Mnogi pričaju o uticajnim osobama na Internetu, a mene stvarno zanima ko su ti ljudi, na koga to utiču i zašto je to bilo kome uopšte važno? Po meni sem onih kojima nije posao da vise na Internetu, svi ostali koji bukvalno vise su ili mnogo dokoni ili mnogo usamljeni.

Znam po sebi. Onih dana kada skoro ceo dan sedim i zevam u ekran, znači da ne idem nigde od kuće i da nemam ništa  pametnije da radim. Tako obično provodim zimske dane i mislim da to nije teško priznati, jer tako jeste, ali se ne zanosim da to moje ubijanje vremena nekome drugom nešto znači i da pri tom utičem na nekog.

Međutim problem je kada ljudi kojima nije posao, dane i dane provode na Internetu, tj. na društvenim mrežama, stvaraju neku “fenomenalnu” sliku o sebi, smatraju da su domišljati, duhoviti, pametni, da nekog dotiče njihovo mišljenje o bilo čemu, budu zaprška svakoj čorbi, smatraju da utiču na nečije mišljenje i da su pri tom slavni i važni. Još ako kojim slučajem budu pozvani na neko okupljanje od strane drugih “uticajnijih”, da održe neko “pametno” predavanje u stilu “Kako sam postao uticajan?”, slavi nigde kraja. Mislim da bi u ovim slučajevima psiholozi imali dosta posla. Uticajnost na Internetu je u Srbiji postala jedan vid psihološkog oboljenja, a svako oboljenje treba lečiti.

Postoji i druga kategorija ljudi u ovoj oblasti, a to su oni koji se do iznemoglosti dive “uticajnima”, koji im sa oduševljenjem podilaze, kuju ih u zvezde, vire im iz dupeta, to su oni koji su zaslužni što se ovi prvi osećaju kao zvezde, to su oni koji bi želeli da postanu veliki kao svoji uzori i daju sve od sebe da nekako “upadnu” među taj “svet popularnosti i slave”. Ne zna se koja kategorija je zanimljivija za psihološku analizu, prva ili druga.

Sad će neki da kažu: “Šta sad ova lupeta, krivo joj je što ona nije uticajna, pa nas “uticajne” hoće da “leči”?”, “Kako sebi daje za pravo da tako nešto kaže, a ja sam pričao/la pred 200 ljudi i svi su mi aplaudirali i podržavali me?”, “Ma ja znam da sam popularan/na i da utičem na široke narodne mase, šta nju briga za moj ovoliki uspeh?”, “Sramota da je bude, ona je našla nešto da priča?” i tako u nedogled, šta sve “uticajnima” i onima koji se trude to da postanu, može da padne na pamet…

Alooo ljudi… Baš mene briga za sve to, nego ipak razmislite o svom psihičkom zdravlju i stanju. Nije to baš za zajebanciju. Sigurno postoji tačna dijagnoza, a i način lečenja onih stanja kada čovek umisli da je nešto što nije.

Ako ikome ikada padne na pamet da me pozove da negde nešto kažem, to može biti poziv za neko kafansko druženje uz dobru muziku i klopu, sa dragim ljudima koje sam upoznala preko neta, pa da naručim pesmu, ako je se setim. Ostala sranja i zvanja me ne interesuju. Ne živim od Interneta i nemam pretenzije da se prodajem za male pare. Ja se ni za velike pare ne prodajem tako da me sića tek ne interesuje.

I tako sam srećna što mi takav moj stav i život daje za pravo da kažem šta kada hoću, da “mlatim” kako mi se hoće, pa makar to nikome ne bilo po volji, da budem svoja i potpuno tvrdoglava i šašava i pametna i lepa i bistra i jedna i jedina, neponovljiva… i glupa, i luda, i ružna, i sve što vam padne na pamet mogu da budem, jer ne dozvoljavam da ma koliko moj život bio ovde “na izvol’te” sve to ima ikakve veze sa mnom. Koliko god me znali, ljudi sa Interneta me ne poznaju, pa samim tim i ne dotiču. Sve su to nule i jedinice i baš ništa više. Uticajna sam da uticajniji niko nije od mene. ;)

P.S. Najuticajnija osoba u mom životu sam ja sama sebi i sasvim mi je dovoljno da utičem na sebe i svoju porodicu, na najbolji mogući način na koji umem, da se trudim da utičem na dragu prijateljicu da razmisli o svom problemu malo drugačije, da bi ga rešila, da utičem na svog psa da bude dobar i poslušan, tako neke obične stvari… možda bih i ja volela da sam bogata, najlepša, najpametnija, nenadmašna u svemu… nisam jebi ga, ali bar ne umišljam da jesam. ;) Jebite se manekeni. :D  :D  :D

Zemanta

Comments

comments