se Žaklina i ženska i po je. Danas je drugi dan kod nas, a već sleće na sto. Sinoć se i kupala sa Srećkom. Njen kavez je sada prazan. Srećko i Žaklina već žive u istoj “kućici”. Ujutru zajedno pevaju. Srećko sada peva neku drugu pesmu. Sva “sredstva” za masturbaciju smo izbacili iz kaveza.

Danas već spavaju zajedno priljubljenih glava. Njuškaju se. On je kljucka po vratu, češka je, a ona se namešta. Rodila se još jedna velika ljubav. Po svoj prilici moraćemo da pravimo veći kavez, a nadam se da će doći vreme i za gnezdo.

Ne mogu vam opisati kako se osećam. Srećna sam kao da smo ne znam šta uradili. Jutros sam se u pola šest probudila naspavana, da ih slušam kako pevaju i da ih gledam kako se vole. Ljubav me pokreće, pa makar to bile i ptičice. Naši dobri leteći drugari su se zavoleli na prvi pogled.

Srećko i Žaklina, biće to velika ljubav.

Ponekad nešto što napišete, pa pomislite “ma neka ga, neka stoji, možda nekom zatreba”, ispadne da je pravi pogodak. Novembar 2008. tek sam počela da pišem blog, padne mi na pamet da možda nije loše da mailove koje sam dobijala tokom svoje trudnoće, o nedeljama trudnoće, o razvoju i bebe i mame, objavim na blogu na posebnoj stranici.  Ništa posebno, čak se može nazvati i klasičnom krađom, jer nisam čak ni znala koga da linkujem, ispalo je kao pravi pogodak. Možda je to na kraju krajeva svrha ovog bloga.

Na početku te stranice, a i u svim komentarima se ograđujem od toga da bilo kome umem i smem da dam stručan savet, ali sam sigurna da je ponekad trudnim ženama važno da čuju i neko mišljenje koje je isključivo stvar iskustva.

Pravljenje te strane je bilo, par mojih rečenica, a onda copy/paste (kriva sam), ali sve ono u komentarima što se izrodilo, čak i u pravom smislu te reči, je nešto što mi u potpunosti ispunjava i srce i dušu.

Divno je kada se neka od budićih mama, javi sa nekim “prostim” pitanjem koje je muči. Nijedno pitanje nije prosto, nijedna briga nije mala, odgovorim najbolje što umem, na kraju naglasim da je najvažnije javiti se svom doktoru, a onda na blogu ili na mail-u nakon nekog vremena dobijem obaveštenje da je baš ta bebica koja je bila u stomaku i zabrinjavala svoju mamu zbog ko zna čega, došla na svet u najboljem mogućem stanju, sa najvećim mogućim sjajem i srećom koju deca donose.

Znate za moj blog na wordpress-u, on i dalje postoji, nisam ga obrisala i neću, isključivo zbog te strane, mada s vremena na vreme ostavim po koje obaveštenje. Taj blog i ta strana NEDELJE TRUDNOĆE, mi donose veliku sreću. Svrate trudnjače ponekad i ovde, jer ista strana i ovde postoji, sa drugačijim pitanjima, odgovorima, ali tamo ih ima više.

Ako sam ikada svojim odgovorom, bar jednoj od tih žena, makar malkice dan učinila lepšim i lakšim, onda sve ovo ostalo što piskaram, zaista ima smisla.

Sada je već izrastao u pravog momka. Voli motore, avione i ostale …one. Na motoru ga je tata vozio kada je imao samo 10 meseci, pa nije ni čudo što sada nijedan ne može da prođe pored njega, a da ne uzvikne “Vaaau!”. Još kao mala bebica je spavao na aerodromu, uz neke malo čudne zvuke koji bi uznemirili drugu decu. Ne i njega. Naviklo dete na svašta. Sada su mu avioni glavna preokupacija, što pravi, što igračke…

I tako…već je 19 h, prekinuli me gosti u pisanju, pa nastavljam sada. Slikali smo se i snimali i igrali, duvali svećice petnaest puta, ljubili se, vukli uši, pevali, mackali se tortom, ručkali, šizeli, ma svašta nešto. Sada malo odmaramo, pa će da nam dođu drugi gosti, pa sve iz početka. Lepo nam je, srećni smo i mnogo se volimo.

Marko je napunio tri godine.

Želim ti da budeš srećan, zdrav, dobar i da imaš u životu sve ono što ti je potrebno da ostaneš takav kakav jesi. Moje srećno, dobro dete. LJubi te i voli mama, i svi ostali.

Napravili smo tortu zajedničkim snagama, uvežbali smo rođendansku pesmicu, spremili smo najlepšu haljinicu, danas slavimo. Ana puni dve godine. Proletelo je vreme kao dlanom o dlan. Već ume da broji, da peva, ima svoj laptop (velika ukoričena sveksa), ponekad ide u školu, sprema ručak, leti avionom, trči, maršira, igra, peva, žvrlja sveske, kopa zid, jede zemlju, ume da se brani, ali i da napada kad misli da treba. Malena bebica od 2900 grama, sada je već velika cura.

Mila moja želim ti svu sreću ovoga sveta. Želim ti da budeš zdrava i srećna. Ma znaš ti već sve šta ti mogu poželeti. Mudrice moja srećan ti rođendan. Voli te mama.

To je tako otmeno i lepo,

danas toliko retko i neobično.

Letite,

prosto poletite,

kao što se letelo nekad,

pre nego što smo se uplašili.

Duško Radović”

Poletite u život bez straha, bez mnogo kovanja planova, bez čekanja, vreme nemilosrdno prolazi, nemojte zakasniti na let. Ne treba vam novac da biste bili bogati i srećni.

Svi oni oprezni ljudi, koji na sve misle, koji sve predviđaju, obavezno upadaju u neke klopke, jer računati na poteškoče, znači i stvarati ih. Pre braka sam imala četiri teorije o vaspitanju dece, sada imam četvoro dece i nijednu teoriju. Opustite se i uživajte u životu, u svemu, u deci ako ih imate, ako ih nemate uživajte u tuđoj. Družite se sa njima bićete sigurno mnogo bogatiji, pametniji i lepši.

Naše bogatstvo – Our only treasure, anything else we don`t need from Ivana Momcilovic on Vimeo.

Sve šanse i prilike je prokackao i na kraju je izgubio. Sve što je imala dala mu je, i više nego što je zaslužio. Tako da kada je tu kesu spakovala i iznela iz njihovog zajedničkog doma tu se više nije vratila. Kada se odlučiš da nešto uradiš, onda budi siguran u svoje postupke, a ne ” ‘oću piškim, neću piškim.”.

On se naravno nije ubio, kao  što je pretio da će da uradi, nije ni nju ubio, što se možda zamalo desilo par puta. Sve mu je ostavila, sve što su stekli, kuću, stan, kola, placeve, pare, ma sve, okrenula se i otišla. Materijalne stvari nisu razlog da neko ostane u užasnom braku.

Njegov uslov da bi potpisao razvod braka bio je da deca na sudu pripadnu njemu. Pristala je i na to. Majci decu ne može nijedan sud da oduzme, sem na papiru. Pripala su mu deca. Hteo  je da se pokaže kao veliki tata, jadan čovek, koga je ostavila žena, nikakva majka, nikakva domaćica, nikakva kuvarica, nikakva ljubavnica, nikakva radnica, nikakva u svakom pogledu. Rekla je samo: “Dobro.”  Deca uvek pate, ali se deca vremenom i naviknu na novonastalu situaciju i shvate da je tako bilo najbolje po sve njih. Deca nisu razlog da neko ostane u užasnom braku.

Kada se posle par dana umorio od uloge “velikog” tate, pozvao  je upomoć nju, pa koga bi drugog. Takvu “nikakvu”. Deca su sada sa njom naravno, on je staratelj te dece, samo na papiru, a ona je slobodan čovek. Ima sada svoj stan, svoj mir, svoj život, svoju decu. Ona je žena koja je u svoje ruke preuzela svoju sudbinu. Jaka, hrabra i pre svega pametna. Ne postoji nijedan razlog da ostajete u braku u kom ste maltretirani. Rešenje uvek postiji, budite pametni, jer život je samo jedan. Ne dozvolite da budete ucenjeni.

Razvod braka je jedna od najtraumatičnijih situacija koja vas može zadesiti, ali ako se odlučite na takav korak budite pametni kad već niste bili kada ste se venčavali.

P.S. Ovaj post je posvećen svim onim ženama koje odgovore traže na Google-u. Ukucaju “razvod braka”, a on ih pošalje kod mene. Iznenađena sam koliki je to broj.  Ovo je istinita i uproštena priča, život sami komplikujemo kao i priče, a istina je da je sve jednostavno, samo treba dobro pogledati situaciju sa svih strana i odlučiti se. Pakao od braka jednako je promašen život, a za novi početak nikada nije kasno, pa ma koliko se situacija u datom trenutku činila beznadežnom. Srećno vam bilo.

Kasnije je posmatram dok se igra i zamišljam kako pleše svoj prvi bračni ples, pa mi i suze krenu. Naravno da se neće udati za kretena, jer ako taj neki bude samo jednom povisio ton na nju, ona će otići. Reći će i sebi i njemu i celom svetu, “na mene niko ne može da viče…sem moje mame… ponekad.” Imaće temelj.

Ako nekada neko digne ruku na nju, slomiće mu je. Slomiće je svojim pogledom, okrenuće se i otići, a onda će njena mama da mu je stvarno slomi. Zar zaista ljudi ne vide povezanost svog detinjstva sa ostalim fazama života?

Ako vaši roditelji, puno viču na vas, naviknete se, pa vam bude sasvim normalno da i drugi viču na vas. Ako vam kada porastete neko kaže “…UĆUTI GLUPAČO”. “On me voli, nema veze što me zove glupačom, ne misli on tako.”, to je samo ono što ste već naučili u primarnoj porodici.

Ako vas roditelji tuku dok ste dete, naravno da to ne shvatate tragično. Pa oni vas vole, zato vas i tuku, da biste bili bolji. NE!!! Oni vas po guzi tuku zato što drugačije ne umeju sa vama, zato što su veći i jači, zato što misle da su pametniji. Uče vas da kada vas neko tuče, treba da se povinujete, slomite nad silom i sutra kada vas muž opauči šamarom, morate da znate da ste slabiji, da vas izdržava, da je on veći i jači, da vas voli bez obzira što vam je kosti pomerio.

Nisam dosadna, ovo je neiscrpna tema. Nešto o čemu treba uvek da se govori. Moju Anu neće sutra niko da tuče. Kilometre koje dnevno prepešačim na ovih zimskih, 70-80 stambenih kvadrata, da bih njoj i sebi učinila život zanimljivim i lepšim…ma neće nam niko oduzeti. Niko nam ne može i ne sme oduzeti našu ljubav i poverenje. Ne može se sutra pojaviti, “baja do jaja” koji nije “baja do jaja”, a da ona pomisli da on to jeste.

Ima da zna, da svaki onaj koji traži od nje  da bude ono što ona nije, ne može da je voli. Naučiće šta znači voleti. Ljubav je ljubav, definitivno. Onako kako volite svoju decu, tako će oni sutra voleti druge.

Moja Ana je sasvim drugačija od svih ostalih Ana koje poznajete. Moja Ana je najlepša Ana koju ste ikada videli. Ako nije najlepša, najšarmantnija je sigurno. Moja Ana je deo mene. Moja Ana ne može da bude obična, kao njeno ime što je. Ima obično ime, jer sve drugo u vezi nje je neobično. Moja Ana je za sada moja i budite sigurni da ću je pripremiti za život, da nekada postane i nečija.

Kada nečija bude postala, postaće samo još voljenija, jer moja Ana je svojim rođenjem donela i mudrost o  kojoj ne umem ni da sanjam, ne umem je naučiti nečemu o čemu ona mnogo bolje zna od mene. Naučiću je onome što ja znam i što se ne može naučiti samim dolaskom na ovaj svet i školom. Nije mnogo, ali moja Ana je već naučila da vredi i niko joj to ne može oduzeti.

Svako od moje dece ima svoju priču, ova je samo Anina.

Vi auguriamo una buona vita.

Da li bi vam prijalo da vas neko opali šamarom zato što ste uradili nešto glupo? Nemojte mi reći da vi nikada ništa glupo ne uradite. Napravite sigurno mnogo veće gluposti, nego što deca mogu. Ako ništa drugo veći ste, pa samim tim srazmerno svojoj veličini i grešite.

Nemojte tući svoju decu. Ona su vaš plod. Vi ste za njih najbolji, najlepši, najdivniji, nemojte im rušiti snove o tome koliko zaista vredite. Deca su da se vole, da se maze, ljube, da se razgovara sa njima, igra, da im se pričaju priče i pevaju pesme. Prevaspitajte sebe da biste njih mogli da vaspitavate.

Jednom je jedna mama u napadu besa gađala svoje dete metalnim ofingerom. Nije htela, ali mu je isterala oko, a bila je nekada dobra mama. Ne gubite živce, nikada ne znate kako i koliko možete povrediti svoje dete. Oni su mali i krhki. Oni vas nisu terali da ih pravite i rađate. Vi ste njih želeli, ne oni vas.

Molim vas ne tucite svoju decu. Oni ne znaju da se brane, a i da znaju oni se vas plaše kada ste takvi. Kako ćete ih zaštiti od sveta, ako ste vi ti koji su ih prvi napali u životu. Čuvajte ih. Život je surov, svašta ih tek čeka. Nemojte ih tući, molim vas.

Linkovi:

Svako peto dete zlostavljano

Zlostavljano dete podizaće hranitelji

Zlostavljano dete nije imao ko da brani

]]> http://www.charolija.com/svasta-nesto/molba/feed/ 46 http://www.charolija.com/svasta-nesto/kakav-sam-to-covek/ http://www.charolija.com/svasta-nesto/kakav-sam-to-covek/#comments Tue, 15 Dec 2009 19:20:26 +0000 Charolija http://www.charolija.com/?p=2034 More >]]> Zapitate li se vi nekada ovako nešto? Kakav sam to čovek i šta je to ispalo od mene? Svojim rođenjem sam postala ćerka, sestra i sve ono što ide uz ostale rodbinske veze. Kakva sam sve “zvanja” sticala svojim odrastanjem i sazrevanjem? Hm… ?

Drugarica, prijatelj, simpatija nečija, školska drugarica, nečiji đak, vremenom i nečija ljubav, devojka, samim tim i nečija suparnica, možda me je neko video i kao svog neprijatelja, ne znam.

Kasnije sam postala i tetka. Izuzetno sam ponosna na to “zvanje”. Kada sam rodila svoje prvo dete, zvanično sam postala majka. Pre toga sam vežbala sa svojim sestrićima i bila “mama” u pokušaju. Onda sam neko vreme bila, ružno i tužno zvano, samohrana majka. Prošle su godine dok sam postala nečija žena, pa ponovo majka i onda još jednom. Istovremeno i nečija snajka i ujna.

Ostalo mi je još da postanem nečija tašta, svekrva i baba, možda i nečija ljubavnica. Nikad se ne zna.

Od svega nabrojanog, najbolja sam kao tetka. Sve ostalo je pod znakom pitanja. Moji sestrići su dovoljno porasli da mogu to da potvrde, a i ovo govorim, jer je to njihovo mišljenje. Tetku kao ja bi svako poželeo, bez lažne skromnosti. Sa mnom su mogli i mogu sve i svašta.

Dobro me je imati za prijatelja, ali i za neprijatelja.  Poželela bih svima neprijatelje kakav sam ja. Ako ste spremni da podnesete nečiji trenutni bes i ljutnju i gomilu koje kakvih reči, jer ste bili izuzetno loši,  onda o čas posla ako u meni vidite neprijatelja, možete dobiti prijatelja. Kod mene sve mora da se razjasni i sve krive drine moraju da se isprave, posle toga možemo iz početka. Svakome dajem šansu, ponekad i dve.

Kakva sam kao nečija supruga? Ne d’o Bog nikome, najiskrenije. Mora čovek da bude malo lud da bi bio moj muž. Neću ovde ništa da vam objašnjavam, jer se to tiče samo jednog jedinog ludaka na ovom svetu koji uspeva da me izdrži i zadrži.

Znate… da ovo nije obostrano, verovatno brak u kom jesmo moj muž i ja ne bi uspeo ni pet dana.  Znate kako kažu “…svaka rupa ima zakrpu”. Našli smo se na našu sreću i sreću svih onih potencijalnih muževa i žena koje bismo samo unesrećili i koji bi nas upropostili. Ovako smo se našli, njih poštedeli, a nas usrećili. Teško je razumeti, ali tako je.

Sve sam ovo napisala, jer sam na početku imala jednu misao. Kakva sam to majka? Moja deca će svakako dobiti šljagu po dupetu ako su grubi jedni prema drugima ili prema sebi, ali zato mogu da ižvrljaju zid za šta će dobiti samo usmenu pridiku i “no, no…”. Zbog ovoga ćete, ako ikada kod nas dođete, da vidite ižvrljan zid i njih dvoje ili troje u zagrljaju.

Kad pozvonite na vrata, budite sigurni da će vas sve tri glavice dočekati, kako vire. Da će vam svako od njih pružiti ruku da se pozdravite. Ako ste baš gotivan lik, možete očekivati i da će vam sesti u krilo. Ako vičete dok govorite, budite sigurni da vam neće prići. U njihovim životima samo jedna osoba ima pravo da ponekad neograničeno viče, bez posledica i po njih i po nju. Njihova mama.

Ako ste moje dete bez ikakvih problema možete da se probudite 5-6, 15 puta tokom noći i da zanovetate. “Hoću piškim.”, “Daj vodu.”, “Taći, taći, Mako.” (kaki Marko), a onda se samo smejete i zezate, “neće taći, Mako zeza…”. “Daj piš, meko.” (piš je obična bela bebinjska pelena sa kojom Marko spava, meko je mleko).

Možete i da me probudite u 7 i dignete iz kreveta da vam nađem šta ćete da obučete za školu, jer sinoć ste zaboravili da ćete ujutru uopšte da se obučete.  Možete da budete Ana i da iz kreveca bacate flašicu i tražite da vam je dodam, onoliko puta koliko vam je zanimljivo ili dok mama ima živaca…. a ima ih za takve zajebancije. Ma svašta nešto možete ako ste moje dete, a ono što ne možete, e to ne možete i tačka, pa makar i da hoćete da crknete od muke.

Ako ste moje dete možete biti sigurni da ću vas tokom dana poljubiti kad ujutru ustanete ili kad ustanem, da ću vas poljubiti kad ste dobri i uradite nešto lepo i dobro, da ću vas poljubiti i ako uradite nešto loše, ali kažete “izini  mama…”, da ću vas poljubiti kad izlazite iz kuće, kad ulazite u kuću, ma kad samo prođem pored vas.  Svaki put kad izlazite iz kuće rećiću vam “…lepo se provedi”.

Ako ste moje dete sigurno ćete tokom dana bar jednom čuti, onako na uvce, “volim te najviše na svetu, najbolji/a si i niko nije kao ti”, “najlepša/i si, dušo moja”. S obzirom da ih je troje, svako od njih ima svojih “5″ minuta dnevno za ovakve izjave, a da niko drugi ne čuje i da to bude samo naše.

Smatram da svako od njih treba sve to da zna, onako samo za sebe, odvojeno od svega drugog što se dešava oko nas i svih drugih koji nas okružuju.  Vreme će pokazati koliko sam dobra ili loša majka. Preostaje mi samo da se nadam da nisam mnogo loša. Nisam sigurna koliko ću najvažniji posao na svetu dobro uraditi. Iskreno rečeno prepadnuta sam, kakav sam to čovek postala? Ma…osnovno pitanje je, kakva sam to majka?

Ne mogu vam pričati kako je to kada sa istom osobom  živite zajedno 50 godina, ali ponosno mogu da vam  dam par saveta kako sa nekim da sastavite tri godine braka. Nećete mi verovati, ali sam zaista danas ponosna. Pre tri godine na današnji dan, moj dragi i ja, rekli smo sudbonosno DA i kako bi on na svoj način rekao “Budale”.

Šalu na stranu, ali kad pogledamo oko sebe ostale bračne parove, nas dvoje se odlično držimo. Za sve one koji nemaju bračnog iskustva usudiću se da im dam par korisnih saveta, a možda posluže još nekome.

Prvo i osnovno pre ulaska u brak: putujte, izlazite, zezajte se, ludujte, prosto rečeno iživite se do daske. Kad kažete to DA, da vam ne bude žao ni zbog čega. Jednostavno dok ste još slobodni, ništa ne propuštajte.  To ne znači da kada uđete u brak svega toga neće biti, već nećete imati za čim da žalite.

Sledeće po meni bitno je da pre braka upoznate sebe. Ne šalim se. Kada poznajete sebe, onda znate i kakvu osobu želite za životnog saputnika i neće vam biti teško da prepoznate takvu osobu.

Sve ono što vam se, dok ste još u vezi, ne sviđa kod vašeg partnera, budite sigurni da će vam u braku 5 puta više smetati.  Budite svesni da ćete živeti sa partnerom čije sve mane treba da prihvatite, jer ljudi se ne menjaju. Ako vam na primer smeta što vaš momak voli da popije, a kada popije ume da bude i grub, budite sigurni da će to biti veliki problem u vašem braku. Ako vam vaša devojka zamera ovo ili ono, sigurno će vam u braku zvocati kao navijena i zbog toga, a i zbog onoga, do tačke neizdržljivosti. Oprezno birajte i dobro gledajte.

Najvažnija stvar u braku je i najjednostavnija, iskreni razgovori. U braku gde nema iskrenosti, nema ni poštovanja, znači nema ni ljubavi. Tamo gde nema ljubavi, nema ni seksa, tamo gde nema seksa, postoji prevara, gde ima prevare, nema braka. Brak koji se temelji na tolerisanju takvih stvari je mučenje za oba partnera.

Svađa je sasvim normalna, prihvatljiva, pa čak ponekad i poželjna stvar u svakom braku. E sad. Da biste umeli kvalitetno da se svađate, pre svega treba mnogo da se volite. Kada se mnogo volite, onda je sve dozvoljeno u svađi, sem udaraca i ponižavanja, naravno. Ne znam da li ću umeti ovo da vam objasnim.

Ako imate brata ili sestru onda možda možete da razumeti šta hoću da kažem. Imam sestru, tako da sam pre braka mnogo puta “trenirala” to svađanje zasnovano na velikoj ljubavi.  Kada vas ta osoba dovede u situaciju da biste je najradije upucali iz puške, ali da je ne ubijete naravno. Već onako figurativno. Kada vičete na sav glas, da biste nadjačali viku tog sa kim se svađate. Hahahha… Kada negde pri kraju počnete da se smejete, jer ste izgovorili i čuli gomilu gluposti, zbog neke druge gluposti i na kraju kad se strasti malo smire, razgovarate o tome i rešite problem na razuman način.

Ovaj deo oko svađe, treba da probate pre braka, jer kada već budete u braku onda je kasno za eksperimentisanje. Nikako ne stupajte u brak sa nekim ko ne ume da se svađa. Ima onih koji svađe rešavaju i završavaju šamarima, a tamo gde ima nasilja sigurno nema ljubavi, ni srećnog braka i porodice.

S obzirom da oboje volimo decu, potrudili smo se da proširimo našu porodicu. Tri godine braka, četvoro dece. Jovana je prvo moje i naše najstarije dete. Jana je prvo njegovo i drugo po starosti naše dete. Marko je naše i prvo i drugo i treće dete. Prvo zajedničko, drugo i njemu i meni i treće sveukupno. Ana je i drugo i treće i četvrto naše dete. Drugo zajedničko, treće i njemu i meni i četvrto sveukupno. Obožavam kada napišem ovakvo objašnjenje. Zavrti se ljudima u glavi.

Deca su najveća sreća u životu. Ljudi imaju običaj da kažu i da sa decom dolaze  obaveze i brige. Istina je to, ali meni su deca u životu samo sreća. Kada deci prilazimo sa radošću ništa nam ne može biti teško, jer deca svojom ljubavlju, smehom i zagrljajima uzvraćaju stostruko.

Sve u svemu tri godine braka, ćete sigurno “sastaviti”, ako ispoštujete osnovne stvari. Budite pošteni prvo prema sebi, pa onda i prema svom partneru.  Nema laži, nema prevare. Razgovarajte o svemu, delite svoje misli, brige, probleme, osećanja, snove i želje. Sve što sam napisala u ovom postu, kada se spoji u jedno je u stvari ljubav.

Nadam se da će nam ova neka nepisana, sada i napisana pravila, doneti još mnogo zajedničkih godina, a možda još nekome posluže. Srećno bilo i živeli.

Odskakivao je od zemlje šest i po metara, psovao i mene i devojku čija sam drugarica, bio spreman da pogine za Brenu, jer “…ona je zvezda bivše SFRJ  i odakle mi pravo da tako nešto osporavam.” Jebo ga otac koji ga napravio, što ne reče da su EKV bili zvezda vodilja ili Prljavo Kazalište, Parni Valjak…za njih je morao da čuje nekada.

Evo iz momenta ću da napravim Grand Mega Hit i neka ga otpeva samo neka žena sa velikim sisama, koja ume da meša, ima stvarno da bude glavna fora za Novogodišnje praznike.

Evo ovako:

Ljubavi moja jedina

zašto si otišao i ostavio me samu

da plačem i gledam u tamu

izgubljena sreća, tuga je još veća

jer samo tiiiii, si mi bio nada…

da ću se udati mlada.

Nova Godina je stigla

a tebi se ona stvar digla (baš tebe briga)

ali mene kraj tebe nema

jer ja sam ostavljena žeeeeeeeeeeeeeeeeenaaaaaaaaa.

Jebeš mi sve živo, ako bih ove tupave stihove malo obradila, ovo bi bio najveći novogodišnji hit. Mogu ja ovoga u metrima da napišem i još samo da nađem nekog da napiše neku tugaljivu muziku za jednu pesmu, u jednu da ubaci trubače, i u treću neki turski veseli ritam…mogli bi pare da namlatimo, samo ako “navatamo” mladu, jedru pevaljčicu.

Sunce ti jebem, kojeg danima nema.  Šta se ovo u Srbiji godinama sprema? Muzika je osnova kulture jednog doma, jer je najpristupačnija. Kao i televizijski kanali koji se gledaju u jednoj porodici. Ne dam bre da mi se zaraze deca. Ne dam da slušaju ono od čega se meni povraća, pa neka sva druga deca slušaju i mrdaju guzama u ritmu. Neka ih, neka budu izopšteni iz takvog društva, valjda još uvek ima onih koji decu muzički, mentalno, duhovno i u sportkom duhu odgajaju. Pronaći će oni sebe međusobno nekada, kada odrastu.

Ne mogu ni da zamislim, da sutra nekada, recimo, dođem kod nekog od svoje dece u kuću i čujem kako trešti  Mikica, Slatkica ili već neka ca. To će biti moj najveći promašaj u životu i vaspitanju.

E sa druge strane, već sam nekako sigurna da tako biti neće.  Gledam ih svakodnevno, posmatram kako reaguju na muziku, kako nekako prirodno mrdaju glavicom u ritmu muzike koju slušaju. Ne mogu, jednostavno ne smem i ne želim da im ostavim da to bude njihov izbor, tj. jak je taj “muzički” nazovi lobi, koji nam naciju uništava i po pitanju muzike. Ne dam svoju decu.

Mogu da slušaju “Trla baba lan”, “Razbole se lisica”, “Ivin voz” i slično, ali ne dam da čuju ono sa čim sve nas konstantno godinama truju. Znaju da prepoznaju REM, ali nemaju pojma šta je tubro folk, jer to za nas i ne postoji. To je jedina oblast u kojoj sam maksimalno ne tolerantna.  Iz momenta menjam kanal.

I dalje stojim iza toga da je izbor muzike koju slušamo, neosporno povezan sa stepenom inteligencije koji ćemo da dosegnemo.  Inteligencija je nešto što se stiče.

Nisam mislila da ću ikada ovako nešto postaviti na svom blogu, ali neka ga … pogledajte od čega čuvam svoju decu. Jezaaaa…bolest…strašno da strašnije ne može biti, a toga nam je prepun svet u kom nam deca odrastaju.

Ne, nisu napravili nijednu glupost. Nisu sami. Juče na aerodromu, dolazi Marko do mene i kaže “voje, voje”…što bi značilo da je dete žedno i da mu se pije voda. S obzirom da ne pijemo vodu sa česme, u našim prostorijima gde nam stoji oprema  između ostalog ima i flašica sa vodom.

Odlazi i vraća se sa jednom od flašica da mu otvorim, jer ne može sam. Otvaram mu i dajem mu da pije. Nategne on onako žedan i odjednom počne da kašlje. Lupkamo ga po leđima Mića i ja, mislimo zagrcnuo se, a on kašlje li kašlje. Uzimam flašicu, nategnem i ja onako dobro žedna i šokiram se. BENZIN!!! Avio benzin.

Ljudi moji nemate pojma koja je to grozota. Trčim u kupatilo sa Markom u rukama. Kašlje on, kašljem ja, voda, ispiranje usta, mleko, pivo, sok, grgotanje. Kad sam videla da nije opasno i da smo dobro prošli, smejali smo se ko blesavi.

Prvu flašicu koju je video on je doneo. Avio benzin je inače plavkast, ali ovo je bilo samo dva prsta u flašici tako da je izgubio boju, pa nisam mogla ni da vidim razliku. Inače nam služi za punjenje zipo upaljača i paljenje vatre na brzinu.

I tako juče i danas ceo dan brekćemo i prkćemo kao dva aviona. “Voja bljak.” Sreća naša, pa nije bilo nešto opasnije u flašici. Osećam se kao devedesetih kada se benzin isključivo sipao iz kanti i na crevo, pa povučeš da bi krenulo. Ko je kriv? Mama.

Ako su mi rekli:  “…moraš to uradiš, obavezno je, bez toga se ne može, normalno je da, pa svi oko tebe tako rade, to je pravilo, to ne smeš da prekršiš…”, e prekršila sam, nisam uradila, nije bilo obavezno, moglo se bez toga na neki drugačiji način, samo moj i bilo je po meni sasvim normalno i ako sam prekršila pravila.

Imam jednog druga sa neta koji me iz dana u dan inspiriše da nastavim da menjam sve ono što mislim da treba. Kao da mi kaže “nastavi samo tako, razumem te.” Mnogo volim tog mog druga i nadam se da ću ga nekada zagrliti jako i  pogledati u divne plave, duboke oči i reći mu: “…hvala druže za sve, drago mi je što se vidimo.”

Neću mu reći da ga razumem, da je moja inspiracija, da sam mnogo naučila od njega, nećemo otići na pivo, nego na kolače i limunadu. Neću mu reći, ali on će znati da i ja njega razumem.

Promene se u našim životima dešavaju brzinom munje. Takvi smo, našli smo se, a deca roditelje ne mogu da biraju, pa su se privikli na promene.

Kada me pitaju “…a sada kada ste se preselili, gde će Jovana da ide u školu?”, ja sam odgovarala, “ma nemam pojma, videćemo…”. Samim tim što smo promenili mesto stanovanja, neminovno je bilo i da će Jocka promeniti školu.

U petak više nije imalo smisla da svi živimo u neizvesnoti i odemo lepo da upišemo dete u školu. Dalje više nije moglo da se čeka. Najlakši posao u Srbiji, što se tiče papirologije,  je prebaciti dete iz jedne škole u drugu.  Dobar dan, dobar dan, ovo dete treba da upišemo kod vas u školu, kako se zove, tako i tako, u koji razred, u četvrti, gde živite, tu i tu, gde je išla u školu, tu i tu, u redu to je to.

E da ne zaboravim. Kažem da joj je ovo treća škola za četiri godine, a ona me pita, a što ste se selili toliko? Mamicutidatimamicujabašdatimamicu…znaš li ti ženo u kakvoj zemlji živimo, šta se sve događa oko tebe? A jel` živite u svom stanu ili ste iznajmili? Ne…došla sam da živim u jebenu Padinsku Skelu privatno, konju jedan. Ko još u Skelu može da dođe privatno da živi?  A čime se bavite? Bavimo se bacanjem ljudi iz aviona, ako baš hoćeš da znaš i uživamo u tome.

Uh…da, to je to, što se tiče papirologije, ali treba napraviti izbor, koja škola, pošto u naselju ima dve, koja učiteljica, ima ih tri. Pitam lepo, koju učiteljicu predlažete? Kažu tu i tu i tu i tu, ta i ta je hm, mh…dobro. E sada, hoćete li kod ove ili kod ove, obe su dobre? Hoćemo kod mlađe. Računam više živaca joj je ostalo i tako bi. Gotovo.

U utorak u pola 2 dođite ispred žute zgrade, koja se nalazi posle ove zgrade, (tu idu deca od petog do osmog) i obdaništa, videćete već. Kada sam videla, nisam mogla da verujem. Tu ispred te žute zgrade smo parkirali kola, ne znajući da je to škola u stvari. Mom razočarenju nije bilo kraja. Prvo sam mislila da je to neki magacin.

Sakrila sam svoje nezadovoljstvo, zbog Jovane, ali htela sam da crknem. U Kraljevu je išla u školu u kojoj je bilo oko 1500 đaka, na Brdu u školu gde je bilo oko 700-800 đaka, a ovde ih može biti, ne više od 100 u jednoj smeni.

Nema veze koliko ih ima, ali na šta liči ta zgrada? Živimo u 21-vom veku, čini mi se, a ova škola me je podsetila na školu u Lascu u koju je krenuo moj ćale 52-ge. Psovala sam i školu i školstvo i državu i Srbiju i Jugoslaviju i sve pokrajine i ministra i sva ministarstva. Sunce ti poljubim, pa mi od te dece hoćemo doktore da pravimo, a šaljemo ih u “magacin”.

Škola koja se nalazi u najvećoj Beogradskoj Opštini Palilula, znači jedna od najvećih Opština u Srbiji ima rešetke na prozorima.

Preživim ja vikend. Psujem u sebi i ćutim. Nisam htela ni na blogu da se izjašnjavam. Tako dođe i današnji prvi septembar.  Noge mi teže od olova. Steglo mi se srce, hoću da puknem, a ona…ona ništa, malo zbunjena, ali sa osmehom na licu, daje mi nadu da će sve biti u redu.

Sve svoje vodim sa sobom, tako se nas petoro uputismo pravo u malu žutu zgradu. Hrabro idem prva. Otvaram vrata i ostajem u šoku. Spolja jadac, a unutra gladac.

Prvo što osetim je toplina. Tražimo učiteljicu, a onda još jedan talas topline. Utisak koji neko na mene ostavi prvi put, retko me prevari. Divna, draga žena. Ako je ona mlađa, koliko tek ima godina ona starija?  To je ne bitno, ali sam primetila. Već i unuče ima.

Izlazimo sa učiteljicom u dvorište, a onda se nekoliko devojčica zatrči učiteljici u zagrljaj. Još jedan dobar znak i plus za učiteljicu. Znači zaslužila je njihovu ljubav. Treće što me je brinulo. Učiteljica je upoznaje sa novim drugaricama, a onda je jedna od njih uhvati za ruku i odvede u novo društvo.

Delimično mi je pao kamen sa srca. Odlazimo kući i nestrpljivo čekam i čekam i čekam… Sati ko godine…a onda kucanje na vratima. Otvaram, a njen široki osmeh mi govori sve.  Nismo pogrešili. Nije bitno da li škola spolja meni liči na magacin, već je bitno šta je Jovanu dočekalo u toj školi.

Padinska Skela je udaljena od Pančevačkog mosta 14 km. Kada se vozite autobusom, to je večnost. U naselju ima toliko dece i trudnih žena da je to prosto čudno. U našoj zgradi od četiri sprata ima više dece nego u četiri solitera na Banovom Brdu. Kažu, mlado naselje, ja kažem da su u pitanju neke podzemne vode. Ovde nema da se neka žena kresnula, a da nije ostala trudna.

Uveče kad malo prođe vrućina, sa terase, onako u prolazu, se može  sigurno izbrojati 15 trudnica,  30 beba u kolicima i dece, da se izbrojati ne mogu. Jurcaju se, vozaju biciklice, rolere, trotinete, igraju tenis, fudbal…snalaze se, jer ovde ne postoji ni jedno, jedino normalno igralište za decu. Tuga jedna. Za one preko 15 godina, ovde apsolutno nema nikakve zabave. Onima preko 18 sledi duga, dosadna vožnja do grada, jer ne postoji ni jedan, jedini kafić. Oni preko 25 izgleda da samo prave decu. )))

Počeh sa školom, a vidi gde sam stigla. Sve je to meni povezano. Zar jedno tako mlado naselje, ne može da ima jednu lepu veeeeliku školu, već u tri objekta moraju da budu podeljeni? Neki u “magacin”, neki u zgradu sa četiri učionice, a oni preko četvrtog razreda tek da vide šta znači kad ideš u lepu veliku školu. Da li ovde u naselju postoji bar jedan jedini roditelj koji se to zapitao? Podićiću bunu, puč, štrajk…

Pitam se i kako je onim prvačićima koji su danas krenuli u ovu školu kao,  moja Jovana? Oni nemaju pojma da je škola u stvari velika lepa žuta zgrada i da moraju da zapamte na kom spratu im je učionica. Ovde nema šanse da se izgube.  Ako promašiš učionicu, onda si za psihologa odmah. Jovana je išla u velike škole, a sada…uh…

Ako ikada dobijem sedmicu na lotou, rekla sam, da ću ovde odmah preko puta zgrade da napravim veliki olimpijski bazen i igralište za decu. Ovih dana u moj standardni spisak, šta sve uraditi sa tolikim parama, je i velika škola. Slušam kako se ministar ponosi sa nekom ekstra, ultra, mega, hit salom za fizičko vaspitanje u nekoj fenseraškoj školi u Bgdu. Da je samo malo bolje upućen i da politika nije umešana u školstvo, verovatno bi te pare dao  za izgradnju škole veće od magicina.

Jovana je prezadovoljna, a i ja sam, na kraju krajeva. Pošto sam rekla da ću da slikam školu i da je postavim na internet da ceo svet vidi čega sve ima, zamolila me je da to ne radim Njoj je tamo jako lepo danas bilo. Školovanje ne čini škola, već ljudi koji nas školuju i sa kojima se školujemo.  Imali smo sreće i ovog puta. Dobra učiteljica, dobri drugari, lepa jedna učionica i to je to. Idemo dalje.

Još da vam kažem da je danas i naša Jana krenula u školu. Prvače maleno, krenulo u novi život. Zbunjena je, ali srećna. Kao i Jovana u ostalom. Odškolovaćemo mi naše devojke.

Slikala sam školu i sada kada gledam slike, lepo mi izgleda, a i Jovana kaže da mogu da postavim slike. Samo mi je mala. Navikla sam na velike škole. Ima veliko dvorište i puno drveća. Iz drugog ugla, to je sasvim lepo mesto da se završi četvrti razred. Srećno nam bilo, a slike ću postaviti kad je budem slikala i iznutra da i vi osetite toplinu posle svega što rekoh.

]]> http://www.charolija.com/svasta-nesto/promene/feed/ 34