Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu riječ u svoja usta. Uzmeš li tuđu riječ, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju riječ svoga jezika.

Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči pokrao i svojih poturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod. Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza tijelo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na rubovima naroda, na dodirima jednog naroda sa drugima, tamo gde se jezik jednog naroda tare o jezik drugog naroda.

Dva naroda, milo moje, mogu se biti i mogu se miriti. Dva jezika nikada se pomiriti ne mogu. Dva naroda mogu živjeti u najvećem miru i ljubavi, ali njihovi jezici mogu samo ratovati. Kad god se dva jezika susretnu i izmiješaju, oni su kao dvije vojske u bici na život i smrt. Dok se god u toj bici čuje jedan i drugi jezik, borba je ravnopravna. Kad počinje da se bolje i više čuje jedan od njih, taj će prevladati. Najposlije se čuje samo jedan.

Bitka je završena.

Nestao je jedan jezik, nestao je jedan narod. Znaj, čedo moje, da ta bitka između jezika ne traje dan-dva, kao bitka među vojskama, niti godinu-dvije, kao rat među narodima, nego vijek ili dva, a to je za jezik isto tako mala mjera vremena kao za čovjeka tren ili dva. Zato je, čedo moje, bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik.

Poslije izgubljenog jezika nema naroda. Čovjek nauči svoj jezik za godinu dana, ne zaboravlja ga dok je živ. Narod ga ne zaboravlja dok postoji. Tuđi jezik čovjek nauči isto za godinu dana. Toliko mu je potrebno da se odreče svoga jezika i prihvati tuđi. Čedo moje milo, to je ta zaraza i pogibija jezika, kad jedan po jedan čovjek počinje da se odriče svoga jezika i prihvata tuđi, bilo što mu je to volja bilo da to mora.

I ja sam, čedo moje, u mojim vojnama upotrebljavao jezik kao najopasnije oružje. Puštao sam i ja zaraze i morije na njihove jezike ispred mojih polkova. Za vrijeme opsada i dugo poslije toga slao sam čobane, seljane, zanatlije i skitnice da preplave njihove gradove i sela kao sluge, robovi, trgovci, razbojnici, bludnici i bludnice. Moji polkovodci polkovi dolazili su na napola osvojene zemlje i gradove. Više sam krajeva osvojio jezikom nego mačem.

Čuvajte se, čedo moje, inojezičnika. Dođu neprimjetno,  ne znaš kad i kako. Klanjaju ti se i sklanjaju ti se na svakom koraku. I zato što ne znaju tvoj jezik ulaguju ti se i umiljavaju kako to rade psi. Nikad im ne znaš šta ti misle, niti možeš znati, jer obično ćute. Oni prvi koji dolaze da izvide kako je, dojave drugima i eto ih, preko noći domile u neprekidnim redovima kao mravi kad nađu hranu.

Jednog dana tako osvaneš opkoljen gomilom inojezičnika sa svih strana. Tada doznaješ kasno da nisu mutavi i da imaju jezik i pjesme, i svoja kola i običaje. Postaju sve bučniji i zaglušniji. Sada više ne mole niti prose, nego traže i otimaju, a ti ostaješ na svome, ali u tuđoj zemlji. Nema ti druge nego da ih tjeraš ili da bježiš, što ti se čini mogućnijim.

Na zemlju koju tako osvoje inojezičnici ne treba slati vojsku. Njihova vojska tu dolazi da uzme ono što je jezik osvojio. Jezik je, čedo moje, tvrđi od svakog bedema. Kada ti neprijatelj provali sve bedeme i tvrđave, ti ne očajavaj, nego gledaj i slušaj šta je sa jezikom. Ako je jezik ostao nedirnut, ne boj se, pošalji uhode i trgovce neka duboko zađu po selima i gradovima i neka slušaju.

Tamo gdje odzvanja naša riječ, gdje se još grgolja i gdje se još, kao stari zlatnik, obrće naša riječ, znaj, čedo moje, da je to još naša država, bez obzira ko u njoj vlada. Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje i naroda opet kad-tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu.

Zapamti, čedo moje, da svako osvajanje i otcjepljenje nije toliko opasno za narod koliko je štetno za naraštaj. To može štetiti samo jednom naraštaju, a ne narodu. Narod je, čedo moje, trajniji od naraštaja i od svake države. Kad-tad narod će se spojiti kao voda čim puknu brane koje ga razdvajaju. A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvijek ista s obje strane brane, koja će kao tiha i moćna sila koja bregove roni, opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu državu. 

Meni nije neobično i sasvim mi je normalno da se deca u tom uzrastu igraju sa vršnjacima napolju. Znaju gde smeju da idu i šta da rade, znaju gde ne treba da idu i šta da ne rade, i to je to. Ja verujem svojoj deci i potpuno sam sigurna da neće uraditi ništa što nije dobro za njih ili za nekog iz njihove okoline.

Postavlja se pitanje, koliko je okolina sigurna po njih? Ništa više ili manje nego kada sam ja sa njima ili neko od odraslih. To smo uvideli prošle godine kada su sami počeli da izlaze.

Kako je to izgledalo prošle godine? Ivan i ja sedimo na stepenicama od zgrade i dosađujemo se, Edi nešto njuška, dok se deca uokolo beskrajno zabavljaju i ne primećujući nas. Onda se upitaš: “Koji krasni ja ovde glumim?”. Posle određenog vremena kažeš: “Deco idemo kući.”, a deca ko deca bi da ostanu još malo, još pola sata, još sat. Ti ne možeš, oni hoće i dolazi do rasprave.

Jednom ih ubediš da krenu, drugi put uz suze, treći put… i onda jednog dana prelomiš i kažeš: “…odosmo mi kući, dođite brzo.” Dođemo kući i samo što sam kročila u stan poželim da se vratim. Sednemo, pa se gledamo, pa kao smo opušteni, pa viriš kroz prozor, pa bi se najradije ujeo za guzicu.

Siđeš dole, a ono sve isto. Neka igrarija je u toku, pozdrave te onako u prolazu “Ćao mama, tata!” i trčeći odu svojim putem. Vratiš se u stan. Kao malo ti lakše. Međutim nije, pa si napet, pa kao si opušten, a pojedeš se živ. To se zove privikavanje na novonastalu situaciju.

Vremenom shvatiš da su tvoja deca dovoljno pametna, da znaju šta treba, da si “uradio” dobar posao sa njima i da možeš malkice da se opustiš.

Bilo je tu malih problemčića, što sa drugom decom, što sa kašnjenjem, ali i to se da rešiti.

“Ljubi vas majka nikada nemojte da idete u tuđe zgrade i stanove. Ni iz kakvog razloga. Ni da piješ vodu, ni da piškiš, ni samo na minut. Ne postoji nijedan razlog da kada siđem ispred zgrade vi ne budete tu.” Nikada se ne zna kada ću da se pojavim. Tačka.

“Čak i kada prelaziš preko puta na livadu, gde nema automobila stani i gledaj levo i desno. Čak i ako ideš preko one male ulice gde auto ne može ni da prođe, stani i gledaj. Gledaj ko lud. Neka ti se čak i smeju, ali ti stani i gledaj. I nikada ne trči preko ulice. Bilo kakve ulice. U životu. Ni sad kada ste mali, ni kada budete veliki kao ja. Preko ulice nema trčanja. Znači sačekaj da sve što se kreće na točkovima prođe, pa onda ti laganica idi gde si pošao.” Tačka.

“Ako te neko zadirkuje iz ko zna kog razloga, nemoj da mu uzvraćaš, nemoj da se svađaš, nemoj da budeš kao on. Idi od njega. To nije dobar drugar i ne treba ti.”

“Nikada nemoj da udaraš devojčice, nemoj da se tučeš sa mlađima od sebe i nemoj da se kačiš sa starijima od sebe. Skloni se ako te diraju ili dođi kući da mi kažeš kakav problem imaš i sa kim, rešićemo.” Tačka.

“Kad god nađeš malo vremena, svrati kući da mi se javiš, da piješ vodu, piškiš, uzmeš igračku… “

“Nikada nemoj da odeš od brata ili sestre kući, a da se ne javiš da ideš, jer će da te traži i da brine.”

“Krajnje vreme da se ide kući je kada se upale svetla na uličnim banderama. Kad vidiš da se svetlo upalilo to znači da je došlo vreme da se ide kući, pa makar bila u toku i najzanimljivija igra na svetu.” Tačka.

Odvratno zvuče ova pravila, međutim do njih smo došli i usvojili ih vremenom. Da se ne primeti. Da ne budu kao obaveza i kao naređenje, već samo kao ljubav. Poštujem ja vas, poštujete vi mene i svima dobro. Ako bilo šta od naših dogovora ne poštujemo, neće biti dobro ni vama ni meni, a mi želimo da nam bude dobro. Tačka.

I tako usred ovog posta upadaju u stan. Ana u suzama, Marko narogušen. “Mama MM je dirao Anu i njene drugarice, srušio im kućicu koju su napravile, a ja sam ih branio i udario sam ga u ruku i ako je on veći.” Ana plače i kaže: “Kako je glup i blesav MM niko ga nije naučio da ne dira devojčice i male dečake.”

Brišem joj suze, slušam šta se desilo, vidim da nema nikakvih posledica, razgovaramo i onda u sred priče: “Mama, a je l’ bi mogli sad još jedan sladoled da kupimo?”. I odoše po sladoled. Na vratima ih ljubim, a Marko kaže: “Mama možemo li posle opet napolje?”. “Naravno ljubavi.” Zatvaram vrata. Pune mi oči suza. Srećna sam.

E nećeš mi pobeći !

Ako zaista govoriš ono što misliš, radiš sve ono što voliš i želiš, živiš svoj život kako je tebi volja, onda sigurno nećeš biti prihvaćen, cenjen i voljen od drugih. Znam to. Zar je to zaista cilj? Zašto biti uklopljen, ukalupljen, prihvaćen, voljen, cenjen? Ne postoji baš nijedan jedini razlog za to. Bar po meni. S obzirom da nisam ukalupljena, mogu ovako da govorim, ali sa druge strane treba da nađem i razumevanja prema svima onima koji jesu ukalupljeni, uamljeni, koji šene ko poslušni psići.

Život je tu da prihvatimo i one drugačije od sebe. Da učimo i od njih. Da se sklonimo ako loše utiču na nas. Da pokušamo da nađemo meru. Možda je ipak zaista najbolje da sve to rešavamo sami sa sobom. Ne mogu se sve krive drine ispraviti. Bar ja ne mogu i ne želim više. Priznajem poraz. Tu sam da budem ja, da prosto postojim i pružim drugim ljudima najbolje od sebe što mogu. Ćutanje je blago.

Marko 2009.

Marko 2010.

Marko 2011.

Marko 2012.

17.04.2013.

Marko 2007. – beba moja lepa

Srećan ti šesti rođendan ljubavi naša. Volimo te najviše na svetu i hvala ti što si nam ulepšao živote. Želimo ti svu sreću ovoga sveta, da si nam živ i zdrav 100 godina i da ti se ispune sve želje.

Gomila neke garderobe se nakupila. Gaća, čarapa, majica, dukseva, pantalonica, zajebancija… i tako jedno po jedno, sredim noćas sav taj “krš”, a usput, stavim grašak da se kuva, obrišem prašinu, ispeglam koješta, složim sudove, izbacim đubre, prošetam Edija, isčetkam ga u 1 noću, polijem kaktuse, sklonim zimske jakne… malo ovde, malo onde i na kraju mi ostalo još da uključim mašinu za veš.

Klik na dugme i doviđenja. Evo ti ga malo prc! Primi vodu, kao “mota”, al’ ne “mota”. E jebi ga baš! Spao kaiš 100%. Malo je kasno da bih lupala po kupatilu i otvarala je, pa to ostavim za danas. I tako danas spremim alat…

Upravo se izdešavalo:

I tako pišem post još nisam došla do onoga što sam htela da vam ispričam, dolazi Ana i kuka da je nešto boli pozadi na vratu. Iz iskustva, istog sekunda sam znala šta je. Krpeljčina!!! Malo iznad one “rupe” u vratu pozadi. Na istom mestu ga je imala i Jovana kad je bila mala. I tako pored toga što sam majstor za belu tehniku, postala sam i medinska sestra. Nije to ni prvi ni poslednji krpelj kog sam izvadila deci i hvala dragom Bogu uvek uspešno i bez ikakvih posledica.

Izvadili smo ga, malo sam joj čupnula kosicu pincetom, pa se rasplakala. Stavim ga na lavabo da ga pregledam, on mrda. Sve delove tela ima, beo. Lep k’o slika. Grrrr, ne volim krpelje. Rekoh: “E sad ću da ga sprštim slatko! On moju Anu da gricka.” A Ana kaže: “Nemoj majko, pa i on je živo biće, pusti ga da živi.” Srce moje dobro. Uhh… ! Valjda ću uspeti da ostanem normalna? Koliko toliko, jebem ga baš.

Eno je igra se sa Markom u sobi, dobro je, pa da ja nastavim gde sam stala.

… Spremim alat, ali reko’ da još Ediju operem činiju za vodu. I tako perem, perem… sva srećna što imamo vodu, jer to nas je prvo jutros sačekalo. Nemanje vode. Trljam ja i uživam, kad ono… krene dole iz sudopere da teče voda u mlazu. U sunce ti poljubim, šta je sad ovo? Otvorim, a ono otpalo crevo za odvod. Grrr… Znači i vodoistalaterski radovi me čekaju.

Pokupim vodu, izribam pod, povadim sve ono što je stajalo dole, sredim i uredim, a onda čujem škripanje kočnica i tup. Oduzmem se u sekundi, a onda se setim da su mi sva deca u kući. Hju! Dva kretena se čuknula, ništa strašno.

Rešim da sednem i danem malo dušom,  popijem kaficu na miru, da vam koju napišem, pa da popravim mašinu pre nego padne noć, da napravim tortu Marku, kad ono onda krpelj i tako. Sve se izbrkalo.

Ma svašta sam još nešto radila i pojma nemam šta sam htela da vam ispričam. Od početka pisanja posta, pa do sada, ma ih… prođe vreme. Evo prođe i ponoć. Na današnji dan pre 6 godina sam rodila našeg Marka. Ma idem da popravim mašinu, a onda se bacam na pravljenje torte.

Znači baš me briga za komšije. Odoh da popravim mašinu za veš. Onda ću da natočim sebi hladnog, divnog piva da popijem ko čovek, e onda ću da pravim tortu. Jebeš život u kom nešto planiraš. Znači neće tako da bude. Ne planiraj ništa.

Ako ispunjavate ova dva uslova, ostalo su sve finese. Naoružate se beskrajnim strpljenjem “strpljen spasen”. Odvojite jednu godinu za beskrajno čekanje, padanje, dizanje, lečenje “rana”. Trenutke potpunog beznađa, kada biste najradije odustali od svega. Trenutke kada treba da donesete važne odluke, a vi ne znate gde pre glavom da udarite. Trenutke sreće kada su energija, nada, volja na visokom nivou, bez naročitog razloga.

Pripremite se da smršate ili da se ugojite od 7 do 10 kila, u zavisnosti kakav ste tip. Neko pri konstantnom stresu gubi apetit, neko jede k’o mećava. Na svoju sreću sam ovaj prvi tip. Sa 54 sam pala na 47.

Obavezno je da imate pored sebe nekog sa kim možete kvalitetno da se svađate, naravno bez upotrebe fizičkog nasilja. Najbolje je da to bude vaš životni partner, ujedno i poslovni.

Budite spremni da će vam u tih godinu dana naići period kada će vam sve što može ići nizbrdo. To su dani kada pored toga što vam posao ne ide kako treba, počnu da vam otkazuju i električni i elektronski aparati u kući.

Nama je prvo riknuo multipraktik, a negde tih dana i hard disk na jednom kompjuteru. Nakon toga je pao sistem na drugom kompjuteru, crkao nam mikser, pa grejač na bojleru. Na kraju krajeva počeo je da nam prokišnjava plafon posred dnevne sobe, a ne živimo u potkrovlju. Nije to bila tek poneka kap, nego pravo curenje vode sa plafona kada se postavljaju lavori i kofe. Ne postoji logično objašnjenje za to prokišnjavanje. Crkavanje i eksplodiranje sijalica i osigurača je postalo potpuno normalno.

Kad razmislim nije u pitanju samo jedna godina. Za velike uspehe u životu se pripremamo i radimo na tome ceo život. Ta jedna godina pred uspeh se najbolje pamti, jer posle sve muke dolazi do konačnog rešenja.

U određenom trenutku shvatite da je najbolje da odete što dalje od Srbije, srpskih “bizMismena”, ljudi koji sve hoće da rade i pristaju da se zarad uspeha žrtvuju, taman toliko da ujutru ustanu iz kreveta i popiju kafu, a sve ostalo se svodi na praznu priču. Koliko god vi uradili svoj deo posla, brzo, tačno, uspešno, druga strana očekuje da uradite i njihov deo posla.

Nije u pitanju samo Srbija i Srbi, već i mentalitet ljudi sa prostora svih bivših jugoslovenskih Republika. Iz iskustva ovo kažem. Svi bi hleba “bez motike”, svi bi da okrenu brdo love za kratko vreme, da im nekako padne s neba, da vas prejebu na “pošten” način.

I stvarno je moguće uspeti u Srbiji na pošten način. Uspeš da se “namažeš” raznim čudesima, desi ti se gomila stvari koje se ne dešavaju ni u filmovima, naletiš na gomilu kojekakvih prevaranata, naučiš da budeš vredan, radan, da se boriš sa “zmajevima”, e kad sve to pregrmiš ne postoje granice za tebe.

Posle toga sve možeš i na sve si spreman, ali samo negde daleko u svetu, gde ljudi znaju da cene i vrednuju pametnog, vrednog, radnog, poštenog čoveka. Ko je ovde naučio da radi i bori se, gde god da ode uspeće. Zato ako hoćete da živite, put pod noge što pre.

Koferi, spremni za put (foto:www.walnut1948.cwahi.net)

Južni Sudan je najmlađa država, priznata 2011. kada se odvojila od Sudana. Politika, ratovi, svašta nešto se izdešavalo stanovništvu te lepe zemlje, ali najvažnije od svega je da je sada mir, da je zemlja u razvitku i da smo mi uspeli da se pomerimo s mesta. Ovo “mir” mi je najvažnije od svega. Kada kažem mi, to je zato što smo mi mi, pa ma koliko daleko bili jedni od drugih.

Nisam još u stanju da se pokrenem, sedim ovde k’o kolac. Svašta bih htela da uradim i obavim, ali ne mogu. Smrvljena sam malo. Biću dobro već koliko sutra, ma večeras već.

Pravimo žurku, naš drug, prijatelj, rođak i brat danas slavi treći rođendan. Edi danas puni tri godine. Napravićemo mu tortu, duvaće svećice, obući ćemo ga ko gospodina čoveka, pa onda muzika, đuskanje… veselje.

Daće Bog da sve bude dobro. Neka nam je sa srećom. Videćemo šta donose dani pred nama.

Svako ozbiljno mesto za život treba da ima komplet alata. Običan šrafciger, ravan, mali i veliki, tj. od najmanjeg do najvećeg. Onda krstasti univerzalni, pa zvezdasti bar jedan, motorcangle naravno. O čekiću, nekoliko desetina eksera različite veličine da i ne govorim.

Kuća koja pored osnovnog alata ima i komplet francuskih ključeva, šrafcigera, šrafova, matica, pa onda unimer, probna lampa, žica spremna za licne osigurača, papagajke, gumice razne, izolir traka, super lepak, obična lepljiva traka, metar, špakna i slično, ih čega sve ima. Ima toga koliko hoćeš, da ljudima ulepša život. Joooj, a tek bušilica.

Ma znate šta? Po meni jedan dom ne određuje kvalitet šerpi, lonaca, tanjira, čaša, escajga, šolja, plehova i koječega… već kvalitet i količina alata koji taj dom poseduje. Naravno da se bez šerpe ne može, ali isto tako treba i o šrafcigeru da se misli. Ako u svom domu nemate osnovni alat, odmah sutra da se iselite. Taj dom nije dom ili vam u stvari ništa ne znači ili … ili ste prosto puni para, za svaku sitnicu zovete majstora, pa možete da živite bez alata? Ja ne mogu, pa ma koliko para imala.

Žene obično sa sobom u torbici kao osnovno nose puder, karmin i maskaru. Nose one i mnogo veće gluposti, ali neću da ih odam. Ja između ostalog nosim šrafciger, probnu lampu i izolir traku. Do pre dve godine sam nosila i litar mleka.

Druge žene se prilagođavaju zadatoj situaciji, uglavnom uz muškarca koji ne zna ni sijalicu da zameni. Ja situaciju popravljam da odgovara meni. Šta će mi puder ako mi iskoči osigurač. Volim i ja romantičano veče uz sveće, ali tek onda kada ja tako hoću. Dok neću, sve ima da radi kako treba. Ako ne radi ima da ga popravim. Tako bez brige da budite ako se negde sa mnom nađete u situaciji kada se nešto pokvari. Preporučujem vam se.

Bolje šrafciger u torbi nego šerpa na grani.

Srećan rođendan lepotice, volimo te i ljubimo i ušice vučemo. Želimo ti da ti se u životu sve želje ispune, da si nam zdrava, srećna i voljena. I kako ponekad umeš da kažeš: “Baš volim svoj život!” da što češće govoriš, kako danas tako još 100 godina. Mi tvoji.

29. mart 2008. Ana

juli, 2008. Ana i Marko

29. mart 2009. Anin prvi rođendan

Prvi rođendan – Anči

29. mart 2010. Anin drugi rođendan

29. mart 2011. Anin treći rođendan

29. mart 2012. Anin četvrti rođendan

29. mart 2013. Anin peti rođendan

Hvala svima na čestitkama i lepim rečima. Živeli!

Plava planeta – Zemlja

Hoće li generacije koje dolaze, kao u filmovima naučne fantastike, zaista morati da se sele na neke druge, novootkrivene planete? Hoće li naučnici uspeti da dokažu da je život na jednoj takvoj planeti zaista moguć, pa će onda kolektivno, oni koji prežive, da se presele, jer će u dogledno vreme voda nestati sa naše zemljice?

Planeta koja kruži oko jedne zvezde blizu nas je sačinjena gotovo isključivo od vode. “Super zemlja”. Do deset puta je teža od naše planete i mogla bi možda da bude dobar domaćin za život, jer na našoj planeti je sve manje i manje vode, pa se mora razmišljati u tom pravcu.

Letilica CoRoT pre par godina pronašla je jednu takvu planetu CoRot 7b, a nešto nakon toga i drugu u tranzitu oko crvenog puteljka. Ime joj je GJ 1214b i ima 19 puta veću zapreminu od Zemlje. Takva jedna planeta bi mogla biti sastavljena uglavnom od vode – verovatno u tečnom stanju. Milina za ljudski rod.

Proračuni pokazuju da verovatno ima i atmosferu. Međutim njena blizina crvenom puteljku je čini pretoplom da bismo se mogli tamo naseliti. Šta ćemo u tom slučaju?

U tom slučaju ćemo se seliti na Mesec, jer najnovija otkrića ukazuju da i na Mesecu najverovatnije postoji voda.

Indijska letelica Chandrayaan-1 otkrila je tragove vode širom Meseca . Naučnici su napravili scenario po kojem voda nastaje na Mesecu. Atomi vodonika koje nosi vetar se sudaraju sa materijalima na površini Meseca koji su bogati kiseonikom. Nije im baš jasno u kom je obliku, ali ne sumnjam da će i to otkriti.

Bili smo na Mesecu, blizu nam je i mislim da je to savršeno rešenje. Da li je? Zašto bismo uopšte morali da se selimo odavde? Pogledajte slike, razmislite, mislim da svaka promena na bolje može krenuti samo od svakog pojedinca ponaosob, pa bilo šta da je u pitanju.

Možda vam se problem sa vodom, koji je evidentan na svakom koraku i koji smo sami napravili, može učiniti nevažan, naspram svakodnevnog života i problema, ali ne zaboravite, da bismo živeli moramo pre svega imati osnovne uslove za život, vodu, vazduh i hranu, a ako uništimo sve, nećemo imati ono najosnovnije, mesto za život.

Sava – Beograd

A ovako se u mom rodnom gradu Kraljevu čisti obala reke Ibar, nakon što se nabujala reka povukla u svoje korito. Komentari tipa: “To đubre samo vraćaju odakle je i došlo!” su u najmanju ruku bezumni. Ipak selidba na Mesec ili neku drugu planetu nije moguća, a kako se ponašamo prema najvećem blagu koje nam je priroda podarila tako će nam i biti. Pocrkaćemo!

To veče sam zaključila da su inače, gosti jednog ovakvog mesta ljudi sa prilično dubokim džepom, međutim ako se odlučite da sebi priuštite mali savršeni odmor uz dobro društvo, zezanje i mogućnost da nešto naučite od 08. do 12. maja, Tvitomaniju sigurno nećete propustiti, a i ne morate da imate naročito dubok džep. 100% u životu nećete biti u boljem hotelu za manje para. 25 evra po danu u hotelu sa 5 zvezdica, graniči se sa neverovatnim.

I zato ako nemate potrebno znanje da budete predavač ili da vodite neku od radionica na ovoj konferenciji, niste zainteresovani da učestvujete u nekom od panela, niste u mogućnosti da budete sponzor ili medijski partner, preostaje vam ono najlepše “ma ja ću samo u SPA”, pa se s toga i prijavite što pre, dok još uvek ima mesta. Vidimo se, ja sam već spremna.

S druge strane mi pade na pamet da su to neki likovi koji me u stvari znaju, pa me zezaju preko lažnih naloga, da “opipaju teren”, da vide hoću li se upecati, da me kompromituju, a onda ucenjuju za kintu. Zezam se, ali ako je tako, onda da im kažem da još nisam odlučila da se bacim na švaleraciju, a ako se odlučim, to sigurno neću da radim preko FB i Interneta, pa “uzalud vam trud svirači… “.

Uopšte se ne radujem što živim u ovom veku i što tehnologija iako je toliko korisna, napreduje sve više i više. Gde je granica, postoji li uopšte i gde sve ovo vodi? Čak ni švaleracija nije što je nekad bila.

Apela za pomoć je sve više, ako se svako od nas odazove bar jednom od njih možemo da učinimo puno. Ako svi okrenemo leđa jedni drugima, izgubićemo osnovno pravo da se zovemo ljudima, a kakve ćemo onda tek “ljude” napraviti od svoje dece?

Ne štedim svoju decu od sveta u kom žive, jer svi koji žive pod “staklenim zvonom” budu samleveni kada spoznaju pravi život. Treba se izboriti za sebe među “alama”, ali uvek treba pružiti ruku i onima koji trenutno nemaju mogućnost da se izbore za sebe.

Pročitala sam deci priču o Janošu, pokazala im slike, rastužili su se, zasuzile im okice, imali su gomilu pitanja, a i rešenja, kako bi mogli da mu pomognu. Napisali su mu pismo, Ana mu je nacrtala crtež, Jovana spremila dve knjige sa pesmama i pričama da mu tata čita, izabrali igračke za Janoša, pomogli da se spakuju stvari koje su Marku male i bili odmah spremni da krenu kod njega da mu to odnesu. Učimo od svoje dece.

Danas 12. marta, od 18h u Dalmatinskoj 72 u Beogradu, možete da donesete pomoć za malog Janoša. Niko ne treba tako da se muči kao što se muče on i njegov otac, zato nemojte da vas mrzi, da nemate vremena, gde ima volje ima i načina.

Ničije detinjstvo ne sme da prođe u strahu od pacova!

Nekako se sve promenilo, a ja sam ostala ista. Moj problem. Možda su oni napredovali, a ja sa svojim stavom i razmišljanjem možda čak i nazadovala? E vala ako je tako i neka sam.

Mogu da se izvinim pravim ljudima, ali oni drugi mi “bagaju oči”, toliko da se pitam, odakle ja u tom svetu uopšte? (“bagati oči” = “bode oči”, jedan od naših “kućnih” lapsusa ). Ne mogu da gledam kako podilaze jedni drugima. Da ih sve blokiram? Da objavim njihova imena? Da uprem prstom u njih? Sačuvaj Bože. Moje razočarenje, shvatanje dobrog i lošeg, nema veze sa drugim ljudima.

To što sam “otkrila Ameriku”, ne znači da za to već svi nisu znali. Malo su se štrecnuli, šta ja to znam i šta ću sa svojim saznanjem, pa mogu ovim putem da im poručim da znam sve, “CIA snajka CIA” . Rekla sam šta imam i to više moj problem nije, neka rešava ko je za to zadužen i plaćen.

Što bi mene bilo briga za tamo neke ljude za koje sam samo mislila da me je briga? E baš nije. Neću da znam za njih, vraćam se svom malom, sivom kasetofončiću, audio kasete, radio stanice koje 24h puštaju samo muziku, sveska, olovka, knjige i pravi ljudi. Toliko ima onih koji izvrsno pišu, a koji su zanemareni zarad onih “popularnih” koji su pismeni taman toliko da pohvale jedni druge.

Blog za sada neka ga ovakav kakav jeste. Neću ga obrisati, ali ću svakako u međuvremenu smisliti šta ću sa njim. Možda uradim kao Prijatelj, napišem post, ostavim ga jedan dan, dva, pa ko pročita, pročitao je, pa i onako u draftu već imam 81 post. Videću već.

I tako čačkam sada po blogu i nađem pravi post, napisan pre više od tri godine, kada mi je bilo mnogo loše s velikim razlogom. Mogu samo ponovo da ga potpišem. Nek ide život u pičku materinu baš!

… Od trenutka kada sam se opismenila, imala sam svoju svesku za pisanje. Ćutala je moja sveska. Moja olovka je pisala, ali sveska je ćutala, mutava. Niko mi u misli nije zalazio tako duboko, kao što sam vama dozvolila. Pročitate neku moju pisanu glupost i možete da komentarišete, mogu da vam odgovorim. To je sve. Zašto biste morali da me poznajte da biste rekli ono što mislite?

…

Moj blog je moja sveska, a vi…vama sam bez razmišljanja dozvolila da se umešate, jer vi ste dobri ljudi. Ne može niko da mi naudi, jer dobro želim. Moje dobre želje će i vama dobro doneti, a ja? Ja sam samo virtualni lik koji ćete možda nekada upoznati.

SVE JE TO SAMO JEDAN OBIČAN ŽIVOT!

Sada kada znam da postoje timovi, da dobro ste čuli, TIMOVI blogera koji su plaćeni da pod lažnim imenima komentarišu novinarske članke po Kuriru, Telegrafu, Blicu, Presu, Plusu, Vestima, Novostima, Politici… po svim mogućim izdanjima u korist određenih političara ili stranki, mnogo mi se smučilo.

Ne retko ste pročitali neku vest na nekom portalu, a onda kada ste pročitali i komentare, u najmanju ruku ste se iznervirali, pa ma kojoj stranci da pripadate ili da ne pripadate nijednoj. Pišu ljudi u korist svog političara, bez obzira na vest, i ako i sami znaju da je “taj i taj” obična lopurda i nula od čoveka, oni ga hvale, podržavaju, izjavljuju ljubav i poštovanje, sve po direktivi i za neke pare, uslugu ili napredovanje. Sa druge strane protivnički tim, istog tog političara pljuje i kune, pa se onda raspravljaju. Eto to su vam današnji blogeri komentatori.

Plaćeni su po količini odobrenih komentara, a oni nešto sposobniji i pismeniji imaju i fiksne plate, pa čak i bonuse. Još samo da počnu da im plaćaju topli obrok. Nije to lak posao, po celu noć ili dan čitati novinarske članke, pisati budalaštine u vidu komentara, onda čekati da li će komentar biti odobren, pa još na kraju taj isti komentar dati šefu na uvid, da šef oceni. Čitava manufaktura. Karakterističan i dominantan oblik kapitalističkog “privređivanja” namenjen širokom “tržištu” za realizaciju “proizvedene robe”.

Tako vam stoji situacija sa današnjom i ovdašnjom blogerskom scenom. To su ljudi čije blogove čitate, komentarišete, volite, to su isti oni ljudi sa kojima se vrlo rado družite na skupovima, pijete kafe, pričate i smejete se sa velikim zadovoljstvom,

Zamislite situaciju. Pročitate vest recimo u Kuriru, pročitate neki komentar, ostavite svoj odgovor, a onda vas taj neko napadne i ispljuje, nazove vas raznim imenima, digne vam pritisak na 300, upadnete u raspravu sa njim ili već tako nešto. Što vas više napada i pravi ludim, to njemu više para ide u džep, a onda posle određenog vremena sa velikim isčekivanjem se sretnete negde sa istim tim čovekom ili ženom, pijete piće, razgovarate o svemu i svačemu sa velikim zadovoljstvom. Vi iskreni, dobronamerni, a on premazan svim bojama.

Jadnici koji uzimaju mrvice, zarad sopstvenog i tuđeg napredovanja. Bednici koji nemaju nijedan jedini način da se ostvare sem pod nekim tuđim izmišljenim imenom, jer svojim imenom ne smeju da se potpišu ispod onoga što napišu. Sitni vaćaroši koji svoje mišljenje i nemaju, jer isključivo rade, govore i misle onako kako im se kaže.

Kada običan čovek upadne između dva tima, može samo da se čudi šta ga je snašlo. Zato dragi moji, ne palite se na komentare. Otvore po 10 i više lažnih mejl adresa, imena, fb, tviter naloga, menjaju IP adrese za par sekundi, komentarišu i raspravljaju, ne retko sami sa sobom, samo da bi im što više komentara bilo odobreno, da bi određeni političar dobio podršku, a oni pare na računu.

Svakodnevno dobijaju direktivu šta je za njih zadatak za taj dan. Koja dešavanja treba da isprate i na koji način. Kada neki od političara daje neku izjavu za TV ili je učesnik neke TV emisije, o čas posla naprave frku na Tviteru ili jednostavno samo posmatraju, kopiraju vaše tvitove, prave tabele i liste, “ovaj je za nas”, “ovaj nije”, “ovog pritegnuti”, “ovog odjebati”, “ovaj može da nam koristi”…

Neko bi ovo nazvao “ispitivanje javnog mnjenja”, ja to zovem “ispitivanjem tržišta” iz razloga što to rade blogeri koji žele da zarade, u saradnji sa politički aktivinim članovima. Svi mi drugi, sa kojima se ne može lako manipulisati smo na nekoj listi. Njihovoj listi. U nekoj tabeli je neki naš linkovan tvit ili tekst sa bloga, kojim su nas obeležili nekom bojom, da nas razlikuju. Mi koji se predstavljamo svojim imenom ili samo jednim nikom, koji nemamo 16 lažnih naloga i koji nećemo neko očigledno zlo, pa ma ko ga uradio, da branimo po cenu nekih para, nego mislimo svojom glavom i iz iste govorimo i stojimo iza onoga što kažemo, pa ma šta bilo u pitanju.

Razumem da je situacija za život teška i da ljudi danas svašta rade za pare, ali mislim da isti ti ljudi ne shvataju kakvu štetu čine svima drugima. Formiranje javnog mnjenja na lažima, dizanjem panike, stajanjem na stranu lopovima i prevarantima, o kojima čak ponekad i sami nemaju lepo mišljenje je u najmanju ruku podlo.

Oni na to gledaju kao i na svaki drugi posao, ja na to ne gledam tako. Poslednjom aferom vezanom za mleko, uspeli su da dignu paniku, da nekom političaru upišu poneki plus, drugima minus, a narod da ostave u zabludi i neznanju. Kampanja traje sve vreme. PR stručnjaci kojima je dodeljen neki političar, trljaju ruke, zadovoljni rezultatima i svojim timovima blogera. Krivulja napredovanja i popularnosti pojedinih se diže na gore, ali zaboravljaju da je sve to laž.

Možda vama ovo nije ništa novo, meni jeste. Možete reći i da izmišljam, pa mi nećete verovati, ali ako dođemo do toga da vam dokažem da govorim istinu, sve ovo neće izaći na dobro, hm… ili možda hoće? Upiranjem prsta u te blogere ništa se ne može postići, oni i onako obraza nemaju, samo ću im na taj način pokvariti “biznis”, a na njihovo mesto će doći neki drugi. Mogu vam reći da je ostalo malo blogera sa kojima i dalje želim da popijem kafu i da kažem “Drago mi je što se vidimo.” Razočarana sam i zgađena.

P.S. Upozorenje! Pre ostavljanja bilo kakvog komentara na ovaj tekst, dobro proverite sa kojeg naloga pišete, proverite niknejm, mejl, IP adresu i razmislite još jednom šta pričate. Ma šta to pričam? Ovo upozorenje je potpuno bespotrebno. Oni kojima je ovaj post posvećen neće imati vremena ni da ga pročitaju, zauziti su “listanjem” dnevne štampe, a uostalom niko ih neće platiti za taj komentar, pa što onda da gube vreme.

Pa jebem ti sve. Da se razumemo  nisam za to da neko ko nema osnovna sredstva za život pošto poto pravi veliku porodicu sa šestoro, osmoro, devetoro dece. Treba ih sve obući i nahraniti, da ništa drugo ne gledamo. Ali stvarno me je bilo sramota posle nekih pročitanih komentara. Sramota što istim jezikom govorim sa tim ljudima koji tako pišu. Kad tako pišu ko zna kako tek misle?

Tolika ostrašćenost, kao da ih se te priče lično tiču. Kao da će neko iz njihovog frižidera da uzme i to nešto da toj jadnoj gladnoj deci. Niko im ništa nije tražio, niko ih ne tera da daju nešto ako ne žele, ali oni se nalaze pametni da morališu i pametuju. Kilometri bezdušnih komentara. Sramota.

Zaboravljaju da ta deca stvarno postoje i da u celoj ovoj priči ništa drugo nije važno nego im pomoći. To kako su i zašto došli na svet uopšte nije važno. Oni postoje i tu su među nama. Da li su njihovi roditelji ovakvi ili onakvi nije važno. Cilj je pomoći deci koja se bude sa smrznutim trepavicama. Nabaviti im ogrev, popraviti im kuću. Cilj je nabaviti pelene za bebu kojojoj guzu uvijaju u krpe. Cilj je devojčici kupiti patike, da se ne stidi bušnih muških čizama na svojim nogama. Cilj je kupiti veš mašinu za porodicu u kojoj devojčica od 17 godina mora da pere veš na ruke. Aloooooo ljudi! To kakvi su im roditelji, da li su normalni, nenormalni, radni, lenji, pametni, glupi, lepi, ružni… baš nikakvog značaja nema.

O kakvom moralu vi govorite? Parafraziram neke komentare: “Ja imam dvoje dece, čak sam tri puta abortirala, samo da bih ovima koje imam mogla sve da pružim.” Ako ćemo pošteno zar ni ova pametnica nije čula za kontracepciju ili kontracepcija se spominje samo u kontekstu pljuvanja po roditeljima koji imaju više od četvoro dece? Ma kakvi četvoro, dvoje bre.

Sto sedamdeset šest i po miliona nezaposlenih u Srbiji, ma i više, a neka druga pametnica kaže: “Vidi kakvi su im roditelji, neradnici, bizgovi, sede i čekaju da im neko nešto pruži i da, a umeli su da prave decu.” Na to se druga nadoveže u stilu: “Pa šta da rade kad nemaju diplome?”

Serem vam se po sred vaših diploma i karijera i pameti, posred glave vam se poserem. Bezdušnici jedni.

Još gomila bljak komentara, koji se kreću od feminizma, preko šovinizma,  rasizma, nacionalizma, pa čak do fašizma. E takvi su komentari. Toliko su ljudi postali pametni kada treba nekog da osude.

Zanimljivo mi je da prilikom komentarisanja prednjače žene. Torokuše dokone koje po cele dane vise na društvenim mrežama. Najveća im je muka koji nokat kojim lakom da namažu i da li da se ofarbaju u boju sena ili ipak ne. Seno bih im poslužila da jedu, jer za krave je to najbolja hrana u ovom zimskom periodu. Izvinjavam se životinjama kravama na ovoj konstataciji.

Svako ima pravo da kaže šta god poželi i pomisli da treba da kaže i neka kaže, ali razmislite malo pre nego da se ispljujete po nečijem životu. Bar ponekad svoje “presveto” mišljenje zadržite za sebe. Ako ne želite da pomognete nemojte, ali bar se ne pravdajte na tako jadan način. Pravdate svoju zlobu i jadnost.

Ko hoće i može da pomogne podatke može da preuzme ovde. Komentari su kao i uvek otvoreni za sve, ali me manite lažnog moralisanja i filozofiraja. Akcija je konkretna. Pomaže se našoj deci, ne nekim tamo vanzemaljcima.

Izvor foto: http://www.anajunecreative.com/

S obzirom da sam rodila troje dece tačno znam čemu služe, ali mislim da žene dok ne rode dete, pojma nemaju čemu im služe i kakva im je svrha. Zašto onda ženske grudi imaju toliku ulogu u životima ljudi? Po meni to je samo deo ženskog tela, čija je velika, jedina, prava svrha da kada žena postane majka može i da nahrani svoju bebu.

Nema lepšeg osećaja nego priviti svoje dete na grudi i ponuditi mu da sisa. Priroda je to tako lepo i pametno udesila da tek rođena beba, tačno zna kako se to radi. Ne mogu vam opisati svoju sreću kada sam shvatila pravu vrednost svojih rođenih sisa. Eeeej… tu unutra se na neki način, napravi mlekce za moju bebu. Moja beba sisa i od tog mog ličnog mleka se najede, napreduje i raste. Divno!

Moje grudi nisu bile baš dobra “mlekara” tako da moja deca nisu dugo sisala. Htela sam da crknem od tuge. Kada sam morala da počnem da im dajem flašicu, osećala sam se kao da ih neko uzima od mene i da naša čvrsta veza lagano slabi. Da im više nisam toliko potrebna i da moje grudi i nemaju neku naročitu vrednost. Šta će mi sise ako ne daju mleko?

I eto, tu se gubi svaka vrednost sisa. Koga je briga za sise koje ne daju mleko? Estetske hirurge? Muškarce koji se pale na ženske grudi? Žene koje zbog svog samopouzdanje žele da im stoje “na čelu”? Ja stvarno nemam pojma.

Znamo čemu nam služe ruke, noge, nos, oči, uši i tako ti delovi tela, ali kao da svi zaboravljaju pravu vrednost grudi, pa od njih prave ono što one nikako ne treba da budu. “Objekat”, “stvar” za dizanje ženskog samopouzdanja i muškog polnog organa. Ženske grudi su svetinja za naše bebe i tako se prema njima i treba ophoditi. A kad bebe prestanu da sisaju, neka nam naše grudi ostanu zdrave i lepe da se sa njima pravimo važne. Nije mala stvar imati sopstvenu “mlekaru”.

Kad će ljudi prestati da “vire u tuđe šerpe i lonce”, da pljuju po onima koji pokušavaju nešto da promene, bar u svom životu? Hoće li se ikada to desiti? Toliko ogorčenih, nadrndanih, izgubljenih ljudi, čini mi se nikada više nije bilo. Ljubomora, gnev, gordost, egoizam, zavist… Verovatno je svega toga bilo i ranije, ali “s procvatom” društvenih mreža u mogućnosti smo da odmah vidimo “rezultate”.

Jasno je da se ne možemo svi sa svim složiti, različiti smo, drugačije razmišljamo, ali možete nekad bar da prećutite, da zadržite za sebe svoje tako važno i cenjeno mišljenje, kojim ste spremni da nekoga ispljujete, ponizite, uvredite.

Najveća je muka takvih ljudi, odakle nekom pare da kupuje i deli poklone po Srbiji kao što to Milinko radi? “Ko zna, možda je nekog opljačkao, pa sada hoće da otkupi svoje grehe?” i tome slične nebuloze. Svakakvih komentara sam se načitala u vezi Milinka i njegovog poduhvata. Negativni ljudi u tome ne vide ništa dobro. Traže neke “skrivene” razloge njegovog dela u nadi da će pronaći nešto kompromitujuće i loše, pa da ga ispljuju onako “ljudski, kako treba”. Žive u neverici da je moguće da iza njegovih poklona ne stoji nikakva skrivena namera ili zavera.

Problem takvih ljudi je što neko ima više “lajkova”, poseta blogu ili sajtu, što neko ima mlađeg muža od sebe ili lepšu ženu od njegove, što neko putuje, zarađuje i ne crkava od gladi, što je neko sposoban da oko sebe okupi ljude koji ga vole i podržavaju, što se neko zaposlio, što je neko dobio na lutriji, što je nekom rodila kruška, što je neko kupio auto ili napravio kuću… sve im je problem i u svemu vide loše.

Alooo ljudi okrenite se sebi. Ako već ne želite da podržite druge, onda bar podržite sebe. Tužno je živeti sa tolikom zlobom i besom, treba to izdržati. Imajte obzira bar prema sebi, ako vas drugi već toliko unesrećuju svojim uspesima, dobrotom, snalažljivošću ili šta vam već smeta, a sve vam smeta. Probajte makar jedan dan da budeti optimista, pozitivac ili bar neko ko oko sebe ne širi toliko negative. Zatrovaste sve, iskulirajte malo svega vam.

A tebi Milinko svaka čast na svemu što si do sada uradio i što ćeš tek uraditi. Ljudi kao ti mi pružaju nadu da ipak ima šanse za sve nas, da svi kolektivno ne zaglibimo u zlobi i ljubomori. Hvala ti od srca, što si mnogima postao inspiracija. Iskreno se nadam.

Kako je počela godina? Iznenađujuće lepo i plodonosno. Sada napokon umem da odgovorim deci na pitanje: “Mama, a šta bi ti volela da budeš kad porasteš?”. Mislila sam da je baš super kada su me to isto sestrići pitali kad su bili mali, a ja imala 27 osam godina, ali kada su to isto počela i moja deca da me pitaju sa mojih 38 devet, malo sam se i zabrinula.

Sa 38 godina ne znati odgovoriti na prosto pitanje jedne četvorogodišnje devojčice je u najmanju ruku čudno. Svakako je najvažnije znati šta ne želiš da budeš i tome sam ostala dosledna. Uostalom ko je taj ko odlučije šta je čudno ili ne. Meni su čudniji oni koji rade ono što ne vole, nego ljudi kao ja, a i to je logično. Moj mozak lakše može da prihvati nešto što ne pripada nikakvom ukalupljivanju, nego obrnuto.

Radije bih bila zanatlija u nekoj radionici, nego ekonomista zatvorena u nekoj kancelariji sa gomilom besmislenih papira oko sebe. Znači školu sam promašila 100%, bolje je bilo da sam završila neki zanat, majstor da budem, Bog da me vidi. Veće koristi sam u životu imala od toga što umem da promenim kaiš na motoru od veš mašine ili popravim lampione, nego što znam kako se knjiži neka promena u preduzeću ili to kako se merčendajzing koristi kao instrument unapređenja prodaje. Sigurno da ja od tog mog ekonomskog znanja, bar na nekom podsvesnom nivou imam koristi, ali… Realno, pa ja imam pravi majstorski mozak i baš sve umem da popravim što je za popravku i nije načisto crklo.

Nego, nije to ono što sam odlučila da ću da budem kad porastem. Majstor sam svakako. Ipak, odlučila sam da budem pisac, putnik, kafedžija, fotograf, padobranac, bibliotekar i zabavljač za decu. E tako. Definitivno sam suzila izbor svog interesovanja, tako da sada sve ovo mogu da povežem i krenem u realizaciju. U stvari krenula sam odavno, samo što sam sada izbacila mnogo onih zanimanja koja su mi do sada samo odvlačila pažnju i oduzimala vreme.

Možda nekom sva ova zanimanja zvuče nepovezano, ali meni su potpuno logična i vode jedno u drugo. Uostalom neću vama da objašnjavam, nego deci kad me pitaju.

Definitivno posla nema, niko neće da vas zaposli, tako da je red i vreme da krenete u neki sopstveni biznis. Meni to nije nikakav problem, jer nikada nisam ni radila za nekog drugog, ne duže od par meseci. Međutim bez konkretnog plana i postavljenog cilja, verujte mi nigde nećete da stignete. Zato sam i suzila izbor svog interesovanja. Sve kockice su se poklopile onako kako treba i daaaa… potpuno sam regularna.

Ispričala sam vam skoro priču o dokumentima i sebi. E pa i to sam rešila. U rekordno kratkom vremenu. U četvrtak dobijem poziv na vrlo zanimljivo putovanje, naravno da ne odbijem, u petak odnesem da predam dokumenta za pasoš, međutim cvrc, istekao rok važenja državljanstva. Dobro nema problema. Isto veče mi stigne novo državljanstvo iz Kraljeva, tako da sam već u subotu predala sva potrebna dokumenta, a u utorak već bila spremna za putovanje u sredu, jer su dokumenta bila gotova. To što nisam otputovala je neka druga priča, ali nema veze, putovaću drugi put. Uostalom već mi se smeši probno putovanje do drage nam Slovenije, poslovno naravno. Od sada samo poslovno putujem.

je l’ neko za partiju šaha?

Povezati posao, odmor i uživanje je stvar izbora svakog od nas. Možda vi ne volite da putujete i sve to povežete, ali svako ima pravo da izabere kako će da živi. E pa po tom osnovu ja biram da radim ono što volim, zarađujem i uživam. Sve u isto vreme. Šta ćeš lepše od života? Odeš negde, završiš posao, vidiš i naučiš nešto novo, čuješ nešto novo, upoznaš neke zanimljive ljude, uživaš u nekim novim stvarima i izazovima i pri svemu tome plus i zaradiš.

Treba se samo setiti i krenuti u realizaciju. Ne odustati na prvim većim preprekama, nego to pregaziti, izvući pouku i ići dalje. Otkloniti mane, ne ponavljati iste greške, sklapati kockice i hrabro zagristi kad treba. Ja ću tako, a vi kako vam je volja. Šta god da izaberete, sa srećom vam bilo, a meni srećan put gde god da me ponese.

može šah, a i ne mora… odlično se snalazim

Znam da nisi ti ništa kriva, ali sestro slatka čega je sve bilo kad se samo setim, muka me uhvati. Međutim kad ti kažem “hvala na svemu”, to ozbiljno i mislim. Otvorila si mi oči, nacrtala neke nove putevi, izvozala me na sve strane i na kraju krajeva napravila od mene boljeg čoveka. Još jačeg, čvršćeg, malo i luđeg, ali svakako sve u moju korist i korist ljudi koji me okružuju i vole. U to ime, uz dužno poštovanje, evo od jutros slavim tvoj odlazak. Doviđenja i srećan ti put.

Draga Nova gospođo Godino, spiskove i odluke ne umem da pravim i donosim, ali ako ti i ja smislimo neki spisak, onako neformalno, ‘ajde onda sve lepo redom po spisku da počnemo da obavljamo. Sad se ti pitaš: “Ma po kakvom spisku, kad spiska i nema?”, ali ako me razumeš onda se razumemo. Zato nemoj da zanovetaš, a još nisi ni došla. Znači sve smo se dogovorile, ljubi te Ivana.

A vi dragi prijatelji želimo vam da u ovoj Novoj Godini 2013. budete bar dva puta srećniji nego u prošloj. Želimo vam da vam se rodi novi član porodice ili bliže familije, makar i dalje. Da čujete lepe vesti o nečijem rođenju, jer veće sreće od novih života nema.

Najviše vam želimo zdravlja, a ako vas i uhvati neki grip, da ga i ne primetite. Koliko god nas svašta nešto mučilo, najvažnije je da smo zdravi i da se trudimo da zdravi i ostanemo.

Želimo vam da svaki problem koji naiđe rešite bez muke i panike. “Dobar dan, ja sam Problem”, “Oho zdravo Problemu, kako si, šta ima? Pazi druže ovako ćemo, ti nisi nikakav Problem ti si običan problemčić.” Staneš mu na crtu i ćao zdravo. Dok se on snađe šta ga je snašlo, već je rešen.

Želimo vam da budete slobodni, zaljubljeni, voljeni, da volite i radujete se drugim ljubavima. Da ostvarujete svoje snove i da se radujete tuđim, ostvarenim.

Ako se rastužite da smognete snage da se nasmejete svemu. Ako se naljutite da se opet nasmejete i da oprostite. Život u nekom besu i nije neki život, sve su to samo iskušenja.

Ako padnete, da ustanete, ako poletite, da bezbedno sletite. Želimo vam i puno para i puno dobrih poslova. Mnogo ideja, inspiracije, volje, snage i želje da istrajete u započetim poslovima.

Ma radujte se životu i sreća će vas pratiti. Grle vas, ljube i puno vole Ivan, Ivana, Jovana, Jana, Marko, Ana i Edi. Srećan vam život bio, pa ma koja godina došla na red.

Tako ja vama sve po spisku. Živi i zdravi bili vi nama i mi sa vama. Živeli!

Ako bih se okrenula iza sebe i pogledala ovu 2012. jedino što mogu da zaključim je da je možda bolje bilo da se nije uopšte ni desila. Nažalost nemam vremeplov, ma i da ga imam, na kraju krajeva ne smem ni da se žalim. Ne bih ja tu ništa menjala. Uvek može gore. Ne mogu da ne budem zahvalna na zdravlju i životu koje smo imali i neka samo tako ostane. Za sve ostalo što se izdešavalo mogu da kažem da sam ove godine završila još jedan fakultet. Pa kako smem onda da budem nezahvalna? Sramota bi bila.

Diplomu koju sam zaradila ove godine ne može svako ni da ima. Nije to jedna od onih diploma posle koje jurite mačku da joj je okačite o rep. Ne, ne, nikako. Ne mogu da je uramim i okačim na zid, ali u tome i jeste fora. Ovo školovanje se stvarno nosi u glavi za ceo život.

Sa te tačke gledišta 2012. je bila više nego uspešna. Preostaje mi samo da što pre počnem da primenjujem stečeno znanje, pa eto neka to bude moja odluka za 2013. Nisam neko ko ume da isplanira ni tekući dan, tako da planiranje cele godine je po meni samo obično gubljenje vremena. Ja jednostavno u glavi stvorim sliku, znam da će tako biti i gotova stvar.

Nisam se ja rodila da se nešto patim. Rodila sam se da uživam i tačka. Decembar, bazen pod otvorenim nebom, duva neki vetrić, nije baš minus, ali i da jeste šta se to mene tiče, u čaši rakijica greje iznutra, oko mene balončići vode burićkaju, voda 30°-32°C, greje spolja. Nije samo prijatno kad se ukvasi kosa, pa je pametno više vremena provoditi pod vodom u ove zimske dane, ali kad popijem dve, tri ove naše rakije mogu da ronim kol’ko ‘oću, tako da mi ni to nije problem. 

Posle toga malo sauna, masaža, solarijum, pa hladno pivce, a onda opet bazen, balončići i tako do večere uz kamin.

Onda malo violina na uvce, da se duša razgali, pesma, dve, pet, a onda u krevet u kom me čeka čovek mog života. Zasluženi san pravednika.

Tako ja, a vi kako god hoćete. Sve je samo stvar odluke, a ja bolje ne umem da se organizujem i odlučim. Šta da radim, kad za bolje ne znam?

Drugi život nemam, a i ne treba mi. Nemam pravo da se žalim ima mnogo onih koji žive i gore od mene, pa se ne žale. Ćutim i trpim, šta ću drugo.

E da! Još nešto sam odlučila. S obzirom da ima onih koji bi mi rado “slomili vrat”, na ovakav ili onakav način, neka znaju da mi ne mogu ništa, jer kao što rekoh završila sam onaj fakultet sa prosečnom ocenom 10.00. Ne palim se više ni na šta i više ne mogu čak ni da me unervoze. Ladovina totalna. Negativna energija uzburkano juri svuda oko mene, ali ne dam da do mene dopre.

Da bih sebi dala malo oduška i svu negativnu energiju koju ka meni odašilju razni trovači mog života, imala gde da praznim, rešila sam da posećujem streljanu. Mislim da je to mudra odluka.

Odem lepo u streljanu i raspalim. Dang, dang, dang i ćao bre. Samo u glavudžu. Ispričam se sa samom sobom, onako ko čovek sa čovekom i milina.

Isteram svu silu iz sebe i gotova stvar. Što da se zameram sa narodom, a i kažnjivo je, jebi ga. Ovako lepo sve po propisu i u skladu sa zakonom. Posle toga mogu ponovo da nastavim da uživam, a na kraju krajeva na kakvim prostorima živimo nije na odmet imati oštro oko i mirnu ruku, pa čik neka se neko opet zajebava sa mnom. Neka malo bolje pogledaju ovu metu, gde od deset završi tih deset.

Ja sam miroljubiva osoba, opraštam sve i svima, ne volim da se svađam i raspravljam, to isključivo sama sa sobom obavim, ali za svaki slučaj sam spremna na sve. Ne diraj me, neću da te diram.

Punim se samo pozitivnom energijom, a negativnu izbacujem na najbolji ikada izmišljeni način. Nirvana.

Naravno na kraju i glavni razlog ovakvog načina razmišljanja i meni više ništa drugo i ne treba. Ne umem bolje da živim, ali sam sigurna da umem još bolje da uživam. Život i zdravlje, jer samo jednom se živi i stvarno je tako. Uživajte.

Mnogo volim tog starinu, a voli i on mene, jer ne bi on bezveze svake godine baš kod mene dolazio. Izvinite deco, ali tako je kako je. Neće Deda Mraz sa svakim ni da se druži, pa i vi ako budete dobri kao što sam ja bila u dosadašnjem životu, možda kad porastate dobijete tu privilegiju da vam bude prijatelj. Vi kako god hoćete, ja sam potpuno ozbiljna i bez šale vam govorim. Na kraju krajeva deca ne piju kuvano vino, ne pije ga ni Deda Mraz sve dok ne obavi sav posao i dok ne dođe kod mene na tu jednu godišnju čašu.

Pre neki dan dok sam pržila palačinke pričala sam svojoj deci kako smo se Deda Mraz i ja upoznali. Malo mi veruju, malo mi ne veruju, ali svakako se u jednom slažu: “Jao mama kako ti umeš lepo da maštaš.” Nemaju pojma ta moja deca. Istinu im, čistu k’o suza govorim, a oni kažu da maštam. Da ispričam i vama, pa ocenite sami.

Kad sam bila mala imala sam jednu leteću kravu. Pravu pravcatu kravu koja je davala mleko, jogurt, kiselo mleko, sir i kajmak, a čokoladno mleko i voćni jogurt po potrebi, znači samo ako se dobro najede voća ili čokolade.

Čarobnica moja. Ispod njenog vimena samo stavim šolju i šapnem joj na uvo šta želim da mi natoči i o čas posla, eto meni pune šolje ukusnog, toplog mleka, hladnog jogurta ili šta mi već tog jutra dobro ide uz doručak. Ako mi baš dođe da zakeram, onda joj prvo dam da se najede čokolade i eto meni čokoladnog mleka. To mi baš i nije bilo isplativo, pa sam retko koristila te njene usluge, ali eto, kad mi se baš prohte mogla sam i to od nje da tražim. Tako i sa voćnim jogurtom. Međutim par puta mi se žalila da je posle breskvi malo boli stomak, pa ne može da se koncentriše na letenje, tako da smo i to izbegavale. Najviše je volela jabuke. Pa krava je to.

Nije imala krila, ali je leteća bila i uglavnom je letela noću kada nije gust vazdušni saobraćaj. Preko dana smo se šetale livadom gde je ona kao i sve najobičnije krave pasla travu, mirisala cveće i razgovarala sa mnom kad nema ljudi u blizini. Možda glupo zvuči, ali istina je prava kad sam bila mala, moja najbolja drugarica je bila krava.

Kakvih sve dogodovština smo nas dve imale, ma… Celu knjigu mogu o tome da napišem i hoću jednom. Kuda sam sve bila i letela sa njom, šta smo sve videle odozgo, kakve smo sve tajne saznale. Jednom sam umalo pala sa 600 metara, međutim nekako sam uspela za rog da joj se uhvatim. Ma ludilo totalno. Dobro je da tada obe nismo stradale. Ima dana pričaću vam o tome, nego da se vratim na Deda Mraza.

Jedne hladne noći sredinom decembara, pada sneg ko da nikad padao nije, a mojoj kravi Čarobnici se priletelo, pa to ti je. Kaže: “Joj Ivana samo jedan đir da napravim.” Kažem ja: “Kravo luda, jesi li ti normalna, vidiš li koliko je hladno, kakvo te sad letenje spopalo? Sedi tu sa mnom i uživaj pored peći. Letećemo čim se malo ovaj sneg smiri i prestane da pada. Vidljivost je minimalna, skrljaćeš se negde u neku zgradu, drvo, brdo, miruj more.” Ma jok, napala ona hoću, pa hoću. Šta da radim, krava je to, pa još i leteća, ‘ajde brate mili idi, pa se smrzni, ja ne mrdam nigde odavde dok sneg ne prestane da pada.

I odlete ludača.

Prošlo je Boga mi jedno dobrih dva sata. Nikada se moja draga kravulja nije toliko zadržala, da mi makar u preletu ne mahne repom. Nigde je nema. Opasno sam se već bila zabrinula. Suza mi u oku, ako trepnem pašće. Nema je nigde. Pada sneg, duva vetar, a moje krave nigde na vidiku. Kad tad nisam crkla od brige nikad neću.

Drugari policajci i ja kad sam porasla

“Joooj luda kravo, gde odlete sunce ti tvoje.” Mislim se u sebi. “Pa zar da mi negde pogineš, pa zar da ne znam ni gde si završila?” Ma tuga. Da crknem. Prođe još pola sata. Već sam na ivici živaca bila, reko’ da zovem nekog? Koga? Hitnu pomoć, vatrogasce, policiju… ? Kako smem nekoga da pitam da li je video negde leteću kravu? Samo bi se nasmejali i rekli: “Idi dete spavaj, loše si nešto sanjala.”

Kad je treći sat bio pri kraju, vidim ja leti neko čudo ka meni. Smrzla se ja na snegu načisto. Ne znam da li priviđam od hladnoće ili šta je? Leti nešto pravo na mene, a nije moja kravica draga. E to je trenutak za pamćenje. Verujte mi sve je ovako bilo.

Sve bliže i bliže. Ma potpuno nemoguće! Irvasi, Bog te mazo. Irvasi lete pravo ka meni. Auuuu… tugo moja. Sigurno su ovi došli nešto da mi jave. Pogledam bolje, a ono za irvasima sanke u sankama Deda Mraz lično. E tu sam se totalno presekla. Ma za šta si mi ti sad došao? Ne trebaju mi nikakvi pokloni, hoću moju ljubimicu, moju Čarobnicu, kravičicu moju lepu. Da je nisu negde sreli? Ponadam se. E kad priđoše skroz blizu, e tu sam već zaplakala.

Vidim pozadi iza Deda Mraza moja draga kravica leži ranjena, oblivena mlekom svojim. Živa. Malo zbunjena, čudno me gleda u fazonu: “Pih šta napravih.”, ali živa. Stadoše irvasi, Deda Mraz mi reče: “Dobra noć Ivana.”, a ja zanemela. Onda se okrenu ka mojoj kravi i upita je: “Je l’ to tvoja Ivana?” Ona kao malo uplašeno reče: “Jeste, to je moja Ivančica.”

Sunce ti kravlje, šta mi tepaš tu, kakva crna Ivančica? Pritrčim do nje, a ona proburažena. Da vam ne pričam sve detalje, a mogu ako baš budete hteli, ukratko ću vam reći šta se desilo. Dok je moja lepotica letela slobodna i srećna, po tom nevremenu, ludaja jedna, iznenada je naletela na sanke Deda Mraza i njegove irvase. Jure oni, jurila i ona. I sudare se. Onaj glavni irvas, mislim da mu je Rudolf ime, onaj sa crvenim nosem, e taj baš, što je prvi na čelu kolone svih Deda Mrazovih irvasa, e pravo se u njega skuca moja kravičica tj. on se pravo skuca u nju. I to gde. Pravo u vime njeno čarobro sa svojim dugačkim oštrim rogom.

Dobro je da je nije pogodio u neki drugi vitalni organ inače bi jadnica na mestu ostala mrtva. Deda Mraz je bio spretan, pa je uspeo da je u letu uhvati i ubaci u svoje sanke, a ona je mukica bila prisebna da mu objasni gde da je dovezu. Deda Mraz je bio spreman da plati svu štetu i da pomogne u svemu. Ostavio mi je svoj broj telefona, zadržao se taman toliko da se uveri da će moja krava živeti i nažalost morao je da odleti dalje svojim poslom.

Međutim od tog dana moja kravica više nije mogla da daje mleko. Nikakvo baš. Ma ni kap jednu. Meni to i nije bilo važno. Važno je da je živa ostala i da je još uvek mogla da leti, a mleko, ma koga briga za mleko kad ima da se kupi. Tužna je bila. Osećala se beskorisnom. Tešila je moja ljubav i podrška, ali moja krava se više nije osećala kravom i to je bio najveći problem.

Kad već nisam znala šta ću da radim i kako da je oraspoložim pozovem Deda Mraza da nam dođe u pomoć. S obzirom da nismo Kasko bili osigurani ni mi ni oni, nismo mogli ni neke pare da uzmemo. Rudolf je malo zalomio rog, moja kravičica ostala bez mleka, Deda Mraz tužan, ja očajna zbog tužne krave. Ma totalna peripetija. I dođe dobri dragi Deda jedne noći, taman pred Novu Godinu. Parkira se u dvorištu i zvizne mi da izađem u dvorište. Tada sam još živela sa mamom i tatom, pa smo morali tajno tako da se nađemo.

Uspeli smo da pronađemo rešenje. Pošto se moja kravica osećala beskorisnom, Deda je predložio da ona krene sa njim i njegovim irvasima. Da vuče dedamrazovske sanke sa njegovim irvasima i da svake godine deci dele paketiće svuda po svetu. Kad to ču moja Čarobnica, oko joj zablista. Opet će biti korisna. Samo je još trebalo i ja da pristanem. Uh. Jedna od najtežih odluka u mom životu. Treba svoju najrođeniju kravu da pustim da ode u svet. Evo i sad sam se rasplakala. Shvatila sam da je najbolje za sve nas, da je pustim da odleti svojim putem u svoj neki bolji život, nadala sam se. I pustila sam je.

Zagrlile smo se nas dve prijateljice, poljubila sam je sto puta i za rep povukla za sreću. Kad već više ne može mleko da daje, neka leti srce moje, neka pomaže Deda Mrazu da usrećuje drugu decu.

I tako. Od tada eno moje Čarobnice na čelu dedamrazovske vesele kolone. Prva, ljubi je Ivana među rogove. Veselo lete, usrećuju decu, dele poklone, dobro se izmore tih prazničnih dana, ali pred svaki doček 31. decembra kad sve obave dođu kod mene. Deda Mraz na kuvano vince, a ona lepota moja na kockicu čokolade u ime starih naših lepih dana, dok još dete sam bila. Izmazimo se, izljubimo, ponekad i po neku sarmu pojedemo, voli Deda Mraz moju sarmu. Da mi dobri Deda i poneki savet za celu godinu, sumiramo rezultate, ispriča mi sve šta se izdešavalo. Rudolfu sam oprostila još odavno, pa tako i njemu dam koji slatkiš da pojede, a i ostalim drugarima irvasima. Baš se volimo i poštujemo.

Moja krava je postala poštovana i priznata od ostalih irvasa, jer ume moja lepotica dobro da puvuče kad zatreba, ne zabušava, dobro sam je vaspitala još mlada dok je bila. Mleko i dalje ne daje, ali šta ima veze, već se više oseća kao irvas nego kao krava, ali korene svoje nije zaboravila.

Ispričam tako ovo istinito svedočenje svojoj deci. Oni jedu one palačinke, gledaju me, pa ne znaju u šta da veruju, a ja im kažem, da u šta god da veruju to će i da se ostvari.

Da vam kažem opet, to je pravi pravcati Deda Mraz, nije jedan od onih maskiranih kojih ovih dana ima svuda. Moj prijatelj Deda Mraz je pravi i jedini, ali ne možete ga upoznati ako niste bar malo čudni. Ja sam imala neizmernu sreću, jer sam imala čudnu kravu, pa i sama ta “nesreća” koja odavno više nije nesreća je postala naša sreća zauvek, jer ja Novu Godinu ne računam da je došla dok mi moji najbolji prijatelji ne dođu na vrata. Moja Čarobnica, Deda Mraz, irvasi. Naši razgovori do duboko u noć, kad nas niko ne vidi i ne čuje, daju mi neizmernu snagu i pruže mi toliko pozitivine energije i radosti za celu godinu, da mi prosto niko ne može nauditi.

Vi ako mi ne verujete, slobodno proverite, e pa tek onda kad proverite imate pravo nešto da kažete protiv ovoga ili da se uverite u istinitost. Do tada je ova priča prava i jedina istina. Znači zauvek.