“Ne živi mi se više!” – Alarm koji ne sme da se zanemari

Virnem malo u statistiku bloga, nisam odavno. Search… neću da vam kopiram verujte mi na reč. Pod broj jedan – All time –  “razvod braka”, pod dva “gramatika srpskog jezika”, promenljive, nepromenljive, zamenice, imenice… pravopis…  tako to, pod tri “drkanje”, “žensko drkanje”, “polne bolesti”…  onda ide “Alber Kami – Stranac”, “nedelje trudnoće”, “charolija”,  “nasilje u

Tribina o vršnjačkom nasilju

Juče je u Skupštini grada Beograda bila održana tribina o vršnjačkom nasilju na kojoj smo prisustvovali Ivan i ja kao predstavnici roditelja dece odeljenja u koje idu Ana i Marko i želim da vam prenesem svoje utiske. U pitanju je opština Palilula, tj. škole koje pripadaju ovoj opštini. Bili su pozvani roditelji, prosvetni radnici ove

Više se ni sebe ne bojim!

Verovatno ima veze sa Bogom, sa Anđelima, sa zvezdama, sa pravdom, sa nepravdom, sa sudbinom, sa karmom, sa zaslugama, sa gresima, sa praštanjem, sa dobrotom, sa Ljubavlju, sa nemanjem osećaja za mržnju, sa ne poželi tuđe, sa saosećati sa drugima, sa pomoći drugom u nevolji, sa plaćanjem svojih i tuđih dugova i grehova, sa dobro

Upakovana nostalgija – Diaspora bez J

Upakovana nostalgija – sam pogled na ovaj naziv meni natera suze na oči. Sposobni su otišli. Stegli srce, spakovali kofere, pozdravili se sa dragim ljudima koji ostaju i otišli u svet u potragu za boljim životom. Ne nisu ovo ljudi koji su „najpametniji kako treba živeti u Srbiji, što dalje od Srbije“, već ljudi koji su

Smrt kao deo života

To je deo života, ali muka mi je više od odlaska dragih ljudi, a izgleda da smo s godinama tek krenuli u taj deo, da ispraćamo, plačemo i tugujemo za onima koji odu zauvek. Ne može se čovek na to navići. Kad smo klinci tek tu i tamo čujemo da je neki deda umro, da

Priča o “Anđelima” :)

“Ivana dođi čas, hoću da te upoznam sa nekim.”, istrčavam iz auta, da na brzinu upoznam nekog, deca gladna ostaju u autu, jer brzo ću ja,  malo se nerviram od čekanja i od njihove gladi. Ne lažem nikad, priče ne umem da izmišljam. “Ovo je moja prijateljica (ne čujem ime), rođene ste istog datuma, a

Malo nas je, al’ menjamo svet

Tužno mi je to što u ovo današnje vreme mnogi ljudi pristaju da budu ono što nisu, zarad nekog, nazovi opstanka. Malo je preostalih koji mogu, žele i smeju da kažu šta zaista misle o nečemu. O bilo čemu! Ne smeš danas ni o vremenskoj prognozi da pričaš. Odmah dobiješ otkaz. Zavisi ti posao, plata,

Lijepa riječ za Hladno Pivo :)

2005. godina negde oko 5-6. jula, more, sunce, zezanje, a na sred bokokotorskog zaliva, na pedalini vrlo čudna ekipa. Jedna žena i šestoro dece, od 5 do 13 godina na sav glas pevaju neku pesmu. Možda žena nije normalna, možda sva deca nisu njena, možda su samo srećni, možda vole tu pesmu? Mnogo je možda,

Pobegli smo od kuće – u potpisu tata i mama :)

Ludnica svakodnevnog života iscrpi čoveka do krajnjih granica. Trči tamo, trči ‘vamo, treba ovo, daj ono, što si ovako, što nisi onako, muž, deca, kuća, psi, peri, čisti, kuvaj… jok najbolje me razapnite! E nećeš majci. Treba ponekad pobeći od svega, osvežiti brak, ljubav, a između ostalog i neretko zapostavljen, napaćen seksualni život. 🙂 Zašto biste

Eto tako to – 51.

Praznici. Prvi put posle više od 9 godina sam u prilici da vreme provodim sama. Porasla deca i odoše. Spakovali po ranac i put pod noge. Mamini svetski putnici porasli i udružili se. Ne treba više niko da ih odvodi i dovodi. Samo reše, sednu u bus i odoše u Kraljevo kod babe i dede.