Ljudi kao jedina razumna bića na planeti Zemlji su i jedan od njenih najvećih neprijatelja, pa samim tim i svoji najveći neprijatelji. Zašto? Zato što su ljudi po prirodi samodestruktivni, cela vrsta. Sve što je ikada ljudski mozak pozitivno i dobro smislio, neki drugi mozak je iskoristio za uništavanje drugih ljudi.  Uništavanjem drugih uništava se i lepota i dobrota planete prema ljudima. Dokle tako? Dok je sveta i veka.

Ne želim sada da govorim o globalnom zagrevanju i propasti sveta, koji su takođe jedna od posledica ljudskog ponašanja, već o životu ljudi na toj istoj zemlji i odnosima među njima, jer kao stanovnici ovog sveta, utičemo na sve što nas okružuje, pa makar to bile i neke svakodnevne sitnice koje obavljamo i o kojima i ne razmišljamo.

Šta je to u čoveku što ga tera na uništavanje? Moć, želja za bogatstvom, želja za vladanjem nad drugima u bilo kom obliku i smislu, vlast, neke titule i tome slično… ? Po meni jedini razlog što ljudi uništavaju druge ljude je STRAH! Iz straha ljudi rade sve, i pozitivne i negativne stvari.

Strah kao vladalac

Od kada se rodi, čovek je predodređen da se plaši za svoj život. Praiskonski nagon za preživaljavanjem ga tera na sve što čini, svaki čovek. Beba plače da bismo joj dali da jede, ali i plače kada se ukaki, upiški, da je presvučemo da joj bude udobno, toplo. Beba traži pažnju i sigurnost. Treba je i zabaviti, naučiti svemu i svačemu. Kako raste, tako se i prohtevi povećavaju. I tako od rođenja, pa sve do starosti čovek traži iste stvari, na koje dodaje nove prohteve i kada ih dobije, plaši se da ih ne izgubi, a iz tog straha je spreman na sve.

Strah je vladalac nad ljudima! Mislim da ne postoji ništa čega se ljudi ne plaši. Toliko strahova ima da mislim da stručnjaci više nemaju ideja kako da ih nazovu. Evo nekoliko neobičnih strahova, ali ako postoje ovakvi strahovi, onda se ljudi definitivno svega plaše.

Ihitofobija, partenofobija, hippopotomonstrosesquippedaliofobija, linonofobija, nepofobija, arachibutyrofobija, nomofobija… Ovo su neobični strahovi, ali ako postoje ljudi koji se plaše riba, mladih devojaka, dugih reči, čvorova, oblaka, maslaca i kikirikija, pa čak i mobilnih telefona, onda ne moramo da pričamo o drugim uobičajenim ljudskim strahovima. Kuda ide ovaj svet?

Strah, religija i država

Vera i sve religije koje postoje,  zasnovane su na strahu, ucenama i obećanjima. „Ako ne budeš dobar, pošten…  gorećeš večno u paklu!“ je samo jedna od najsurovijih religioznih pretnji. Čovek  je ucenjen. Znači MORA da bude dobar, pošten, pravedan, vredan, da poštuje božije zapovesti inače će biti surovo kažnjen. Kad tad.

Međutim nijedna religija ne sprečava čoveka da se bori za svog Boga, za svoja uverenja, teritoriju, da po svaku cenu brani ono što ima. Zašto? Iz straha da to što ima ne izgubi i da pri tom stekne još više. U svim ratovima koji su ikada vođeni i koji su očigledan, najsuroviji primer ljudske samodestruktivnosti, dolazi uglavnom zbog sukoba religija.

Pored religioznih uverenja, zasnovanih na strahu od gubitka božije ljubavi i milosti,  čovek MORA da poštuje i sve zemaljske zakone, jer u suprotnom mu sledi kazna od raznih državnih organa ili od okruženja i društva u kome živi. Čovek MORA da bude ukalupljen, prilagođen, prihvaćen i iz straha od bilo kakve osude, ne sme da „zakorači“ van tog kalupa.

Oni koji vladaju državama, imaju veoma lak način da započnu ratove, zarad nekih svojih ciljeva, jer već imaju ljude kojima vladaju, a koji žive u strahu i od Boga i od države i eto o čas posla i rata i uništavanja, mržnje i strahota. Sve iz straha. A najveća žrtva tog užasa i uništavanja, koji proizilaze iz  ljudskih uverenja i strahova, su upravo ljudi. Krug.

Izlazak iz kruga – povratak sebi

Nasuprot svih mogućih opravdanih i neopravdanih strahova, nasuprot svih čudnih stručnih reči koje ih opisuju, nasuprot sve muke i užasa koje strahovi donose, stoji jedna jedina reč razumljiva svakom živom biću, postojana, jaka i nepobediva – Ljubav.

Po meni pre svega ljubav prema sebi. Ne egoistična ljubav, „ja pa ja“, već jednostavna, lepa, čista, obična ljubav prema sebi. Kada čovek ume takvom ljubavlju sebe da voli, vremenom bude nagrađen, oslobođen, neukalupljen, spreman da daje i da prima.

Oslobađanjem od strahova čovek postaje slobodan. Iskoračio je iz začaranog kruga  spreman da se suoči sa svetom, jer svako ko se suočio sa samim sobom i ko je sposoban sebe da voli sa svim svojim vrlinama i manama, sigurno isto tako može da voli i druge. To je ljubav koja oplemenjuje i inspiriše na dobra dela.

Moj mali zaključak

Pravoslavne sam vere, pa i da sam bilo koje druge, ne verujem u Boga koji sedi gore negde na nebu, gleda šta radimo i sudi nam o našim delima. Moj „Bog“ ne živi van mene, jer smatram da u  svakom od nas živi malo „Božanstvo“ koje smo tokom života dužni da pronađemo, čuvamo, pazimo, volimo, razvijamo, negujemo. Možemo ga zvati bilo kako.

Ne verujem u „moranje“, pa samim tim ni u pretnje i kazne. Prezirem ucene, pa makar bile i od samog Boga, države ili ne znam kakvih „važnih“ ljudi. Moj zadatak i svrha postojanja su da svoje “Božanstvo” usavršavam, zarad svih dobrih i lepih sitnica koje sam sposobna da pružim ovom svetu. Sve što pružimo drugima, vratiće nam se istom merom.

Kroz život sam se vremenom oslobađala strahova, suočavala se sa njima,  uništavala ih. Svakako sam van kruga već duže vreme, tako da se već odavno ne plašim izazova. Oslobođena sam, nastupilo je smirenje, koje prija i duhu i telu. Spremna sam na sledeći korak u životu. Videću na koju ću ga stranu pružiti, ali radujem se svakom novom danu i onome što donosi. Doneće sigurno nešto dobro.

Zemanta

Comments

comments